„Nebesko srce je zametak velikog Puta“
kineska knjiga života
Trebalo je otići bez društva. Mnogo ranije. Kako prošlost ne postoji, već samo reka budućnosti koja se zauvek uliva u beskonačno more sadašnjosti, rešio sam da to učinim kako sam mogao, i kako je jedino moralo, sada i sam. Dodavanjem elemenata ovom protoku budućeg menjamo i samo more večnog sada.
Odlazak u kučevski kraj na ispiranje zlata na reci Pek postala je izvesnost, koja je zapravo oduvek bila tu, u Pra-okeanu dubljem od mora sada i ovde, samo se trebalo dobro koncentrisati i ono bi isplivalo, nekad zaboravljeno, potonulo, a zatim venčati Iliju i Salomu, anticipaciju koja okamenjuje sa željom vodiljom koja nas rasplinje.
~
Zakazao sam dolazak sa poznanikom iz tamošnjih krajeva koji je trebalo da me po pristizanju poveže sa izvesnim čovekom koji poznaje teren i tačno mesto gde se potraga vrši. Zapravo, radilo se o iskopavanju, jedne tone šljunka za gram svetlucavih čestica, kako su mi rekli, koji bi se kroz sito prosejavao vodom iz reke, potencijalno, do samog grumena. Bio je to možda preveliki izazov posle nedavno preležanog virusnog oboljenja koje me je vezalo za krevet dva i po meseca. Ohrabrivalo me je da izbacivanje telesnih izlučevina, kao što je poznato, znoja i suza, može imati blagotvorno dejstvo, dok se za neke druge to i ne bi moglo reći, čak naprotiv. Uostalom, za šta čovek jedino treba biti uistinu sposoban, jesu rad i ljubav. Ništa se od nas više i ne očekuje, ovde gde smo.
~
Rezervisao sam kartu, spakovao par sitnica za put i još je samo ostalo obaviti jednu neprijatnost, otkazati ranije isplanirani dogovor kojim sam se obavezao drugome u pomoć. Reći istinu, pravi razlog odlaganja, delovalo bi nedovoljno uverljivo da ga druga strana uvaži i ne oseti se iznevereno. No, najviše pomažemo nekome kada pokažemo kako nosimo sopstveno breme, a i kome zaista možemo pomoći ako I sami nismo dovršeni?
U zbrci šta je u svemu tome istina, poruku sam više puta počinjao i brisao, “Izvini, iskrsao mi je neodložan put…“, „Nešto veoma važno imam sutra, pričaću ti…“, „Moraću da odložim, vraćam se uskoro…“ – nije izgledalo jednostavno kao što sam zamišljao. Superego mi nije davao mira tako lako.
Zapravo, nisam mogao da lažem sebe, te sam rešio da odložim za poslednji trenutak, pre samog uspavljivanja, no, kada je on došao, nesmotreno sam to prevideo zatvorivši oči pred problemom i utonuvši u san.
Sanjao sam da u meni nešto raste, isijava, ne potpuno lagodno, ali neophodno, nalik neugodnoj poruci, koje se spontano probija, veće od mene samog, iz kog me je naprasno probudio zvuk novoprispelog sms-a: „U redu, kada se vratiš“ – bio je odgovor na poruku iznad: „Neću moći danas, idem u potragu za Zlatnim cvetom“. Nije bilo vremena za drugo objašnjenje, kako sam se morao brzo spremiti i izjuruti iz kuće, sem da je došao iz Id-a, u toku noći dok je Superego još spavao.
~
Stigao sam na glavnu autobusku stanicu oko 6 i 30, na vreme, sat ranije da bih preuzeo rezervisanu povratnu kartu. Kada je trebalo da platim shvatio sam da nisam poneo dovoljno novca. Imao sam samo za jedan pravac. Šta li sam mislio da mi se ovako nešto desi? Da je ovo unutrašnje putovanje koje ništa ne košta? Ili, nesvesno nisam mario za put nazad? U svakom slučaju, našao sam se u prilici putnika, onog koji odlazi bez prave ideje o povratku.
.
Trebalo je zatim još kojih sat vremena pričekati do polaska, ali i doručkovati, kako mi je doctor prepisao minimum četri obroka dnevno. Kako sam se smestio na klupu da bih prezalogajio u parku preko puta, sačekao me je sms: „Nemoj da dolaziš, čovek nije u selu. Vraća se za dve nedelje, tada ćemo“. Već je bilo kasno, „Već sam na putu“, slagao sam, što i nije bilo daleko od istine jer ko sa sigurnošću može reći kada je on uistinu i počeo, samo što je sada smisao na tom putu postao neizvestan. Definitivno putnik, bez plana o povratku, a sada i jasnog cilja. Tešio me je Tao govoreći da „Put je cilj“, i da se jedino na neizvesnom može nešto dogoditi, posebno ako staza nije utabana tada znamo da njom niko još nije prošao i da je samo naša.
Jedini putokaz, mapa koju sam imao, bila je autobuska karta, Beograd-Požarevac-Kučaj- selo N.
~
Ušao sam u prevoz i putovanje je moglo da se nastavi, sve dalje od okcidenta. Ubrzo sam morao zaspati, još jedna preporuka doktora: „12 sati sna do daljnjeg“.
Lagano tonuvši u tonove muzike sa telefona pravo u san, sanjao sam imele. Šumu imela. Njihovu sakralnost.
„Stanica, uskoro!“ – nagli glas vozača me je vraćao u javu, pomešan stihovima koji su sa slušalica ponavljali: „Traveler now reach the stream, From the pain-shield life ascends, The non-returner sees“.
Na mobilnom je pisalo „bez mreže.“
Stigli smo do mosta, stanice na zahtev, mesta odvajanja za selo gde me je čekao moj domaćin, a autobus nastavio na istok, činilo se kao za sam Tamaghis – Da’dan – Yass – Waddah – Waghas – Naufana – Ghadis. Možda ću jednog dana imati tu kartu. Snažno prisustvo imela me i dalje nije napustalo.
„Šta ćeš sada?, upitao je poznanik. „Čovek nije tu.“
Uz kratku pauzu, shvativši da nemam odgovor, tišinu je prekinuo utešnim „Pokušaćemo kod još par ljudi. Makar ćeš videti selo, svratiti malo do nas.“
Prihvatio sam ovaj poziv topline, iako mi se žurilo da krenem nekud, makar i nasumično. Prešavši most pod kojim je tekao zlatonosni Pek, most-kapiju, stvorili smo se u šumarku, delu sela sa stoletnim hrastom okružen čarom sanjane zlatne grane, pod kojim su sedeli stariji ljudi od sedamdesetak i više godina, razgovarajući međusobno na vlaškom, dok je moj domaćin otišao da pronađe nekoga ko bi znao željenu lokaciju.
Izvinjavajući mi se što govore na meni nepoznatom jeziku, uključili su me u razgovor.
Starije žene, na neumešnom srpskom, pričale su o Mama Paduri, zaštitnici šume, šta-više, sopstvena iskustva sa njom, trans-stanjima Rusaljki, strndžanju. Kako nemaju pismo, svo njihovo znanje prenosilo se ovako, usmenim putem. Bogatsvo koje tek treba da bude pronađeno, no, ako ti ne pripada, ili ti nije namenjeno, može biti ukleto ako se pokuša da otuđi, ili još gore, ako pokuša da zloupotrebi.
U nekom trenutku, obratio mi se jedan od njih, primetivši da imam problema sa povišenim krvnim pritiskom i ubrzanim radom srca. Objasnio sam da je to posledica preležanog kovida od pre šest meseci, nezavidna krvna slika, te da i dalje osećam posledice, uz sveopšti osećaj da sam ostario čitavih 20 god. Saslušavši kako i čime doktori koje sam posećivao pokušavaju da povrate moje narušeno zdravlje, otpočeo je svoju priču koja počinje 50-ak godina ranije kada je za vreme služenja vojnog roka počeo da oseća bolove u predelu stomaka. Kako je oduvek težio samostalnosti, možda čak sumanutoj, po svemu sudeći za njega tada presudnoj, kada je još kao 18-ogodišnjak ilegalno otišao, zapravo pobegao od kuće u Beč trbuhom za kruhom, gde je noćio na drvetu, a prvi zarađeni novac, iako nedelju dana bez hrane, iz protesta na nepoštenu isplatu, pocepao, ne obrativši se sve to vreme nikome za pomoć, kao i sada, šta više sprečivši vojnog druga da prijavi kada je ovaj primetio da mokri crnu tečnost a stolica mu je bela, da bi se sve završilo (ili počelo) pošto se srušio na cilj vojnog polumaratona.
Brzo je prevezen u bolnicu, u stanju kome. U njoj je proveo 4 sata, a u bolničkom krevetu narednih mesec dana. U pitanju je bilo pucanje žučne kese. Čekao ga je strogi životni režim, promene životnih navika za 180 stepeni na doktorovu zapovest.
~
Po povratku kući, od lokalne starice travarke dobio je bilje za čaj, dobrom za pročišćenje krvi i sređivanje njene slike, koja je bila u katastrofalnom stanju, i po rečima doktora, sa kojom će se možda morati nositi do kraja života. Nakon dva meseca otišao je na zakazani kontrolni pregled. Rezultati su pokazali da je slika u savršenom redu. Svi su se u neverici čudili kako je to moguće i da se do sada sa tako nečim nisu susreli u svojojim karijerama.
Ispričao im je za čaj koji je konzumirao prethodna dva meseca, pet puta dnevno. Potražili su mu bilje radi biohemijske analize kako bi saznali o kom tajnom sastojku se radi, ali na žalost, kako nije bila sezona tako osušeno bilo je naupotrebljivo.
„Koja je to biljka?“ – nestrpljivo sam odmah upitao, iako mi se činilo da je prošla čitava večnost od završetka njegove priče.
Rekao je da ne zna, da su je tražili po svim enciklopedijama i kasnije njegovi sin i ćerka na internetu ali nisu pronašli latinski naziv do danas, nigde nije zavedena.
„Kako je vi nazivate?“ – želeo sam bilo šta da saznam.
„Ovde, na vlaškom, je zovemo Galbinara.“
„A gde raste?“ – nadao sam se negde u okolini.
„Evo tu, na ova dva obronka samo“, i pokazao na dva obližnja brdašca iznad reke.
„U kom periodu je mogu naći?“ – bio sam rešen da krenem.
„Samo u julu.“
„Kako da je prepoznam tada?“
Rekao je: „Vrlo lako. Kada procveta, imaće zlatni cvet.“
Goran Lončarević
