Piše: Petar Popović
Srba Stamenković (1955-1996), Užice
Klubovi: Sloboda Užice, Crvena Zvezda, Amerika (mali fudbal)..
I kad ujedini svet, fudbal nikako ne garantuje pravdu. On ume da proizvede tugu. Nju niko ne slavi. Ne ulazeći u to koliko su valorizovane ili prećutane najrelevantnije pozicije u ovdašnjoj kulturi fudbala i ko je učestvovao u organizaciji ćutanja i ućutkivanja jednih da bi nam se nametnule druge vrednosti – otvoreno me muči očigledno skraćivanje sećanja i uveličavanje zaborava. Taj princip razvija svoj tip proizvoljnosti i stihijski neguje odnos prema istoriji kao hroničnom zbiru zajedničkih grešaka. Zbog toga je jedan deo svima nama uspešno amputiran. Zato su ljudi skloni da zaborave i garave anđele fudbala.
Takva su nastupila vremena, i u fudbalu vodonoše su nepravedno ispred lučonoša, činovnici loptanja hvaljeni pre umetnika igre. Imperativ rezultata po svaku cenu, bauk je koji zaustavlja najistaknutije talente. Srećom, postoje, uzdignuti nad prosekom, taktikom i vizijama trenera, nezaobilazni šampioni igre, prvaci iskonskog u ljudskoj potrebi za nadigravanjem. Red koji je sredinom sedamdesetih počeo da izumire pred navalom atletičara, robota u ljudskom obličju i programiranih strašila u kramponima, imao je svoje autentične poslenike i na našim stadionima. Bez obzira na to za koga nam srce lupalo. Njima smo se radovali.
U senci Džajića, Pižona i Savića iz velike crveno-bele senke bi umeli u to doba da izađu Sead Sušić, Rajko Janjanin i Srba Stamenković, rođeni dribleri, ali i rođeni gubitnici, zvezde sa klupe potcenjenih ili klupe rezervnih igrača koje su gurmani lopte dočekivali ovacijama i raširenih ruku, da bi ih često davili svojim komplimentima ili usporavali snažnim zagrljajima. Evo, Srbe. Šest je godina proveo više na klupi nego na travi, gledajući loše utakmice i još lošije igrače. Kad bi ušao, obično bi nastavio tamo gde ga je navijački mit držao i gde je prošli put stao – igrao je svoju igru. Umesto da zadovolji trenera, igrao je za dert navijača. Ne shvatajući maratonce bez cilja, ni stratege nespremne da oproste lucidnost i sklonost da se jurnjavi pretpostavi potez – Srba je srbovao sa loptom. Ulazeći u igru, on je samo promovisao budućnost nostalgije: nema prošlosti ni budućnosti fudbala bez dobrog loptanja.
Kao što je igrao, tako je i živeo. Obilaznik nefudbalskih mesta, zatvarač kafana, uživalac u porocima, propuštač treninga i izazivač stručnih rasprava na terenu i van njega, a opet obožavan među fudbalskim fanovima, rođen je da bi izrastao u mit o gamenu, mangupu koji svojim štosovima na terenu i van njega pleni publiku. Nemalom broju sportista alkohol je zagorčao karijeru, mnogima i upropastio. Džordž Best, Pol Gaskojn, Li Bojer, na svetskoj i Zoran Dimitrijević, Srba Stamenković, Saša Ćurčić, na domaćoj pozornici, samo su neka od reprezentativnih imena kojima je kapljica došla glave. A počinje se, kao i obično, bezazleno – alkohol smanjuje napetost i povećava agresivnost što je za fudbalere poželjno.
Ali ima i propratne pojave – smanjuje koordinaciju i vreme reakcije, i što je najvažnije pogubno deluje na realnu procenu. Još kad pređe u naviku…Fudbal ipak nije samo gol, dribling, pobeda ili poraz, već nešto mnogo više, zapisaće Miloš Crnjanski, zaraženik fudbala. On je to znao, dugo ga je igrao, do smrti mu ostao veran. Navijao je za Jugoslaviju, BSK, a po povratku u zemlju za Zvezdu. U trenu iskrenosti je priznao: Više bih voleo da odigram utakmicu za Jugoslaviju nego da opet dobijem nagradu Akademije.Njegov ljubimac je bio Dule Savić. Zbog izgleda, vladanja i želje da bude strelac. Dan posle utakmice raspitivao bi se kako je Zvezdina devetka odigrala i kako je u Politici ocenjena. Kad je jednom Zvezda potukla Partizan sa 4:1 a Dule Savić dao dva gola, pisac je svom prijatelju rekao: Savić je bio strašan, ali onaj mali iz Užica je majstor starog kova.
A taj majstor, upravo Srba, ljubimac igre, živeo je, igrao i otišao kao igrač koji nije odigrao što je mogao da odigra. Samo 122 utakmice i samo 33 gola u šest godina na velikoj sceni. Njegovi vršnjaci će tvrditi da su tri utakmice bile dokaz njegove neuporednosti.
Kad je praktično sam razmontirao Vojvodinu, uništio Dinamo i uzburkao Partizan tada su mu tapšali i oni koji mrze crveno-bele. Srba gamen, velikog uzdaha iz Zvezdinog tabora. Dovodio je na trening više gledalaca nego druge ekipe u derbi utakmicama. Kako ne bi kad je imao sve što su imali najređi: šalu u nogama, šalu u pogledu i šalu u pasu. Fudbal kao život – danas jesi, sutra nisi, sportske sudbine se prepliću. Retko ko je nosio toliko malera, povreda, operacija, nesporazuma i nepravdi. Fudbalski je greh kada rođenom dribleru zabranite da dribla. Svakog fudbalera nešto krasi,a njegove najbolje sportske osobine su dribling, elegancija poteza, šut iz slobodnog udarca, pas, lucidnost i golgeterska završnica. Ono u čemu je Srba bio bez konkurencije jeste prijem lopte i njena kontrola u ataku ka golu.
Ako mu se to oduzme, onda mu preostaje samo da peva i pije, u čemu je takođe bio odličan.
Znao je život. To ga je koštalo. Igre, dresa i života. Jednom, dok smo čekali da budemo zvanično saslušani zbog terevenke, rekao mi je: Dres je sudbina. Moj je samo sa brojem 10. Ja sam Zvezdina desetka. Drugačije ne mogu i više neću.
Onda je otišao preko okeana da se igra fudbala. Postao je Elvis lopte. Ovenčan ljubavlju, slavom i dolarima, do kraja setan što nije nosio dres koji ga je boleo..
Deset su Pele, Šeki, Maradona..suvereni igre.
Kako je Srba igrao? Recimo, gurnu mu loptu ulevo. On je pomiluje i krene. Onako, tromo, pomalo polako, kao ne zna gde bi sa njom, kao neće ništa. I onda se desi što se desiti ne može. Lopta i Srba prođu gde nema prolaza. Usput se posvađa sa svakom logikom i manirom probisveta stigne na drugu stranu istine. Gde je mesto rezervisano za gospodare fudbala. Kad ne znaš šta ćeš sa fudbalom, daj ga Srbi i uživaj. On uvek nešto smisli. Iz Amerike se vratio u Užice. Tu je poginuo.
Retko sanjam. Nedavno mi baš Srba banuo. Kao, predvodi užičko kolo oko šesnaesterca na severnoj strani Marakane. Svira mu bela banda iz Guče. Nasmejan je jer mu je ispod jeleka dres. Sve me gleda dok cupka. Odjednom namigne spuštajući pogled, naniže gde blešti desetka.
Od suvog zlata.
