Iznenada se pojavio na samom rubu hridine
visoke preko deset metara, oštro sasečene
sve do stena dole na obali.
I krenuo je dole,
zakoračio je prednjom nogom ka provaliji.
Veliki beli pas.
Viknuo sam ka njemu, nešto nerazgovetno i počeo
da mašem rukama.
Dve devojke i jedan mladić,
koji su sedeli na obali tačno ispod psa, skočili su
sa svojih peškira. Jedna devojka je vrisnula.
,,Ne, ne, ne“, vrištala je. Pas je zastao,
ali činilo se da ja sve gotovo. Izgledalo je
da mu je već cela težina u prednjim nogama.
Ona devojka je vrištala, tresući se celim telom.
Mladić je potrčao
ka stepenicama udaljenim pedesetak metara od mesta
gde se nalazio taj pas.
Video se sitni šljunak i prašina
kako se odronjavaju pod prednjim šapama
velikog belog psa.
I tada, samo jedan trenutak,
u kojem je ko zna šta pas osetio, negde, nešto
što ga je trglo, što mu je prebacilo svu težinu
sa prednjih nogu, sa smrti, na zadnji par,
na rep i dupe, u život. Srce i krv.
Tada je dotrčao i mladić i čvrsto ga prigrlio,
spustili su se potom na obalu, stepenicama.
Pas je isplazio jezik i tako utrčao u okean,
protrčao je kroz plićak i
uskoro se vratio držeći jednu dasku u ustima.
Spustio je dasku na topli pesak,
stresao vodu iz gustih dlaka i
glasno zalajao.
Srđan Valjarević
