Valdštajn-sonata
Valdštajn-sonata je trijumf trozvuka. Akord koji teoriju harmonije naziva trozvukom počiva na takvoj logici koja je najbliža muzičkom osnovnom stanju. Valdštajn-sonata jedva da prestupa izvan ovog osnovnog trojstva, a ako i prestupa, čini to samo zato da bi se on vratio još s većim akcentom.
Zbog toga je delo u svakom momentu besprimerno stabilno i jasno. U Betovenovoj muzici mnogo je lakoće i ljupkosti, humora i mnogo je bukolike miline; vedrine, međutim, nema. Ovo je jedino delo koje je glatko kao srebro i bezoblačno. Francuzi ga nazivaju zorom (Vaurore). Naziva se i Ganimed. Ganimed je najlepši mladić na zemlji koga je Zevs doveo na Olimp da bi na gozbama nektarom nalivao pehare bogova.
Grčka aluzija je i inače prirodna. Sve same bele stene, plavo more i još plavlje nebo. Valdštajnsonata je više grčka nego Geteova Ifigenija, ta prijatna i ukusna krivotvorina. Ovo ovde nije geteovska Grčka, više je helderlinovska, gotovo ničeovska. Betoven sigurno nije mislio na Edipa, ni na Antigonu, pa ipak od Sofokla naovamo tragika nikada nigde nije blistala tako, i sudbina nigde nije bila uzvišenija. Ako je Ifigenija jonska, Valdštajn-sonata je sigurno dorska, beli mramor kao sedam korintskih stubova. Nikakve tajne, nikakve tame, nikakve zabune, nikakve konfesije. Nikakve psihologije. Nema pravdanja u bednom uverenju da je čovek nevin. Naprotiv. Znati ono što jeste, bez pobune i očaja, učešće u apsolutnoj činjenici blistavog bivstvovanja.
Završna tema prvog stava sonate je u E-duru, na kraju stava vraća se na F-dur i f-mol. Sve je u četiri takta. E-dur je jedno obrtanje osnovnog trojstva a potom naizgled jednostavni pasaž niza od dvadeset osam šesnaestina E-dur skale u tri manja luka. Čovek uzalud motri pouzdane interpretatore Betovena, Edvina Fišera, Gizekinga, Bakhausa. Savesno odsviraju ono što beleže note. Ni jedan ne shvata da je pasus uzdah, antigonski uzdah, o, tümbos, o, nümpheion. U Betovenovim sonatama se može naći taj uzdah na više mesta, uvek u završnim delovima. Na samom kraju prvog stava sonate u d-molu, u prvom stavu Hammerklavier-sonate. Na kraju prvog stava poslednje sonate pak nedvosmisleno i u savršeno izrađenom obliku. – O, rako moja, o, svadbena posteljo moja.
Biti znači patiti. Ko izbegne znanje, izgubljen je u beskrajnom bekstvu od stvarnosti. Ništa lakše nego prebaciti na druge, na nasleđe, na društvo, na okolnosti. Nije istina. Čovek ne može da umakne, jedino se izgubi čistota. J ai fondé sur l abîme, kao što kaže S. Dž. Pers. Ko to ne učini, izdaće blaženstvo. Slagaće raj ili bar utopiju. Vikend sudbina. Gde je sreća najveća kazna. Biti jednostavan I jasan, beli mramor, plavo nebo i još plavlje more, bezoblačna usamljenost u potresnom blještanju iznad provalije, što bivstvo jeste, čovek udiše punim plućima sabijeni prostor, kako Heraklit veli, vatrenog daha koji kroz život i deset hiljada eona gori u patnji dok se ne vrati ponovo u Jedno.
Ni jedan izvođač ne zna, ni blizu, ni daleko, šta se zbiva. Zvuci očaravajuće lete, jedan izvođač više koristi pedalu, drugi manje, jedan bogatije senči, ni jedan ne uzdiše. Ne od olakšanja, ne od bola.
Ovde to nije osećanje. Potpuno je bez suza, nije tužno i nema ništa od onoga da sam daleko od svega toga. Čovek sedi na obali svog života, kao da sedi na obali mora. Sedi tamo i duboko uzdiše i meša se zvuk, kada udahne vazduh kroz nos pa ga izdahne, s monotonijom talasa, tek da bi tišina bila još veća.
Elle se durimo en la orilla – devojče je zadremalo na obali. Niti boli niti oslobađa. Niti pita niti čeka.
More zato postoji da bi se ovako sedelo na njegovim obalama i uzdisalo bez zapreke, bez molbe, bez zahvalnosti, bez molitve, ovako oči u oči s onim što jeste. Biti ispunjen nečim u čemu nema nikakve smrti.
Na šiblju oko moje pećine danas su i bodlje drugačije nego što su juče bile. Šta je to novo otelotvorenje? Isuviše sam se navikao, ako se oglasim, samo odjekuje zid moje pećine. Sada ocean odgovara.
Bela Hamvaš
