O nekim bolestima obrazovanja (1)
Pretenzije enciklopedizma
U obimnom repertoaru moga neznanja istaknuto mesto zauzimaju biljno i životinjsko carstvo, do te mere da bih se čak mogao smatrati negativom profesora Bifona.
Ispovedam onu vrstu znanja koje se sastoji u tome da na prvi pogled razlikujem konja od koze, eukaliptus od banane. Ali iza tih jasnih kategorija prostire se nejasna oblast akacija i tajanstvena teritorija kotiledona i cvetonoša. Neko je rekao kako je kultura ono što ostane kada se zaboravi erudicija. Ne znam da li sam se pretvorio u kulturnog čoveka, ali mogu garantovati gotovo u potpunosti ono što su mi ulili tokom osnovne i srednje škole, kao paradoksalni rezultat želje da nas nauče svemu.
Od bezbroj rtova koje sam popamtio sećam se samo rta Dobre Nade i rta Horn, sigurno zato što se na svakom koraku pojavljuju u novinama. Prašume Groso Ćiko i Groso Grande, Asevedo Dijas i Pikaso Kason, Senjobs i Male, Kabrera i Mediči, isprepletani su u mojoj podsvesti sa Skotovom emulzijom (od koje se zaista jasno sećam osobe u mornarskoj kabanici i sa bakalarom preko ramena, u vezi s mehanizmima koje je proučavao dr Pavlov), javljaju mi se kao u nekom zbrkanom paravremenskom snu isprekidane linije ekspedicije u Visoki Peru, ljudi koji koračaju iz profila između piramida, bradonje koji na konopcu vode krilate bikove, zagonetne reči kao što je već pomenuta kotiledon i druge kao metakarp, imena kao Pipin Mali iz ne znam kojeg veka, i neki gospodin sa brkovima koji, ravnodušnog izraza i sa dogledom u rukama pokazuje organe otkrivene u svom otvorenom trbuhu.
Pre mnogo godina, dok smo krstarili Patagonijom u džipu, šumski inženjer Lukas Toreli objašnjavao mi je dramatično napredovanje stepe pri svakom šumskom požaru, i kakvu odbranu pružaju čempresi: čvrsti i postojani, podnose nepogode, štite svoje drugove kao neka samoubilačka legija u odstupnici. Onda pomislih šta bi moglo biti sa podučavanjem geografije ako bi se povezalo sa borbom između vrsta, sa osvajanjem mora i kontinenata, sa istorijom čoveka patetično spojenom sa uslovima na zemlji… Nije to moja mašta, prisećam se učitelja koji su uspevali da nam prenesu nešto od čovekove epopeje; istoriju koja nije bila samo mehanička (i uzaludna i tužna i opravdano podložna zaboravu) gomila imena i datuma, nego veličanstvena freska nacija koje su se digle iz sopstvenih nepostojanosti, kao Venecija iz svojih močvara, kako bi se vinule u osvajanje sopstvene veličine.
Ali nije samo reč o republikama i carstvima, nego o sveukupnosti kulture kao čovekovog dostignuća, kao pustolovinu misli i mašte: od izumevanja točka do filozofije, od prvih znakova koje su izmislila ljudska bića da bi se sporazumevala do najistančanijih ostvarenja muzike. Pustolovina koju učenik mora osetiti kao takvu, u uzbudljivoj borbi protiv sila prirode i istorije. Ne mrtvi enciklopedizam, niti katalog, niti gotova nauka, nego saznanja koja svaki put nastaju u svakom duhu, kao izumitelji i učesnici te hiljadugodišnje istorije. Ne informisanje, nego formiranje. „Znati napamet znači ne znati“, tvrdio je Montenj. Samo tako se može dosegnuti onaj kultivisani čovek koji predstavlja ideal zajednice, a ne ona sveznalačka osoba koja poznaje mnoge „modalitete stvari“, kako je rekao Maks Seler, niti onaj koji je sposoban samo da dominira i predskazuje; jer onaj prvi je običan erudita, a ovaj drugi puki naučnik, nego onaj koji poseduje skup elastičnih sistema koji pružaju intuicija, ovladavanje stvarnošću i njeno procenjivanje.
Na nesreću, ne govorim o prošlosti. Nedavno sam pročitao zadatak koji je napisao učenik, oboren jer je zaboravio ne znam koji procenat onog famoznog spiska rtova. Takođe sam prelistao ugledan udžbenik književnosti koji se trenutno koristi u našim školama, a samo u poglavlju posvećenom španskom XVIII veku iznosi katalog imena zbog čijeg nepoznavanja bi mene kaznio neki sitničavi profesor: Dijego de Tores, Emilio Lobo, Ramon de la Krus, Garsija de la Uerta, Kadalso i Vaskes, Alvares Sjenfuegos, Huan Galjego, Manuel Hose Kintana, Lista i Aragon, Feliks Reinoso, Hose Marija Blanko i Hose Marćena; uz odgovarajuće godine rođenja i smrti, sa naslovima njihovih knjiga, knjiga koje niko koga ja poznajem ne zna, a da zbog toga nije ni malo manje obrazovana osoba. Ishod znamo: običan profesor gotovo nikada ne može da stigne do poslednjih poglavlja ili, kako se to kaže u žargonu, „nе može da obradi program“, zbog čega deca ne upoznaju savremene pisce, koji bi u njihovim srcima najbolje mogli raspaliti ljubav prema književnosti, jer su oni ti koji bi progovorili jezikom najbližim njihovim teskobama i nadama; zbog toga bi trebalo predavati književnost unatraške, počev od stvaralaca našega doba, da bi kasnije učenik mogao da se oduševljava onime što su Homer ili Servantes pisali o ljubavi i smrti, o nesreći i nadi, o samoći i junaštvu.
I ne treba imati nameru da se sve ispredaje, treba predavati samo neke epizode i probleme, one koji su pokrenuli nešto važno ili čine osnovnu strukturu. I malo knjiga, ali pročitanih sa strašću, jedini je način da se proživi nešto, a u protivnom će to biti samo groblje reči.
Jer pseudoenciklopedizam uvek je vezan za knjiško obrazovanje, što je jedan od oblika smrti. Zar kulture nije bilo i pre Gutenbergovog izuma? Kultura se ne prenosi samo putem knjiga: prenosi se putem svih ljudskih aktivnosti, od razgovora do putovanja, kroz slušanje muzike, pa čak i kroz jelo. U Longfelouovom Hiperionu čitamo kako je „običan razgovor za jelom sa nekim učenjakom bolje od deset godina pukog knjiškog učenja“.
A kaže „wise“, odnosno „mudrac“ u smislu u kojem je to ponekad i nepismeni seljak, u značenju u kojem Francuzi upotrebljavaju reč „sage“ da je ne bi pomešali sa rečju „savant“ koja nam može govoriti samo o silikatima i otporu materijala. Mudrost je nešto drugo, služi da se bolje saživimo sa ljudima koji nas okružuju, da saslušamo njihova razmišljanja, da se odupremo u nevolji i da budemo umereni u pobedi, da znamo šta nam je činiti sa svetom kada ga osvoje „savants“ i, napokon, da umemo da ostarimo i da prihvatimo smrt sa dostojanstvom. Ničemu od toga ne služe izotermi i logaritmi, čija vrednost u ovladavanju prirodom je nesumnjiva i neophodna: istinsko obrazovanje moraće da se postiže ne samo da bi se stekla tehnička delotvornost, nego i da bi se formirali potpuni ljudi. Govorim o osnovnom i srednjem obrazovanju, ne o specijalizovanom, koje neizbežno moraju davati fakulteti.
Govorim o onom obrazovanju koje bi moralo da dobije ljudsko biće u početnim etapama, kada je njegov duh krhkiji, u onom trenutku koji je zauvek presudan za ono što će on biti: da li cicija ili darežljiv, da li kukavica ili hrabar, da li neodgovoran ili odgovoran, da li vuk ljudima ili osoba kadra za zajedničke poduhvate. Moralni problemi, ili barem u najmanju ruku duhovni; ali takođe i konačno praktični, jer razvoj jedne nacije najpre ima potrebu za tim vrednostima, jer bismo bez njih imali ono što ovde pokazujemo poslednjih godina: mržnju i destruktivnost, sadizam i kukavičluk, prezrivi dogmatizam i okrutnost… I, u krajnjoj liniji, nesposobnost da se stvori velika nacija, koja se ne može izgraditi bez ovih duhovnih osobina.
Mitovi o strogosti
Dete strogo upozoravaju na ono o temperaturi od 4°, namršteno ga podsećaju na 45° geografske širine i strogo ga kažnjavaju ako slučajno zaboravi na destilaciju, usled čega žrtva napamet nauči tačnu definiciju kilograma, ali ne pamti, čim prođe nekoliko godina (ili već sledećeg dana) da je, narodnim jezikom rečeno, jedan kilogram onoliko koliko teži jedan litar vode. U praksi, ne samo da zaboravlja tačnu definiciju, nego na kraju više ništa ne zna.
Njutn je definisao masu kao „količinu materije“. Uprkos nedostacima, to je definicija koju može naslutiti i dete, pa čak i obrazovan čovek, koji mora biti samo na taj način poznaje tako apstraktne pojmove, toliko udaljene od njegovog sveta. Bertrand Rasel ne okleva da pođe od te definicije u svojoj ABC of Relativity… Svakome je poznato, a naročito jednom takvom epistemologu, da je ona nepouzdana, pa i tautološka, ali to je jedino didaktičko stepenište koje omogućava pristup strogo utvrđenom pojmu. Kada sam ja predavao fiziku, morao sam da se borim protiv profesora koji su bili veći katolici od Bertranda Rasela. U takvim slučajevima bila su umesna dva prigovora: da takva strogost bude automatski poništena u svesti učenika; i drugo, da nije razumljivo zašto onda, kada se da ovako sjajna i savršena definicija, zašto se elementarna fizika i dalje mirno gradi na pogrešnim pojmovima o prostoru i vremenu na koje je ukazao Ajnštajn. Ali šta govorim: čak i intuitivna reč „sila“ morala bi da protera te puriste. Pošto to izgleda neostvarljivo, i dalje se ona razumno primenjuje, kao što u svakodnevnom govoru i dalje govorimo o „izlasku“ sunca“, jer inače ne bismo mogli ni usta da otvorimo.
Profesor Burali-Forti, u tekstu Una questione sui numeri transfiniti, daje definiciju broja 1 koju ovde ne mogu ni da prepišem, jer zahteva, osim brojnih malih i velikih zagrada, čak tri grčka slova. Ovaj istaknuti matematičar je daje s punim pravom u svojoj nadmoćnoj raspravi. Profesor koji u srednjoškolskoj nastavi praktikuje strogost morao bi je učiniti obaveznom, tako da nijedno dete ne bi razumelo šta je to. Ali, zašto? Jer svako dete, pa čak i mališan, zna šta je to 1.
U jednoj knjizi francuska profesorka Lisjen Feliks, koja je sada u modi, upozorava nas na pogrešnu upotrebu osnovnih pojmova, pa daje primer ugla, za koji ceo svet zna šta znači – od zidara koji sigurno i pošteno diže neku kućicu, do obrazovane osobe kojoj to nije specijalnost.
Gruba greška: neoprezan je, pa ne zna da su to „dve uređene poluprave ili njihovi vektori za koje se kao mera vezuje ne broj, nego grupa brojeva koji se međusobno razlikuju, sa proizvodom 2 pi“.
Dobro, majkoviću, u redu je što dečurliji objašnjavamo pojam skupa, ali da ne preteramo. Pretpostavljam da je u ovoj knjizi, namenjenoj profesorima koji moraju da predaju po novim metodima u školama, reč o tome da ih se upozori na opasnosti od svakodnevne intuicije; ali ne treba preterivati, jer u protivnom učenik više neće znati ni ono što zna običan zidar koji je ipak kadar da sazida kuću koja se ne ruši.
Marljivo epistemološki, profesorka Feliks nam daje drugi primer koji pokazuje kakvim se opasnostima izlaže učenik koji dopusti da ga uspava tradicija i rutina: „dva i dva su četiri“, ponavlja svaki čas. Ali, pita se profesorka Feliks, šta znači ta prostodušna sveza i taj zbrzani glagol su? To su dvosmisleni izrazi koje treba iskoreniti. Pa daje primer dva parčeta masti koja se bace na vreo tiganj, za kojima se odmah ubace još dva parčeta. „Da li će to biti ukupno četiri parčeta?“, pita profesorka, s pravom ironično. Naravno da neće, to zna svaka domaćica. Ali ja sad pitam profesorku Feliks zašto bi se do pojma četiri dolazilo preko parčića masti na vrućem tiganju, a ne uz pomoć samo običnih, trajnih kuglica?
Ovde se treba setiti Rusoove maksime: „Mnogi se drže toga šta ljudi moraju znati, ne uzimajući u obzir šta su učenici u stanju da nauče.“
Ernesto Sabato
Nastaviće se
