Piše: Ivan Ivanji
“Ti plaćaš vino, ja imam rak”, rekao mi je kada smo se sredinom osamdesetih sreli u Dubrovniku. Kasnije mi je rekao da je prizvao bolest u Enciklopediji mrtvih. U poslednje vreme često razmišljam o perfekcionisti i pijancu, od oca Jevrejina i majke Crnogorke, koji je voleo dve žene, o genijalnom piscu koji je voleo da prevodi, Danilu Kišu
Mladi slovenački književnik Mitja Čandek mi reče da u njegovoj sredini najviše cene Ivu Andrića i Danila Kiša. U prvom trenutku sam se začudio kako su se Andrić i Kiš našli u istoj rečenici. Za mene su oni dva veka, dve generacije. Dva sveta. Shvatio sam da je Mitja sa svog stanovišta u pravu. Za njega su obojica odnekud iz pluskvamperfekta, iz istorije književnosti.
Godine 1954, u vreme dok su Andrić i Krleža za mene bili kao polubogovi, Savez jevrejskih opština Jugoslavije je raspisao konkurs za najbolje književno delo sa jevrejskom tematikom. Ponavlja se svake godine sve do dana današnjeg. Za 1960. godinu su za članove žirija postavili nadrealističkog pesnika Ljubišu Jocića, Arona Alkalaja, Zorana Đorđevića, Juliju Najman i mene. Zašto su uzeli mene, klinca? Valjda zbog toga što sam objavio svoj prvi roman Čoveka nisu ubili, u Jugoslaviji jednu od prvih, ako ne i prvu, beletristiku o holokaustu, pa sam u to ludo vreme odmah postao nekakav “stručnjak”. Konkurs nije bio ograničen na Jevreje, to se jasno vidi i zbog srpskih imena u žiriju.
Radovi su stizali anonimno. Ne sećam se koliko ih je bilo. Mnogo. Međutim, u pogledu prve nagrade za roman uopšte nije bilo diskusije. Jedan rad se toliko isticao da smo svi znali da je to pravi pisac. Pitali smo se da li je to neki već poznati literata koji je odlučio da zaigra ovde zbog visoke novčane nagrade? Bili smo veoma radoznali. Kada su koverte otvorene, ispostavilo se da je autor dela pod nazivom Psalam 44 bio nepoznati mladi student koji se potpisao kao Danilo E. Kiš. Na dodeli nagrade smo se i upoznali: visok, trapav, neošišan, zbunjen, skroman. Bio je samo šest godina mlađi od mene, ali ja sam već bio objavio tri knjige pesama i jedan roman. Činilo se da se Danilo čudio što smo svi toliko zadivljeni njegovim radom, a sam je valjda bio zadivljen nagradom od 60.000 dinara. Ne sećam se tačno tadašnjih plata i cena, ali to je bilo za nas, a pogotovu za njega, mnogo novca.
Kako sam tada mogao da naslutim da će ime tog srećnog momka jednog dana izgovarati u istom dahu sa Andrićem?
Zanimljivo je da je na istom konkursu, ali za pripovetku, Filip David dobio drugu nagradu za priču Užas u visini od 40.000 dinara. U zvaničnoj objavi su napisali David Filip, ne Filip David. Niko tada nije ni slutio da će i on stati u red najvećih.
I bez provere sam siguran da je jedinstven slučaj da na jednom anonimnom konkursu jedne relativno nevažne organizacije budu nagrađena dvojica nepoznatih, veoma mladih autora, koji će kasnije dobiti najznačajniju književnu nagradu na našim prostorima, Ninovu nagradu za roman. Ja ovde neću pisati zbog čega se Kiš kasnije odrekao te nagrade, o tome se dosta pisalo i dosta će se pisati; samo bih da se osvrnem na naše susrete i saradnju i ponešto u vezi sa Danilom, na šta se, po mom mišljenju, ne obraća dovoljno pažnje.
PERFEKCIONISTA: Dosta u poslednje vreme razmišljam o Danilu, zbog toga što se približava 15. oktobar, godišnjica njegove smrti, dvadeset osma po redu. Da je duže poživeo, uveren sam da bi dobio Nobelovu nagradu za književnost, pa bih mogao da se hvalim ne samo da sam poznavao trojicu Nobelovaca – Ivu Andrića, Hajnriha Bela i Gintera Grasa – nego i da sam učestvovao u otkrivanju četvrtog – Danila Kiša. Nobelovu nagradu valjda ne bi vratio kao što je to učinio Sartr.
Gotovo istovremeno smo 1967. godine kao književnici od Grada dobili stanove na Voždovcu i postali komšije. Tada smo se ponekad viđali porodično, posećivali, ali nisam bio u njegovom intimnom društvu, jer je on bio kafanski čovek, voleo je da noći provodi sa prijateljima u raznim među umetnicima popularnim lokalima, pije i puši; uvek je isuviše pušio i to mu je sigurno skratilo život. Ja nisam mogao, a ni hteo da ga pratim, u kafane sam išao da jedem, a ne da se družim.
Ipak je uvek nalazio vremena i da stvara; čitao je na nekoliko jezika, usavršavao obrazovanje. Verovatno je u to vreme ipak voleo da se družimo i zbog mađarskog jezika, bio mu je ne maternji, ali “očinski” jezik. I Krleža i Miloš Crnjanski su voleli da pričaju sa mnom na mađarskom.
Jednom prilikom sam ga zavitlavao: “Nisam upoznao tvoje roditelje, ali čini se da si lep na oca, a vredan na majku…” Aludirao sam na to da se govorilo da su Jevreji ružni, a Crnogorci lenji; otac mu je bio Jevrejin, majka Crnogorka. Nastavio sam: “Zamisli tek šta bi bilo da si lep na majku, a vredan na oca…” Naljutio se: “Ko kaže da sam lenj?”
Nije bio lenj. Njegov literarni opus je što se tiče beletristike relativno tanak, ako se ne uzmu u obzir eseji i prevodi, ali je savršen. Radio je na svakoj svojoj materiji dok ne bi bio zadovoljan, a da Danilo Kiš bude zadovoljan bilo je potrebno da se dugo sedi nad svakom rečenicom, razmišlja o svakoj reči. To znam jer smo dva puta sarađivali na prevodima poezije sa mađarskog jezika.
Danilo i ja smo najintenzivnije sarađivali dok smo sastavljali izbor pesama Šandora Petefija, koji je izašao iz štampe 1969, i na antologiji novije mađarske poezije 1970. godine. Petefi je jedan od najvećih mađarskih pesnika; rodio se kao Aleksandar Petrović, maternji jezik mu je bio slovački – pravi panonski lik, bar u tom pogledu valjda smo bili njemu srodne duše. Hteli smo u relativno maloj knjizi da ga predstavimo našoj publici i da ta knjižica istovremeno bude antologija starih prevoda njegove lirike na, danas bih rekao, naš zajednički jezik, jer smo uzimali stare prevode kako iz Srbije tako i iz Hrvatske.
To je bio dugotrajan i iscrpljujući rad, stalno smo se dogovarali i usaglašavali oko nečega. Pesme, za koje smo smatrali da nedostaju u takvom izboru ili da su ranije loše prevedene, mi smo prepevavali, ponekad obojica istu, pa smo se dogovarali kome je bolje uspelo. Ogromna je šteta što sve te beleške i pokušaje nismo sačuvali.
Antologiju novije mađarske lirike napravili smo zajedno sa Ivanom V. Lalićem. Otkuda Lalić – on je odlično znao mnoge jezike, ali na mađarskom samo dve-tri psovke. Danilo i ja smo smatrali da je on daleko najbolji versifikator, da niko bolje od njega ne oseća ono neopisivo, što bismo mogli da nazovemo duhom jezika. Kad bismo imali probleme u pogledu rima, ritma, rekao bih, boje, duha stihova, preveli bismo mu pesmu doslovno, čitali mu na mađarskom da bi osetio ritam i zvuk, a on je nalazio fenomenalna rešenja. Žao mi je što te dve knjige – prva u izdanju Rada, druga Nolita – ni antikvarno više ne mogu da se nađu, ponekad samo polovne preko interneta – šteta kako zbog Danila Kiša tako i zbog mađarskog pesništva koje smo tu predstavili.
PREVODILAC: Danilo je pre toga, već 1961. godine, u izdanju novosadskog izdavačkog preduzeća Forum objavio tri dvojezične knjige: Krv i zlato Endrea Adija; Noć predgrađa Atile Jožefa i Strmom stazom Mikloša Radnotija. Pesme su jedna pored druge, stih pored stiha, na jednoj stranici štampane u originalu, na drugoj u prepevu. Likovno su te knjige prepeva tada tek dvadesetpetogodišnjeg pisca opremili Ivan Tabaković, Mića Popović i Stojan Ćelić, vrhunski slikari tog doba. Ne znam koliki im je bio tiraž, verovatno relativno mali. Podsećam na ta izvanredno lepa izdanja jer zaslužuju da se napravi reprint.
Danilo Kiš je bio sjajan prevodilac, uživao je u tome da literaturu koju je voleo obuče u ruho drugog jezika, zbog toga je i uložio toliko vremena u saradnju sa mnom. Traganje za pravim izrazom prilikom prevoda poezije mučno je dok traje, ali slavodobitno ako uspe. Bibliografija Danilovih prevoda sa ruskog, francuskog, mađarskog i ponešto sa nemačkog jezika je tolika da bi bila duža od celog ovog članka kada bih je nabrojao.
Na neki način sam mu se odužio tako što sam kasnije na nemački jezik preveo Enciklopediju mrtvih (1986) i Rane jade (1989).
Imam pred sobom Enciklopediju mrtvih na nemačkom sa beleškama napisanim olovkom na osnovu naše analize mog prevoda; upoređivao ga je sa originalom, ali i sa prevodima na francuski i na mađarski jezik. Prevodi darovitih autora nikada nisu doslovni, a ponekad autoru daju ideje i za male izmene originala.
Bertolt Breht je dramu Život Galileja napisao u Americi za vreme rata, praizvedba je bila na engleskom u Holivudu. Kada je dobio priliku da je u Berlinu sam režira, zatražio je doslovni prevod sa američkog na nemački i na osnovu toga sastavio konačan tekst.
Kišove primedbe bile su namenjene za eventualno novo izdanje. Sve što je zapisano mekom olovkom, bledi, nestaće. Nisam bio uporan ni u čemu u dovoljnoj meri, pa ni u prevođenju Danila Kiša na nemački, ali ni Gintera Grasa na srpski. Kiš je na nemačkom jeziku u odličnim, vernim rukama Ilme Rakuze, švajcarske spisateljice, čiji je otac bio Slovenac, majka Mađarica, poliglotkinje, idealne ličnosti za čuvanje Danilovog dela na tom važnom jeziku.
RAK: Ređe smo se viđali kada je prihvatio posao lektora u Francuskoj. Govorio mi je koliko mu je teško da se odluči između Beograda i Pariza, a nije tajna da je bio rastrzan između razvedene supruge Mirjane Miočinović i docnije partnerke njegovog života Paskal Delpeš. “Ubiću se, jer volim dve žene!”, rekao mi je jednom patetično.
Jednog letnjeg dana slučajno smo se sreli u Dubrovniku. Moja žena i ja smo godinama letovali u Budvi, ali smo imali običaj da makar na jedan dan odemo u najlepši grad na svetu da bismo jeli kamenice i punjene lignje, koje su u restoranu “Preko” pripremane na neponovljiv način. Ne znam tačno koje je to godine bilo, verovatno sredinom osamdesetih, kada smo sreli Danila i Sašu Goldmana, koji je u Parizu napravio karijeru kao reditelj pre svega reklamnih spotova. Sedeli su u Gradskoj kavani na terasi okrenutoj prema Stradunu i mahnuli nam da priđemo. Iako je bilo rano poslepodne, bili su već poprilično pijani.
Čim smo seli, Danilo je naredio: “Naruči nam još jednu flašu vina.” Činilo mi se da su već dovoljno popili, ali sam rekao: “Ti si slavniji pisac, ako će neko da naručuje onda ćeš to uraditi ti!” Računao sam da ga kelner više ne bi ni posluživao. Odgovorio je: “Ja imam rak, ja ću umreti, ti naručuješ!”
Nisam mu poverovao, mogao sam dobro da zamislim da se sprda na tako bizaran način. Rekao sam mu da ne treba da se igra sa takvim stvarima, on me ubeđivao da govori istinu, Saša se nije mešao, a dok smo se mi prepirali moja Dragana je naručila vino.
Tek posle sam saznao da je već imao dijagnozu raka pluća, pa mi se naknadno naš susret učinio prilično jezivim. Vratili smo se na taj susret u Beogradu, u mom stanu, analizirajući Enciklopediju mrtvih. Danilo me je upozorio na kraj pripovetke, po kojoj je naslov dobila cela zbirka. Lik o kome se radi, Petrović, nervira se zbog mrlja koje se pojavljuju u njegovom kupatilu, prekriva ih bojom, ali se uvek nanovo vraćaju, pa ih on zamaže tako da liče na cvet. Posle toga počinje da slika, a stalno se vraća na isti floralni oblik. Pošto umre od raka, lekar na obdukciji konstatuje da rak, koji ga je ubio, ima oblik cveta, koji je stalno crtao. Kraj pripovetke je snažan i impresivan, a Danilo mi je tada rekao: “Tako nešto nisam mogao da napišem nekažnjeno. Zbog toga umirem od raka.”
Tada sam ga video poslednji put.
SAHRANA: Danilove knjige nisam imao u rukama posle tog razgovora, znači skoro trideset godina. Sada sam ih ponovo čitao, i na nemačkom u svom prevodu, i tek sam sada shvatio koliko su to velika dela u okviru celokupne svetske književnosti. Napisani i štampani tekstovi se, naravno, ne menjaju, ali se menjamo mi, pa time i naš odnos prema njima. Događalo mi se da neku knjigu, koju sam nekada veoma cenio, doživim kao kič ponovo je čitajući, ili da više puta menjam mišljenje. Kad sam prvi put pročitao Smrt u Veneciji Tomasa Mana, bio sam oduševljen, kad sam video film napravljen po tom delu, a Benjamin Britn napisao operu po tom romanu sredinom sedamdesetih godina, učinilo mi se da je to nespretno iživljavanje potisnute homoseksualnosti. Ali kad sam prošle godine ponovo uzeo Tomasa Mana u ruke, shvatio sam da se baš to što me je nekada odbijalo mora oceniti kao genijalno.
Kad sam prvi put čitao neke knjige Danila Kiša, mlađeg kolege, znao sam da su dobre, ali ne koliko su zaista sjajne; kada sam ih prevodio, borio sam se sa svakom rečenicom, tragao za pogodnim rečima, nisam razmišljao o njihovoj vrednosti. Tek sada sam zaista shvatio njihovu veličinu.
Nisam bio u Beogradu kad je Danilo Kiš sahranjen po pravoslavnom ritualu. U njegovim delima nema naznake bliskosti pravoslavlju, a mnogo slikovitih opisa jevrejstva najviše, ali ne isključivo, kroz lik oca. Nesumnjivo je kršten i to ga je spaslo koncentracionog logora i verovatne rane smrti, jer su mušku decu iz mešovitih brakova odvodili sa očevima. Kršten sam i ja, samo što meni to nije pomoglo, mene su odveli u koncentracioni logor.
O tome Danilo i ja nikada nismo razgovarali. Ne mogu da objasnim, ali čini mi se da je taj čin oproštaja od njegovih zemnih ostataka, a pogotovu ono što je vladika Amfilohije izrekao nad njegovim grobom, imalo nešto od atmosfere koju je Danilo stvorio opisujući pogreb prostitutke Marijete u Hamburgu. Uveren sam da bi se on složio sa mnom.
U tom pogledu pada mi na pamet sahrana Miroslava Krleže u Zagrebu kojoj sam prisustvovao. Govori i cela atmosfera podsećali su me na njegovu pesmu Nad otvorenim grobom tužni zbore. Ako nemate Krležu pri ruci, lako ćete je naći na internetu, isuviše je dugačka da je citiram celu, podsetiću samo na završne proročke stihove kad se veliki pisac gadio: “… tog našeg stanja, kad su sive hulje bančile po knjizi našoj duge noći pijane i kad je glupost bezglavih rečenica puzala po nama kao stjenica”.
