Naknadno opravdanje strasti doba
Misao Evrope je gotovo u celini naknadno opravdavanje svagdašnjeg duha doba i strasti doba.
Opšte poznate filozofije i koncepcije prirodnih nauka, ekonomije i društvene teorije ne vide ništa izvan tački ključanja istorijskih lutanja, i o njima zaslepljeno razmišljaju. Dekart je pošao od antipatije koju je gajio prema religiji, i svojom teorijom želeo je da postavi temelj jednog nenarušivog sistema, mada znamo da i nije bilo reči o religiji, nego o moćnoj praksi klera, i Dekart nije ni hteo da stvori filozofski sistem, nego temelj za jednu drugu, pouzdaniju praksu vlasti.
Marks je pošao od animoziteta prema jednoj zamišljenoj kapitalističkoj klasi (ressentiment prema imovini, osveta bogatima), i želeo je da sredi pitanje vlasništva ukidanjem klasa, mada znamo da klasa nije ni bilo, a vlasništvo uopšte nije ekonomsko pitanje.
Špengler je pošao od krize koju je otkrio Niče i koja je postajala sve oštrija, i tešio se time da jedna takozvana kutlura propada, ali da će na njeno mesto stupiti nova. Sve ove ideologije su na koncu pseudologije, rezultati su pseudoegzistentnog stava koji je zauzet u odnosu na tačku ključanja istorijskog trenutka, teorije o pojačavanju krize ispod vela misli za rešavanje krize, takve zablude koje izvan istorijskog trenutka i ne vide ništa.
U drugoj polovini dvadesetog veka, danas, sem Genonovih dela, među više stotina hiljada postoje ukupno dva dela, knjiga Martina Bubera o hasidima i serija o zenu D. T. Suzukija, koja nisu naknadno opravdavanje, i za zablude istorije ne traže izvinjenje, nego upravo pokreću obračun sa strastima doba i realizaciju konačnog životnog poretka. Moglo bi se reći da su svi drugi samo „teorija”, jedino su ova dvojica teorija. Ali bi se moglo reći i tako da su goleme gomile teorija, polazeći od istorijskog trenutka, ostajući u krugu istorije i u žaru istorije, puki eksperiment političke egzistencije (kšatrija); jedino knjige o hasidima i zenu su brahmanski (verodostojno duhovni) akti, odnosno nisu dela čoveka uslovljenog strastima, nego čoveka koji stvarno zna šta se događa i šta treba da čini.
Politička (istorijska) egzistencija u svakom slučaju je pod uticajem neke istorijske strasti i uvek je pragmatična, odnosno bez poznavanja daljih uzajamnih veza, često ih namerno prećutkujući, najbliže praktično rešenje naziva istinom. Iako znamo da je čovekovo bivstvo tako celovito, u njemu se može stvoriti red tek posle otkrivanja fundamentalnih činilaca. Sve što se događa funkcija je čovekovog osnovnog stanja. U čisto istorijskom vremenu nema rešenja; s vremenom i u vremenu ovakva teorija se raspada, najčešće već u onom trenutku kad je smišljena, ona je nevažeća. Brahmanska egzistencija započinje time što likvidira istorijske strasti, i izgrađuje bazu nezavisnu od strasti, bazu za koju znamo da nezavisno od ovakvog naroda i doba i kasti i religije i civilizacije postoji samo jedna u celokupnom čovečanstvu (Lajoš Sabo: f-sistem). To je ono što treba nazvati status apsolutus humanog, odnosno to je čovekovo osnovno stanje.
Prvo:
sredinom dvadesetog veka u savršeno iskvarenom životnom poretku uopšte nema nikoga čiji bi se život mogao ostvarivati na ovom stepenu korumpiranog bivstva, i zbog toga na celoj zemlji ne živi čovek čiji sadržaj života ne bi bio protest protiv danas postojećeg životnog poretka. Ova tvrdnja se odnosi i na prividne izuzetke koji ga na prvi pogled prihvataju, većinom zbog toga jer to za njih obezbeđuje određenu sasvim trenutnu prednost. Nema veće opasnosti no izmiriti se s pokvarenošću i u korumpiranim okolnostima biti zadovoljan, sem još jedne, zadovoljiti se zadovoljenošću.
Drugo:
prvi uzrok korumpiranog svojstva pokvarenog životnog poretka čovek uzalud traži u istoriji. Svaka kriza ukazuje na jednu raniju, na koncu se gubi pre začetka početaka, u nekoj tamnoj tački. Prvi uzrok korumpiranog životnog poretka jeste posledica ovoga događanja, koji se religioznom terminologijom naziva prvobitni greh, ali koji uopšte nije religiozne prirode, nego je ontološki događaj, odnosno nešto što je usledilo u egzistenciji: kvarež i propast koje je čovek počinio. S gledišta raščišćavanja i razumevanja postojanja istorijskog čoveka ništa nema presudniji značaj od uviđanja da treba u sebi održavati budnu svest o grehu. To je elementarna pretpostavka autentičnosti ljudske egzistencije. Mišljenje može biti verodostojno samo onda ako se vodi računa o svesti o krivici (Kjerkegor: strepnja).
Treće:
u odnosu na sadašnju istoriju nedvosmisleno je da se od srednjeg veka ispoljavao tako nečuven otpor protiv hrišćanstva zbog pokušaja bekstva od svesti o grehu. Celokupno novo doba izgrađeno je na namernom poricanju činjenice greha, to se ispoljava u onoj veštački gajenoj moralnoj i egzistencijalnoj indiferentnosti koja je stvorila nauku, apoteozu bezličnosti. Moderno doba je toliko uspelo da zabašuri misao o grehu da je on postao ili podsticaj, ili skandal, dok ga biologija prikazuje kao organsku grešku, a sociologija ga izvodi iz društvenog sklopa. Paskal kaže da je zanemarivanjem misli o sagrešenju potpuno nemoguće čak i razumevanje elementarnih pojava u fizici (u novije vreme: Hejzenbergova fizika, Gedelova matematika).
Svi napori psihologije usmereni su, veli Buber, da likvidiraju svest čoveka o grehu (loša savest, strepnja, briga), i zaključuje da ako se nasuprot ovoj činjenici ipak zamagli (izanalizira) svest, sam greh uopšte nije nestao.
Posle gotovo stogodišnje prakse psihologije nedvosmisleno se ispostavilo da čovek ne postaje harmoničniji primenom metoda psihologije, nego se više razvija njegova tehnika skrivanja. Rezultati psiholoških postupaka jesu da se čovek ne budi, nego se još dublje skriva od buđenja. Umesto da se otvori i raskravi, uz pomoć ovih metoda on nauči da se još bolje skriva. Do sada se iz nekoliko nepodozrivih, uz pomoć analize snova, još moglo izmamiti nešto na svetlost dana; tragom analitičara i metoda testa oni su se već sada duboko skrili ispod svesti snova, njihovo biće katkada se više ne javlja ni u snovima. Za ove ljude će sasvim sigurno biti potrebno naročito dunuti u trubu za vreme strašnog suda da bi se probudili. Ono što je čovek naučio u psihologiji jeste da se ne skriva u kompleksima, nego javno. To je loga iz koje se čovek ne može izmamiti. To je analiza.
Broj žrtava psihologije je veoma veliki. Ko je prošao kroz proces psihologije, ne vidi jasnije suštinu svoga bića, čak je naučio da okrene leđa verodostojnosti bivstva, i da ga potopi i da zabašuri svest o teškoćama bivstva. Tako je nastao ontološki idiot koji je karakterističan za moderno doba i koji cerekanjem nad svim poteškoćama egzistencije misli da je situacija jednom i zauvek sređena, samo zbog toga što je uklonjena (analizirana) svest o grehu, a s tim u vezi naravno i ispravljena svest o obavezi. Ovaj psihološki uškopljeni čovek ispada i iz zajednice i izvan je ljudskog bratstva.
Egzistencijalizam je dalje razvio metode psihologije. Dok je objavljivao otvoreno bivstvo (neskrivanje pred bližnjim Ti), čoveka je naučio da se u otvorenosti skriva, i da se od otvorenosti brani jednom prevlasti; da u egzistencijalitet skriva svoju pseudoegzistenciju. Sasvim je malen broj filozofa (Gabrijel Marsel, Bataj, Kami, Hajdeger) koji su otkrili ovu opasnost. Većina autora, kao Sartr, opsenjujućom tehnikom prave vratolomije, dok svako bitno pitanje bivstva ostaje netaknuto.
Relativizovati, biologizovati, sociologizovati, psihologizovati, moralizovati, egzistencializovati fakat greha. Svest o grehu katkada uspe da se zamagli, odnosno dovede čoveka u zabludu o pravoj stvarnosti. Rezultat: razuzdana religija, stupidna nauka i zločinačka politika. Situacija: bez svesti o iskvarenom bivstvu, s tupim i u maglu skrivenim nemirom i iritiranom savešću nema drugog puta do takozvane loše zemnosti, ali je i to besmisleno, jer je izgubilo težinu.
Četvrto:
u novije doba, otprilike nekih stotinu godina, naročito na višoj liniji intelektualnosti, sve je češća pojava bekstva u istočne religije i metafiziku, i skrivanje u njih, u uverenju da njima nedostaje misao o prvobitnom grehu, i da je ovako s istočnjaštvom konačno razrešen problem greha. To ne samo da je izdavanje hrišćanstva, nego je potpuna neobaveštenost o stvarnoj situaciji. U istočnoj metafizici (Indija, Kina, Iran) nalazi se misao o prvobitnom grehu isto kao i kod Jevreja, kod hrišćana i muslimana, samo se ona ne shvata kao moralna, nego kao intelektualna korupcija, odnosno kao zamagljenost, zabluda, pospanost, lunatičnost razuma. Isto kao i kod arhaičkih Grka ili u kabali, i ispravljanje greha i ovde, i tamo, svuda je obavezno.
Isto takav pokušaj bekstva je i najnoviji primitivizam, od Rusoa naovamo, tzv. povratak u prirodu, kod crnaca, Indijanaca. Ovaj eksperiment nije samo zabluda. Kao posledica Rusoovog sentimentalizma pretpostavljeno je da primitivci žive u praštanju, u početnoj nevinosti, i bolećivost prošlog veka načinila je ideal od necivilizovanosti. Misao je naročito bila štetna u umetnosti. Znamo da primitivci ne žive u drevnoj nevinosti, nego u stanju degenerisanosti veoma davnih civilizacija, upravo zbog toga njihova egzistencija nije manje korumpirana od evropske, nego je na još korumpiranijem stepenu. Inače, ako su primitivci nešto poneli sa sobom iz civilizacije od koje su se odvojili, onda je to svest o prvobitnom grehu i nema tako zakržljalog plemena koje o tome ne bi posedovalo svest.
Peto:
svako ljudsko bivstvo, na bilo kojem stepenu, neizostavno je civilizovano. Svaka civilizacija je veštačka, odnosno nije prirodna. U tom veštačkom stanju bezuslovno pati priroda. Treba postaviti pitanje, postoji li civilizacija, drugačije rečeno, postoji li veštački stvoreni red koji ne pritiska prirodu, nego sve ostaje na svom mestu i slobodno može da se razvija? Konačno: ima li čovek svest o izvornom životnom poretku koji je postojao pre počinjenja prvobitnog greha? Zna li čovek za verodostojno postojanje?
Čovek zna za izvorni poredak. Ta svest se otkriva u hrišćanstvu, u Vedi, u Taou, u orfici, u kabali, ali u nekom obliku je čuva svaka drevna baština. Ova svest je zapravo sadržina svetih knjiga. Baština nije mit i nije religija. Baština je znanje o osnovnom stanju, o grehu počinjenom na začetku vremena i o uspostavljanju osnovnog stanja, odnosno o ispravljanju greha.
Šesto:
uspostavljanje osnovnog stanja nije psihološki, nije društveni, nije biološki, nije religiozni, nije filozofski zadatak, nego jednostavan i konkretan i neposredan zadatak.
- Održavati budnim svest o grehu; ispravljanje je obavezno za sve. Svako neka odradi onoliko od prvobitnog zajedničkog greha čovečanstva koliko može, i to, kao što hindu baština veli, ihamutrarthaphalabhogaviragah – bez i najmanje nade za nagradu u sadašnjem životu i u životu na drugom svetu. Na ljudskom nivou nema oslobađanja od greha; neka svaki čovek bude iskupitelj svakoga čoveka; bodhisatva, sufi, hasid, jevanđelje.
- Osnovno stanje treba održati u svim pojedinostima, i saznati ga i probuditi svest o nadmoći izvornog, normalnog nad istorijskom egzistencijom; teorijski rad.
-
Istupiti iz istorije, ostvariti status absolutus lišen razjarenosti vremena u svojoj obestrašćenosti (verodostojno duhovni, brahmanski zadatak). Treba prihvatiti svaki momenat koji je u službi renormalizacije; religija, umetnost, filozofija.
Odbaciti svaki momenat koji radi protiv uspostavljanja izvornog normalnog stanja (neverstvo sveštenstva, izdaja nauke, politička laž-nasilje-eksploatacija).
Univerzalnost (jedinstvo ličnosti i zajednice), egzistencijalitet (identičnost misao-reč-čin).
Brahmanska egzistencija stoji vertikalno u odnosu na istoriju.
Piše: Bela Hamvaš
