6. Avgust 2009. godine
20:30
HSH Nordbank Arena, Hamburg
Referee: Kevin Blom (Netherlands)
Hamburg (Njemačka) – Randers (Danska)
0 1
Berg 35′
Wolfgang Jansen se vratio sa zadatka po Bliskom i Srednjem Istoku. Dok ga je taksi vozio kroz grad pomislio je da se grad promijenio za tih osam mjeseci koliko je bio odsutan, a onda je u retrovizoru sa suvozačeve strane ugledao svoj lik i shvatio – da je promjena bila u njemu.
Jednom je samo nazvao iz tih istočnih pustinja. Samo jednom, drogiran i pijan – rekao joj je: strašne stvari sam vidio, strašne, vidio sam kako kidaju ruke, svojim očima, kako kidaju ruke…spustila je slušalicu. Nakon toga, isključen telefon.
Prije nego je krenuo dala mu je ultimatum za koji je mislio da je samo igra. Ili istočna pustinja ili ona! Biraj!
O, kako je bio uvjeren da će ga zvati, da će, čim sleti u Damask, na aerodromu vidjeti njenu poruku, da će ga u hotelu nakon tuširanja na ekranu kompjutera dočekati njen mejl i pozdrav i poljubac. Nije ga zvala, nije slala poruke, mejlove.
I dok je sa prijateljem gledao utakmicu mislio je da ga pita za nju. I nije pitao.
Hamburg je izgubio i prijatelj je bio nervozan.
– Kakvi kreteni. Sačekaj me idem do WC-a. Nešto djeluješ zbunjen? Zar nijesi srećan što si se vratio.
– Čekam te ovdje – pokazao je rukom ka prodavnici.
Wolfgang Jansen je gledao šalove, dresove, lopte, i spustio torbu na pod. Vidio je krajičkom oka da neko prilazi, a onda se sve munjevito odigralo. Dječak je uzeo torbu i istrčao iz prodavnice. Prodavačica je uziknula, jedan gost je napravio par koraka, a Wolfgang se u sebi nasmiješio.
– Trčimo za njim, hajde – rekao je gost.
– Nemoj – rekao je Wolfgang.
– Zovem policiju – rekla je prodavačica.
– Nemoj – namignuo je Wolfgang.
Frank Hesl je vidio promjenu čim ga je ugledao.
– Dobro došao, sine! Danas ti i ja, idemo na stadion! Kao nekad! A onda da proslavimo tvoj povratak.
– Ne mogu, obećao sam već – rekao je sin – hoće da me vide, prijatelji, kao da ima šta da se vidi, kao da ima prijatelja. Doći ću kasno. I nemoj me čekati.
Frank je sjedio i gledao utakmicu. Čuo je zujanje ventilatora iz stana ispod. Prošle noći je sanjao kako hoda kroz pustinju, kako jede škorpiona, svog sina zavezanog za stub sa krvavim brazdama po grudima. Kada se probudio pomislio je: nešto će mu se desiti.
Utakmica se završila.
Hamburg je izgubio.
Frenk Hesl je zaplakao.
Bastian Beister je čekao da se utakmica završi i onda krenuo na posao. Uvijek je na utakmicama, u gužvi, najlakše raditi. Ljudi su izlazili. Po prodavnicama tražili da kupe stvari, da budu zadovoljni. Bastian Beister je ušao u prodavnicu navijačkih rekvizita. Vidio je torbu na podu, čovjek ga je pogledao i kao da je očima pokazao da uzme torbu. Bastian je uzeo torbu i pogledao još jednom čovjeka, koji je okrenuo glavu. Bastian je potrčao. Čuo je uzvike za sobom. Bastian je trčao, i kada je ušao u navijačku gužvu, nastavio je da hoda polako, pomislio – možda mi se današnji dan potpuno isplatio. Kasnije, u svom kraju, u parku, otvorio je torbu i vidio i srce mu je zakucalo brzo.
Kažu za neke da su divljaci, a i mi smo. Kažu za neke da pričaju gadosti, a i mi isto. Kažu za neke da su nepristojni a šta mi onda svakodnevno radimo, kako delamo, ah, tata i mama, harmonija. Pijan lutam Hamburgom i tražim tog čovjeka i znam da ga neću naći i onda pomislim da je tako bolje, a onda pomislim što bi išta bilo bolje, jer znaš, i mene zanima šta je bilo u toj torbi, da li snimci najgorih mučenja ili neki poklon samo za nju koji sjaji kao kao kao pa dijamant, nikada ah nisam vidio da li dijamant uopšte sjaji, mora da sjaji, kad ga ljudi i žene toliko vole, možda, nešto drugo, možda par novina, i prljave čarape, ili lap top sa svim njegovim pričama zauvijek izgubljen, zauvijek, da, potvrđujem, strašna riječ, posmatrao sam te noći kako teče Elba, i pomislio – milion i sedamstotina hiljada duša, kako diše, a mene interesuje samo jedna.
Kako je pronaći?
Odakle započeti?
Život nije film.
Šta li je onda?
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
