Nemoć sveta u ratu dolazila je da se isplače, kad bi žene i deca otišli, po hodnicima s bledom, mrtvačkom svetlošću gasnih svetiljki, pošto se završi poseta, vukući noge obrazovali su veliko slinavo stado, ništa bolje, odvratno. Za Lolu je poseta tom kao nekom zatvoru gde sam bio, opet bila nekakav doživljaj. Nas dvoje nismo plakali. Nismo više imali suza.
— Je li istina da ste zaista poludeli, Ferdinande? — upita me ona jednog četvrtka.
— Poludeo sam! — priznadoh.
— Onda će vas ovde lečiti?
— Strah se ne leči, Lola.
— Znači, toliko vas je strah?
— I više od toga, Lola, toliko me je strah da čak i da umrem svojom prirodnom smrću, kasnije, nikako ne dam da me spale! Hteo bih da me spuste u zemlju, da istrulim na groblju, mirno, spreman možda da oživim… Ko to zna? A ako me spale, Lola, razumete li, sa mnom je gotovo, konačno gotovo… Kostur, uprkos svemu, još liči na čoveka… Ipak može lakše da oživi od pepela… Pepeo znači kraj… Šta kažete na to? … I onda, razume se, rat…
— O, pa vi ste zaista poslednja kukavica, Ferdinande. Odvratni ste, kao pacov…
— Da, poslednja kukavica, Lola, odbijam rat i sve što uz to ide… Ne kažem da žalim zbog rata… Ja se s njim ne mirim… Ja zbog rata ne lijem suze… Ja ga načisto odbacujem sa svim ljudima u njemu, ništa neću da imam ni s njima ni s njim. Čak i da je njih devet stotina devedeset pet miliona tamo, a ja ovamo sam, ipak nisu oni u pravu, Lola, a ja jesam, jer ja jedini znam šta hoću: neću više da umirem.
— Ali, Ferdinande, nije moguće odbiti odlazak u rat! Samo ludaci i kukavice odbijaju da ratuju kad im je domovina u opasnosti.
— Onda živeli ludaci i kukavice! Ili tačnije, neka prežive ludaci i kukavice. Pamtite li, Lola, bar jedno ime vojnika iz Stogodišnjeg rata?… jeste li ikad potražili samo jedno od njihovih imena?… Niste, zar ne?.,. Nikad se niste potrudili da saznate! Za vas su oni isto toliko bezimeni, nevažni i neznani koliko i poslcdnji atom ovog pritiskivača za hartiju tu, pred nama, koliko i vaše govno od jutros… Eto vidite, Lola, da su poginuli bez razloga! Bez ikakvog razloga, budale jedne! To ja vama kazem. I dokazao sam. Jedino je život važan! Za deset hiljada godina, možemo da se kladimo, ovaj rat, koji nama izgleda toliko značajan, biće potpuno zaboravljen… Možda će se još jedva tuce naučnika prepirati tu i tamo oko datuma glavnih pokolja po kojima se proslavio… To je sve što ljudi umeju da pamte jedni o drugima u razmaku od nekoliko vekova, nekoliko godina, nekoliko časova… Ja u budućnost ne verujem, Lola… Kad je otkrila u kojoj se meri ja dičim svojim sramotnim stanjem, prestade da me smatra bednim i da me sažaljeva… Puna prezira, ona me osudi, konačno. Odluči da istog časa ode. To je bilo isuviše. Kad sam je ispratio do kapije te večeri, nije me poljubila. Zaista nije mogla da prihvati da osuđeniku na smrt nije istovremeno dat i duh žrtvovanja. Kad sam je upitao za naše palačinke, ni na to mi nije odgovorila.
Luj Ferdinand Selin
Putovanje na kraj noći
