I’m looking for the face I had Before the world was made.*
Yeats, The Winding Stair
Tražim lice koje sam imao pre nego što je svet načinjen.
Jejts: Zavojito stepenište.
Šestog februara 1829, odmetnuti gauči, kojima je Laval već bio za petama, hitali su da se s juga pridruže Lopezovim trupama. Zanoćili su na imanju za čije ime nisu bili čuli, na tri-četiri milje od reke Pergamino; pred zoru, jednoga od njih spopade jeziv san: u polumraku barake, užasnuti krik probudi ženu koja je spavala s njim. Niko ne zna šta je usnio, jer već sutradan, u četiri izjutra,
Suarezova konjica razbi odmetnike goneći ih najpre devet milja, sve do zagasitih strništa, gde je u jednom jarku pomenulom čoveku raspolutila lobanju jedna sablja iz ratova u Peruu i Brazilu. Žena se zvala Isidora Kruz; kad je rodila, sinu je dala ime Tadeo Isidoro.
Nije mi namera da iznosim njegov život. Od svih dana i noći koji ga čine, zanima me samo jedna noć; sve ostalo svešću na ono najnužnije za njeno razumevanje. Pustolovina je zapisana u jednoj čuvenoj knjizi, čiji sadržaj može, zapravo, svima ljudima biti sve (Prva Korinćanima, 9:22), budući da se ne da iscrpsti silnim ponavljanjima, tumačenjima i izopačavanjima. Svi koji su raspravljali o životu Tadea Isidora, a njih je podosta, ističu da je na njegovo stasavanje presudan uticaj odigrala ravnica, međutim, toliki drugi gauči, u dlaku nalik njemu, rađali su se i umirali u prašumskim obalama Parane i po urugvajskim vrletima. Živeo je, nema zbora, u svetu predvidljivog divljaštva. Do 1874, kada su ga pokosile crne boginje, nikada nije video ni planinu ni gasnu pumpu ni mlin. Niti je video grad. Godine 1849. otišao je u Buenos Aires goneći krdo stoke sa poseda Fransiska Havijera Aseveda; njegovi drugovi krenuše u grad da se provesele; nepoverljivi Kruz nije ni makao iz konačišta nadomak tora.
Tamo je provodio dane i dane, ćutke, spavao je na zemlji, ispijao mate, ustajao u cik zore i skrušeno se molio. Razumeo je (mimo reči, čak i mimo razuma) da u gradu nema šta da traži. Jedan od nadničara, podnapit, slade da mu se ruga.
Kruz mu tad ništa ne odvrati, no kako je ovaj i narednih noći, po povratku iz grada, sedeći uz vatru, jednako terao po svome, Kruz (koji prethodno nije pokazao ni ozlojeđenost, a kamoli ljutinu) potegne nož i ubije ga. Bežao je i krio se u nekom trščaku; nakon nekoliko noći, čapljin krik javi mu da ga je opkolila policija. Na obližnjem grmu isprobao je nož; da ga ne ometaju pri kretanju, skinuo je mamuze. Borba mu je bila milija od predaje. Raniše ga u podlakticu, u rame, u levu šaku; on je najžustrijima iz protivničkog tabora naneo ljute rane; kad mu je krv curnula kroz prste, stao je da se bori kao lav; pred zoru su ga razoružali, ošamućenog od izgubljene krvi. U ono vreme, služenje vojske bilo je isto što i izdržavanje kazne: Kruzu je sledovalo utvrđenje na severnoj granici.
Učestvovao je u građanskim ratovima kao običan vojnik; nekad je vojevao za svoj rodni kraj, nekad protiv njega. Januara 23. godine 1856, kod Lagunas de Kardosa, sa još tridesetoricom hrišćana i pod komandom starijeg narednika Eusebija Laprida, tukao se protiv dvesta Indijanaca. U jednom naletu raniše ga kopljem.
Njegova nejasna i junačka životna priča obiluje prazninama. Znamo da je oko 1868. ponovo u blizini Pergamina: oženjen je ili živi sa ženom, ima sina, poseduje parče zemlje. Narednik u odredima seoske policije postaje 1869. Iskupio se za svoju prošlost; u to vreme mora da se smatrao srećnikom, iako u dubini duše to nije bio. (Vrebala ga je, u budućnosti, jedna besana, ključna noć, u kojoj je napokon ugledao sopstveno lice, noć u kojoj je napokon čuo sopstveno ime. Ako se valjano razume, čitav njegov život zaokružen je tom noći; bolje rečeno, jednim njenim trenutkom, jednim postupkom u toj noći, zato što su postupci naši simboli.) Svaka sudbina, ma koliko da je duga i složena, sastoji se zapravo od jednog jedinog trenutka: od trenutka kada čovek jednom za svagda spozna ko je.
Pričaju da je Aleksandar Makedonski video svoju ratničku budućnost u čudesnoj priči o Ahilu; švedski kralj Karlo XII, u priči o Aleksandru. Tadeo Isidoro Kruz, koji nije znao da čita, nije ništa spoznao iz knjige; video je sebe samog u jednom okršaju i u jednom čoveku. Ovako je to bilo.
Poslednjih dana meseca juna 1870. dobio je naređenje da uhapsi nekog razbojnika koji je na duši nosio dva ubistva. Dezertirao je iz jedinica kojima je na južnoj granici komandovao pukovnik Benito Mačado; tokom neke pijanke, ubio je jednog crnca u nekom bordelu; tokom neke druge, žitelja okruga Rohas; u izveštaju je pisalo i da je rodom iz Laguna Kolorade. Na tom su se mestu, četrdeset godina ranije, okupili oni odmetnuti gauči koji su po zloj kobi prepustili svoja tela pticama i psima; otuda je krenuo Manuel Mesa, koga su pogubili na trgu Pobede, dok su dobošima hteli da učutkaju njegov bes; otuda je krenuo neznanac koji je Kruza začeo i život izgubio u nekom jarku, glave raspolućene sabljom iz bitaka u Peruu i Brazilu. Kruz je u međuvremenu zaboravio ime tog mesta; sad ga je prepoznao sa blagim ali neobjašnjivim nemirom… Zločinac na konju vukao je za nos vojnike koji su ga progonili, tako što ih je stalno zbunjivao složenim i dugim manevrima; ovi ga, ipak, opkoliše u noći dvanaestog jula.
Sakrio se u nekom šibljaku. Pomrčina je bila bezmalo neprozirna. Kruz je sa svojima, oprezno i pešice, nastupao ka žbunju u čijoj je treperavoj dubini vrebao ili spavao tajanstveni čovek. Glasnu se čaplja; Tadeu Isidoru Kruzu se učini da je već doživeo taj trenutak. Kriminalac iskoči iz skrovišta spreman za borbu. Kruz ga nazre, onako strašnog; lica gotovo zaraslog u kosu i prosedu bradu. Ne mogu da prepričam borbu, iz dobro poznatog razloga. Dovoljno će biti da podsetim da je dezerter teško ranio ili ubio više Kruzovih ljudi. Ovaj, međutim, dok se borio u pomrčini (dok se njegovo telo borilo u pomrčini), poče da shvata. Shvatio je da među sudbinama nema boljih i gorih, i da svaki čovek treba da se pomiri sa sudbinom koju nosi u duši. Shvatio je da ga činovi i uniforma sputavaju. Shvatio je da mu je sudbina namenila ulogu vuka, a ne druželjubivog psa; razumede da je onaj drugi bio on. Svanjivalo je nad nedoglednom ravnicom; Kruz zbaci šapku na zemlju, viknu da neće dozvoliti da zločinački ubiju hrabrog čoveka i okrenu se protiv sopstvenih vojnika, rame uz rame sa dezerterom Martinom Fijerom.
Horhe Luis Borhes
