1
Otprilike sve do šeststote godine pre Hrista ljudska istorija je kontinuirano povezana; tada, za vreme od jednog ili dva pokolenja, ali svakako ne više od tri, vreme se menja. Doba koje prethodi šeststotoj godini i doba koje je sledilo razdvaja zavesa koja se može rukom opipati; ono što je ispred zavese, nalazi se kod nas, jasno je; ono što je iza zavese, treba nagađati. Ljudske ličnosti naglo postaju neverovatne. Brišu se obrisi događaja.
Bivstvo postaje neshvatljivo. O Konfučiju imamo podrobne informacije koje sežu do njegovog privatnog života; samo jednu generaciju starija ličnost Lao-cea gubi se u tami. O Heraklitu znamo mnogo bitnih podataka; biće Pitagore, koji je stariji od njega samo za nekolike godine, sama je legenda. Čovek toliko gubi tle ispod sebe da veruje kako i ne hoda po zemlji nego po nekom nepoznatom sazvežđu. Elementarne stvari postaju neizvesne; zbivanja i ličnosti postaju neuhvatljivi; bivstvo je zagonetno a vreme mutno.
Otprilike šeststo godina pre Hrista u Kini su živeli Lao-ce i Konfučije, u Indiji Buda, u Iranu poslednji Zaratustra, u Maloj Aziji Heraklit, u Egiptu poslednji Tot, u Italiji Pitagora. Promena danas izgleda kao da se spustila zavesa. A onda ne samo da su ljudi to iskusili, već svi znaci govore da su oni tada bolje razumevali ono što se dogodilo. I neobično je, bilo da je reč o međusobno udaljenim podnebljima i ma koliko da su ljudi bili međusobn o nezavisni, promenu gotovo jednodušno procenjuju i gotovo istovetnim rečima.
„Tokom dugih i krupnih promena”, kaže Buda, „postoji vreme kada se svet okreće prema unutra… tada se i bića, poput svetlećih zvezda, okreću ka unutra. Ona su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u prostoru blistajući u sopstvenoj svetlosti, i žive u svojoj lepoti i beskrajnom vremenu. Postoje razdoblja tokom dugih i krupnih promena kada se vreme izvrće prema spolja. a bića tada tonu u život. Još su od kristalno čistog duha. žive u nenarušenoj radosti, kruže u prostoru blistajući u sopstvenoj svetlosti i žive u svojoj lepoti i beskrajnom vremenu. Tada još nema sunca i meseca i zvezda i nema dana i noći, nema sedmica i meseci, nema muškaraca i žena. A onda, tokom dugih vremena, tek odjednom izdiže se prijatna zemlja, blaga kao skorup i šarena kao duga, i mirisna i slatka kao med.
Jedno biće je spopala želja i okusilo ju je; prijala mu je, ali je postalo žedno. I ostali su redom okusili zemlju, i svima je prijala, i svi su od toga postali žedni. A kada su bića okusila zemlju, izgubila su sopstvenu svetlost. I kada su izgubila unutarnju svetlost, nastala je spoljna svetlost, sunce, mesec i zvezde, nastali su dani i noći, nastale su sedmice i meseci. I što su bića više jela zemlju, sve su više gubila svoj kristalno čist duh i lepotu. I tada je nestala prijatna zemlja, a iz nje su izrasli pupoljci kao pečurke a bića su jela pupoljke, i što su više jela, telo im je postajalo sve grublje i sve više se gubila njihova lepota. Žito je onda još raslo divlje, belo poput brašna, nije ga trebalo mleti, bilo je slatko, nije ga trebalo peći. Ono što bi uveče pobrali, ujutru bi izraslo, što bi ujutru pobrali, uveče bi izraslo. Bića su jela žito, a onda je na njihovom jednom delu postalo vidljivo da su žene, na drugom delu da su muškarci. I kada su se pogledala, spopala ih je žarka strast i zagrlila su se. Ostali su se sablaznili, i zbog toga su bića počela da grade kuće i da u njih skrivaju svoj stid. Jednog dana je jedno biće ovako proslovilo: Zašto da idem po žito i ujutru i uveče? I ujutru je nabralo i ono što mu je bilo potrebno uveče. Tada žito već nije sasvim izraslo sutradan, tek do polovine. I ostali su tako uradili. I žito nigde nije sasvim izraslo, tek samo do polovine. A drugi put je opet jedno biće reklo: Zašto da idem svaki dan po žito? I jednog dana je nabralo onoliko koliko mu je bilo potrebno za dva dana. A žito je tada poraslo samo za četvrtinu, a kad su bića odjednom nabrala za celu sedmicu, izrastao je samo osmi deo. Šta bi bilo, rekla su bića, ako bismo zemlju podelili između sebe? I podeliše zemlju, a onda je nekoliko bića bralo iz tuđeg.
Kada su ostali primetili, oni rekoše: Izaberimo nekoga između sebe ko će paziti da svako bere samo sa svoje zemlje. I tada nastade vladar, a za njim dođe sveštenik, ratnik, građanin, seljak i zanatlija.“
2
Oko šeststote godine pre Hrista promena od Kine do Italije jednodušno se procenjuje kao stupanje ljudske istorije u krajnje razdoblje tamnog perioda. Bivstvo je nestalo; ono što je preostalo, samo je život. Cela stvarnost je raspolućena; zatvorena je potpuna otvorenost; pokidane su velike povezanosti. Samo za nekoliko sasvim kratkih godina usledilo je nezamislivo slepilo i zaglupljenost. Heraklit je gnevan, ogorčen je i besan na „nečiste” koji se kaljaju krvlju i krvlju žele da se očiste; oni se, poput svinja, raduju blatu; oni, poput magaraca radije biraju seno nego zlato. Pitagora grmi: ,.Nesrećnici! Ne vide i ne razumeju da je dobro u njihovoj neposrednoj blizini! Malo njih zna kako da se oslobodi svoje nesreće! Kao nespretne kegle kotrljaju se ovamo-onamo i večito se sudaraju s bezbroj nevolja. Od rođenja ih svuda progone kobne neprilike, guraju ih gore-dole; i niko to ne razume.
Kada su se vratili kući posle velikog praznika bogova, Jen Hi je upitao učitelja Konfučija: ..Zašto si uzdisao za vreme praznika?” Učitelj Konfučije je ovako odgovorio: ..Kada su veliki gospodari još hodali po zemlji, nisam živeo; ali sam poznavao baštinu o njima. Dok je na zemlji bio Tao, svet je pripadao svima; za vođu je biran onaj koji je za to bio najpogodniji; svi su govorili istinu i negovali slogu… Nisu znali za laž i prevaru; nije bilo lopova i razbojnika. Na kućama nije bilo vrata, ali niko se u njih nije uvlačio. To je bilo vreme Velike Zajednice. Ali se potom Tao skrio, a svet više nije zajednički, nego je individualno vlasništvo. Grade se zidovi i kule kako bi se utvrdili gradovi… Javila se prevara i laž, i pojavilo se oružje… Ovo vreme se naziva Malo Blagostanje.“
A Lao-ce kaže:
Ljudi su napustili Tao:
tako su nastali moral i obaveza.
Javili su se pamet i poznavanje:
tako su nastale velike laži.
Srodnici po krvi su se otuđili:
tako su nastale dužnosti dece i ljubav.
Državama su zavladali neredi i neprilike:
tako su nastale verne sluge.
3
Brzo se gubi znanje koje se odnosi na drevna vremena. Jedino preostaje mutna uspomena o zlatnom dobu; nostalgija koja želi da održi u ravnoteži sve veću podivljalost života. I ne gube se pojedinosti koje se uvek gube tokom zbivanja. Iz svesti nestaje ono što je najvažnije i što obično ostaje; nestaje osećaj koji ume da razlikuje bivstvo i život; i nestaje instinkt koji ume da ostvari bivstvo u životu. Bivstvo je ono o čemu Buda govori – da se bića kao svetleće zvezde okreću prema unutra. To je ono vreme koje Konfučije naziva Velikom Zajednicom. Još nije bilo ni morala, ni obaveza, ni pameti, ni poznavanja, a srodnici po krvi još se nisu bili otuđili i državama još nisu bile zavladale neprilike.
Bivstvo se zatvorilo. I odjednom tu je – granica.
Bivstvo se srozalo na život. Redom se pojavljuju simptomi života: umesto pasivnosti – delatnost, umesto blagosti i sitosti – prekaljenost i askeza, umesto smirenog odgajanja, ljubavi i nehotične privlačnosti, raspoloženosti – rad, volja, obaveza i disciplina. Bića već biraju čuvare, jer jedni drugima potkradaju žitna polja. To je bilo, kako je rekao Konfučije, vreme Malog Blagostanja. Ljudi su napustili Tao, veliki put drevnih vremena i nastale su velike laži.
Ovu razliku, koja obeležava šeststotu godinu pre Hrista. nije dovoljno označiti time da je pre bilo: bivstvo; ono što sledi jeste – život. Na koncu, to su samo dve reči. Rečitija će biti dva citata iz tog doba.
Prvi citat je iz Zend Aveste i glasi:
,,I Džem Šid sazda prostrano veliko carstvo koje nazva Ver i naseli dvor i livade i šume životinjama, ljudima, pticama i psima, i donese crveni plamen vatre i seme svih živih životinja i sva drveća i hranu. I voda se slivala širokim tokom i okruživala visoke utvrde carstva Ver. Beše tu mnoštvo ptica, plodne zlatne njive su bogato rađale, u stidljivim mlađima živeli su skromnost i poštovanje, deca su bila snažna i jaka. Carstvo js bilo ubavo i čisto, kao stanište nebesnika, divno. A s visova su se spuštali slatki mirisi. Žensko drveće js bujno raslo iz zemlje i bogato rađalo voćem. Među blagoslovenim stanovnicima carstva Ver nije bilo vladara koji donose stroge zakons; nije bilo prosjaka, varalica, nije bilo neprijatelja koji vrebaju iz tame, nije bilo nasilnika koji diraju ljude, nije bilo razdirućih zuba. Među ljudima nije bilo razlike i žene se nisu mučile pri porođaju. I nasred carstva Džem Šid je izgradio devet mostova, šest većih i tri manja. A na vrhu je podigao ogromnu palatu i opasao je zidinama i podelio na prostorijs na kojima je usekao velike prozore.'”
Drugi citat je iz Knjige Enohove i glasi:
„Kunem vam se ovde, pred licem mudraca i budala, još ćete mnogo toga videti na zemlji! Iskitićete se nakitom kao žene i šarenom odećom kao mlade devojke. I šetaćete gore-dole u kraljevskom dostojanstvu, u moći, u srebru, u zlatu, u porfiru, nadimajući se od poštovanja i blagostanja kao razliveno more. Ali u njihovim glavama nema ništa što su naučili, nikakve mudrosti i zato će propasti zajedno s imanjem; zajedno s moći, zajedno s dostojanstvom, i njihov duh biće bačen u užarenu peć sramoti i u samrtnom strahu i bedi. Kunem vam se, grešnici, kao što planina ne postaje rob, kao što brdo ne postaje sluga, greh nije poslan na zemlju – ljudi su ga od sebe stvorili, i prokletstvo će snaći saučesnike greha. Kunem vam se, grešnici, kunem vam se svim svetim i velikim, da se o vašem zlu vodi računa na nebu, i nema na zemlji nasilja koje se može sakriti… i nasilje je zapamćeno i trajaće beleg njegov dok ne dođe dan strašnog suda. Jaoj vama. glupaci, jer vaša glupost će biti vaša propast.. i znajte da ste sazreli za dan propasti, i ne nadajte se da ćete ostati u životu… I u te dane će se pobuniti narodi zemlje i u dane propasti će proključati naraštaji. I u te dane će zavladati takve nevolje da će ljudi rastrzati svoju decu… I srozavaće se u bezbožnost, jer će im srce izgubiti smisao, i oči će im oslepeti od straha i od užasnih snoviđenja… I u tim vremenima ti očevi i sinovi će istovremeno ginuti, i braća će zajedno propadati, pošto će krv kuljati zemljom kao široka reka. .. i konji će do grudi gaziti u krvi, i kola će do osovina propadati u blatnjavu zemlju natopljenu krvlju. I u te dane će anđeli sleteti na zemlju i skupiće grešnike na jedno mesto i izvršiti nad njima strašni sud “
4
Za podrobno objašnjenje ovaj put još nije pogodna prilika. Treba se zadovoljiti time da je Džem Šid iz citiranog dela Zend Aveste onaj drevni kralj koga kineska baština zna pod imenom Huang Ti (Veliki Žuti Gospodar). Za hindu tradiciju to je Manu, za egipatsku baštinu je Menes, za grčku Minos. Zajedno s vladarima u baštinama ostalih naroda Džem Šid nije ništa drugo do Čovek, i to drevni Čovek-Duh. Jevrejska baština ovog čoveka naziva Adam. To je Prvi i Izvorni čovek. Džem Šid zasniva carstvo mira, lepote, reda i plodnosti. Carstvo je bilo ubavo i čisto kao stanište nebesnika. Taj Ver je bio carstvo koje se u grčkoj tradiciji naziva zlatnim dobom, a u jevrejskoj baštini pak Edenskim vrtom. Na ono što bi bilo najvažnije sada se može uputiti samo nekoliko reči. A to je: ima li realitet zlatno doba? Za odgovor je dovoljno ovoliko: Zaratustra, i njegovi savremenici Lao-ce, Buda i Heraklit, takve su ličnosti kakve istorija uzalud traži još od onda da ih upoređuje s njima. Ova činjenica se sada još bolje vidi, s odstojanjem od dve hiljade i pet stotina godina, nego što se onda videla. Izrazi kao što su duhovna snaga, dubina, nadljudska veličina ne mogu se ni približiti istinskom svojstvu ovih ličnosti. Ove ličnosti govore da je zlatno doba stvarnost, a to se mora prihvatiti čak i onda ako je od tada, a i danas, protiv toga svaki bitno manji čovek.
Šta je ono što carstvo Džema Šida čini zlatnim dobom? Odgovor je jednostavan: devet mostova. U Zend Avesti piše da je Čovek nasred zemlje sagradio devet mostova, šest većih i tri manja. A kuda oni vode, o tome na ovom mestu Zaratustra ne govori. Iz ostalih delova svete knjige pak ispostavlja se da je osam od devet mostova srušeno krajem zlatnog doba i samo je jedan preostao. On se naziva Kinvat; preko ovog mosta prelaze duše koje se sele sa zemlje i vraćaju u nevidljivost. Kinvat povezuje vidljivi i nevidljivi svet; Nebo i Zemlju; materijalnu i duhovnu kreaciju.
Carstvo Ver čini zlatnim dobom to što Zemlju i Nebo povezuje devet mostova; to što bivstvo raspolaže slobodnim i višestrukim silaskom u život i što život ima slobodan i višestruki uzlaz u bivstvo. Iz života u bivstvo postoji devetostruki prolaz. Devet nije ništa drugo do prvih devet brojki dekadnog sistema. Velika Devetka Egipta. Zlatno doba je ono vreme kada js život otvoren prema bivstvu; kada anđeli silaze na zemlju, i duh struji u materijalni svet devetostruko.
Ovom komentaru u krupnim potezima treba još dodati jednu jedinu opasku: zlatno doba je vreme mira, lepote i plodnosti, faktički realitet ostvaren na zemlji.
Kada su se duhovne i božanske sile slobodno i bogato prelivale u ljudsku sudbinu, u život zajednice, u prirodu i u materiju, prosvetljivale, posvećivale i činile potpunim sve što je živelo na zemlji. Vidljivi svet se na prirodan način dopunio nevidljivim. To je život učinilo bivstvom; to ga je učinilo celim, potpunim, jedinstvenim. To je obeležje zlatnog doba: bivstvo.
5
Osam od devet mostova je porušeno, i onaj jedan, Kinvat. preostao je samo zato da bi se duše mogle vratiti u nevidljivi svet duha. Taj ton više nije iz Zend Aveste, nego potiče od Enoha, apokaliptičnog proroka. To je ton koji odzvanja još od onog kao da je danas napisan: bolni i očajni krik slomljenog i razbucanog čoveka. „Kao što planina ne postaje rob. kunem se, greh nije poslat na zemlju, ljudi su ga od sebe stvorili, i prokletstvo će snaći saučesnike u grehu”. Nema tona koji bi se toliko razlikovao od poglavlja o Veru iz Zend Aveste. Ono je bio ton bivstva: ovo je ton života. Ono je otvoreno bivstvo; ovo je zatvoren život. Raspolućena je celina sveta, a čovek se koprca u jednoj prelomljenoj polovini. U Džem Šidovom carstvu među blagoslovenim stanovnicima nije bilo gospodara koji su donosili stroge zakone. Bića su se obrtala prema unutra kao svetleće zvezde. Devet mostova je povezivalo Zemlju i Nebo. To je bilo vreme Velike Zajednice. To je bilo zlatno doba. A ovo ovde sada je apokalipsa kada nasilni moćnici iskićeni nakitom šetaju u kraljevskom dostojanstvu, u kadifi i blagostanju, u zlatu i poštovanju, nadimajući se kao more. Ali prorok zna kakav će biti konac ovakvog vremena. Kakav? Strašni sud. „Kunem vam se da će u te dane anđeli silaziti na zemlju. skupljaće grešnike na jedno mesto i izvršiće nad njima strašni sud” „Nečisti se prljaju krvlju. i krvlju žele da se operu“ . „Nesrećnici… kobne neprilike ih progone, guraju gore-dole”. Enoh. Heraklit. Pitagora. I Lao-ce: ..Državama su zavladali neredi… i nastale su velike laži.”
Zlatno doba nije ništa drugo do bivstvo. To je potpuna celina, vidljivo i nevidljivo zajedno. Zemlja i Nebo, Bog i Čovek. To je Velika Zajednica. A zajedno su zato jer tako čine celinu. jedno bez drugog je tek polovina, samo razlomljena polutina.
Ova razlomljenost je apokalipsa. Razlomljeno bivstvo koje je samo materijalno, samo zemaljsko, samo-život. Razlomljeno bivstvo, zatvoreno bivstvo koje „kunem se, nije poslato na zemlju, ljudi su ga od sebe stvorili” . I zbog razlomljenog bivstva biće pozvani na odgovornost na kraju vremena kada će anđeli „izvršiti nad njima strašni sud“.
To je značenje šeststote godine: pre nje zlatno doba, posle nje apokalipsa.
6
Tvrditi posle svega da zlatno doba nema realitet ne bi bilo trezveno. Zlatno doba je preduslov apokalipse.
Zlatno doba se ne može ni shvatiti bez apokalipse. Svaka patnja, svaki greh, svaka neprilika zato su patnja, greh i neprilika, jer je u čoveku budna svest o zlatnom dobu.
Ubava, čista lepota carstva Ver. Svaka patnja jeste patnja samo upoređena sa srećom. Svaka negativnost jeste negativnost samo upoređena s pozitivnošću. Svaka je neprilika tek neprilika upoređena s redom. Apokalipsa je apokalipsa tek upoređena sa zlatnim dobom. Praslika i ideje svakovrsnog života: bivstvo kojega se svi sećamo uz pomoć anamneze.
Međutim, pod ovim dvema rečima. koje su ustremljene jedna na drugu kao dve isukane sablje, ne smemo videti ništa drugo do dve manje-više srećne slike koje žele s dve strane da osvetle šeststotu godinu. Ove dve reči nisu ništa drugo do dva pojma, bivstvo i život, slikovito izražena i svesno uobličena vida, dva životna poretka, temeljno različiti otvoreno bivstvo i zatvoreni život.
Sada već možemo jasnije da govorimo. Pitanje šeststote godine nije da li je bilo zlatnog doba, nego da li se možemo vratiti u zlatno doba. To je trajno skriveno, ali i jedino pitanje života još od onih vremena: može li se ponovo zadobiti izgubljeno, skupoceno carstvo Ver, gde nema zub a koji bucaju. Ili ako ne može, da li se ponovo može ostvariti. Jer zlatno doba nije ništa drugo do praslika života. To je razrešen život, završeno, uobličeno, gotovo, savršeno, potpuno bivstvo. I zato što je zlatno doba bivstvo, ono nije ništa drugo do predmst konstantne i neprekidne žudnje u svakom čoveku i u svim vremenima. A apokalipsa js poremećen i rasturen život, život u tečnom stanju. bezobličan. nerazrešen. Zlatno doba je ispunjenje, apokalipsa je mogućnost. I od kako je zlatno doba izgubljeno, čovečanstvo živi u apokalipsi. Apokalipsa doslovno znači: revelacija, otkrovenje, objava strašnog suda. Zlatno doba doslovno znači: blaženstvo spasenja. Dva izraza su dve krajnje situacije bivstva.
Od kako je čovečanstvo istupilo iz zlatnog doba, uobličeno, gotovo, smireno, srećno i celovito suspreglo se na puku mogućnost. Izgubilo je svoj neosporni realitet. To je značenje šeststote godine. Počev od ovog trenutka bivstvo više nema rešenja, samo mogućnost; nema oblik, samo mogućnost; nema spokojstvo, nego opet samo mogućnost. U apokalipsi se svaki celoviti i završeni oblik pretvara u tekući: ovaj oblik pretvoren u tekući jeste mogućnost. I ova mogućnost zajedno sa svim ostalim mogućnostima upravo se nalazi u apokalipsi. Jer strašni sud, o čemu je ovde stalno reč, objavljivanje je presude Boga-Duha. Presuda i kritika života koji se odvojio od bivstva. To je krajnji smisao Enohove knjige, i to je značenje apokalipse koja se od tada oglašava. Život se odvojio od bivstva, ali: stoji pred njegovim sudom. Svaka reč Lao-cea, Bude, Heraklita i Pitagore ima ovu apokaliptičnu oštricu. Čovečanstvo posle zlatnog doba ima apokaliptično obeležje: nalazi se pod strašnim sudom.
Bela Hamvaš
