„Zlo ne postoji“ (150 min.) iranskog reditelja Mohamada Rasulofa, delo koje je otvorilo novembarski Festival autorskog filma u Beogradu, govori o ubijanju i uništenju ljudskih života u drugoj ravni: iz ugla građana kojima represivan, teokratski režim današnjeg Irana, zadaje, kao građansku obavezu, da budu izvršioci smrtnih kazni.
Mnoge zemlje imaju u svom zakonskom ustrojstvu instancu smrtne kazne, neke su je ukinule, postoje snažni međunarodni pokreti za njeno ukidanje, ali Iran je kao nesekularna zemlja, pod moćnom rukom verskih vladara ajatolaha, svoje zakone zasnovao na drevnom šerijatskom pravu, po kojem je smrtna kazna pokrila neke oblasti ljudskog ponašanja koje u nekim drugim, sekularnim kulturama nisu sporne. Zato se u Iranu događa da se godišnje izvede blizu tri stotine pogubljenja, kao božja (Alahova) volja. A pošto to nije lako organizovati u jednoj od najstarijih kultura sveta, vlasti su pronašle način da moralnu odgovornost podele sa običnim ljudima. Onima koji po sili zakona, moraju da budu neposredni izvršioci oduzimanja života.
O toj osetljivoj temi, za koju je potrebna i golema hrabrost, govori izvanredan i potresan film „Zlo ne postoji“, koji je na poslednjem Berlinalu (2020) osvojio Zlatnog medveda. Tada se na svečanoj dodeli nagrade reditelj javio video-linkom iz kućnog pritvora, isto se ponovilo i na završnoj, beogradskoj dodeli nagrada. Delovao je bodro, tri godine je spremao film uprkos odluci vlasti da mu doživotno zabrane rad na filmu, posle prethodnog filma „Čovek odi integriteta“ iz 2017, kad je u Kanu osvojio najvišu nagradu u programu „Izvestan pogled“. Tad mu je trajno oduzet pasoš, osuđen je na petogodišnju zatvorsku kaznu, koja je kasnije svedena na jednogodišnju.
Teško je razumeti kako je u takvim okolnostima, već pola stoleća iranski film među najvitalnijim kinematografijama sveta, sa izvanrednim autorima poput Mažida Mažidija, Akija Kaurismakija, Mohsena Makbalbafa, Džafera Panahija, Agbara Farhadija… Nepregledan je niz vrhunskih priznanja koji su ovi autori dobili, uključujući i Oskare. O njihovim životima i stvaralačkim nevoljama se malo zna, neki od njihovih filmova ponekad tajnim kanalima stignu na svetsku scenu, a kod kuće ih čeka pregršt iznenađenja. Imam samo divljenje za ove gorostase.
Upitan kako je nastao novi film, Rasulof priznaje da je bez mnogo teškoća snimio kamerne prizore i dešavanja van grada, ali je zato uz mnogo dovijanja snimao neka zbivanja na glavnim teheranskim trgovima, ubacujući glumce među slučajne prolaznike; tako je dobio dokumentarističku fakturu naracije. Pošteno je priznao da mu je u završnim radovima mnogo pomagao poznati zemljak Džafer Panahi, s kojim deli istu sudbinu zabrana filmskog rada i kućnog pritvora (onaj glavni, zatvorski, neprekidno im visi nad glavom).
Kad se sve ovo ima na umu, pravo je čudo kako „Zlo ne postoji“ deluje spektakularno, sa znalačkom upotrebom jarkih boja tamo gde je to potrebno, ali i sa suženom gamom hladnih boja u prizorima noćnih zbivanja i kažnjeničkih prostora. Samouko ili na vrsnim filmskim školama, iranski autori su uvek bili svesni šta ih čeka kad izađu na veliku scenu istoka i zapada.
Ovde govorimo o filmu omnibus-strukture, sa četiri priče koje
nemaju narativnu kopču, niti se ijedan lik pojavljuje u sledećoj.
Muzičkim rečnikom kazano, četiri varijacije na istu temu, a opet,
da budem otvoren do kraja, svaka je drugačije žanrovski obojena.
Kao što to obično biva kod svih iranskih autora nama dostupnih,
nikad se među likovima ne pojavljuje neko svešteno lice (može se i
bez toga!), ženski likovi, pogotovu mlađi, nikad se ne pojavljuju u
izrazito krupnom planu (a ako se to dogodi, cenzura te kadrove iseče
za domaće tržište, kako mi je jednom uzgred objasnio Kjarostami).
I naravno, nema poljubaca, svaki seks je zaobiđen, što ne znači da
emocije nemaju prostor da se razmahnu.
Prva priča govori o
svakodnevnim obavezama, sredovečnog, dobro situiranog gospodina
Hešmata (Ehsan Mirhoseini). Sprema po kući, dogovara se telefonom
sa ženom oko preuzimanja dece, u samousluzi spretno bira sve
neophodno za porodične obroke, srdačno se pozdravlja sa komšijama
i prijateljima, posećuje bolesnu majku… To sve i prilično traje,
da bi se dogodio šokantan obrt. evo ga iznenada na radnom mestu, u
određeno vreme, pred zoru, pritiska dugme na zidnom aparatu, i –
nekolikim obešenim nesrećnicima izmiče podloga – užas.
Druga priča prikazuje mladića po imenu Puja (Kaveh Ahangar, izvrstan, kao i svi drgi protagonisti ovog filma) na odsluženju vojnog roka, atmosfera kao u svakoj kasarni na svetu, gađa se na strelištu, vojna obuka poslovično dosadna i monotona. Svi znaju da ih povremeno odvedu da streljaju optužene na smrt. Jedan njegov drugar kaže: „Ako to ne uradim ja, neko će drugi“. Puju to ne zadovoljava, ne želi da nekog nosi na duši, i dok i ih prevoze na strelište on se izmigolji i pobegne niz mračnu ulicu. Odjednom film dobija zamah iz žanra potere, izvrsno je tehnički izveden, mladić nekako upeva da umakne poteri. Na kraju ga vidimo sa verenicom, ulaze u kola pevajući uz radio „O Bella Ciao“. Pobeda je trenutna, ali lekovita.
Treća epizoda govori o mladom paru koji planira da zbriše van zemlje, ali da bi obezbedio dozvolu, mladić mora da se odazove pozivu i obavi dužnost prema domovini – streljanje osuđenih. Najpre vidimo porodično slavlje na selu, sa sjajnom atmosferom i nizom koloritnih likova. Mladi par se potom osami kraj reke, prepiru se oko visoke cene izlaska u drugu zemlju, srce vam se stegne kad primetite kako se njihov život lomi. Neću da vam pokvarim zadovoljstvo – sami ćete otkriti na šta su se odlučili.
Četvrta epizoda govori o mladoj devojci koja se posle nekoliko godina rada u inostranstvu, vraća u zemlju. Sada prvi put vidimo u širokom planu prestonicu Teheran, sa luksuznim, Zapadu okrenutim delom, i tradicionalnim, sa svojim sirotinjskim zadovoljstvima. Zemlja kulturološki raspolućena izmeđi Istoka i Zapada, mešavina modernog života i nasleđenih, u porodici stečenih adeta, uz nagoveštenu, preteću poruku teokratske vlasti – da se ne otrgne sve u bestragiju. Reditelj Rasulof je ovom epizodom, stilski u priličnom kontrastu sa svim prethodnim, hteo da pokaže kako život ne može da se sadene u ideološke formule, pa makar one bile izvučene iz drevnih šerijatskih regula.
Nije na odmet da kažem da je ovaj majstorski režiran film, usredsređen na osetljivu temu sa mračnim odblescima, povremeno i veoma zabavan, zahvaljujući sjajnim glumcima, fotografiji koja svojom izražajnošću prikriva povremenu razvučenost priče. Ali ako znamo kako je tegobno nastajao, ne smeta.
„Zločin ne postoji“ obilazi svetske festivale, pribire krupna priznanja, ali imam utisak da nikad nećemo doznati kako prolazi na domaćem terenu. Da li će u bliskoj budućnosti biti tamo uopšte prikazan? Uz sva priznanja iranskoj kinematografiji, malo se zna kako to sve tamo odzvanja.
Samo sam jednom uspeo da doznam kako velikani iranskog filma prolaze na domaćem terenu. U maju 1997, na kanskom filmskom festivalu je u zvaničnom programu prikazan iranski film „Ukus trešnje“ reditelja Abasa Kjarostamija. Ovaj autor je već bio prepoznat u svetskim okvirima, njegovi filmovi “U maslinjacima“ i „Gde je kuća druga mog“ pobedonosno su obišli festivale. „Ukus trešnje“ je roud-muvi o čoveku koji autom obilazi sela i traži nekog da mu pomogne da se ubije. Film je minimalistički snimljen, velikim delom iz auta, čemerna priča, ali uprkos skromnom vizuelnom izgledu ( kanski selektori takva dela obično guraju u prateće programe, hvala im što su ovog puta izneverili to nepisano pravilo). Razmaženi kanski izveštači su uglavnom izlazili sa novinske projekcije. Dva dana kasnije, obilazio sam čuveni kanski Marše (filmska pijaca), prolazim pored iranskog štanda, nikog živog nema da zaviri u njihove kataloge i da pogleda na videu, ali u dubini, videh Kjarostamija.Sedeo je i pušio. Pošto sam počeo da listam kataloge, ljubazna iranska devojka sa štanda me upita šta me zanima. Rekoh joj: Kjarostami. Ona kaže, zapitaću ga. On ustade, skide krupne crne naočare (reče mi, bole ga oči od jakog svetla), priđe predstavih se, rekoh mu da u mojoj zemlji mnogi filmofili sve znaju o njemu.
Iskreno se začudio,
kako je to moguće. Rekoh mu, imamo izvanrednu nacionalnu kinoteku
koja jednom godišnje priređuje festival novog iranskog filma,
zahvaljujući izvrsnoj saradnji sa Iranskm kulturnim centrom u
Beogradu. Upitah ga, da li je ikada dobio poziv. Nikad, reče, nas
teško puštaju vani, evo, jedva sam uspeo da dođem ovde, ne žalim,
na festivalu se uvek osećam suvišno. Upitah ga, kako dobija
sredstva za film. Vrlo teško, obezbedim mali budžet, videli ste,
auto, jedan glumac, većina ostalih su naturščici. A kako prolaze
vaši filmovi kod iranske publike? Merio je reči kad je sročio:
nikako, iranska kinematografija ima i blizu 200 filmova godišnje,
ali 90 odsto od toga su jeftine, porodične komedije, naša publika
voli film, ali on ne sme da bude zahtevan, jer se dolazi porodično i
očekuje se laka zabava. Ponovih pitanje:a vaši filmovi? On sada ne
pobeže: pokažu se negde na obodu grada i to tamo niko neće da
gleda.
Nekoliko dana kasnije Kjarostami je na završnoj večeri
dodele festivalskih priznanja izašao na pozornicu i primio Zlatnu
palmu za „Ukus trešnje“. Poslednje godine života proveo je na
Zapadu, uz nekoliko filmova koji nisu imali ono što je iransku
kinematografiju bacilo u visinu. Umro je u Parizu 2016, a sada
Rasulof, Pahami, znani i neznani, održavaju njegov skriveni plamen
pobune.
