Radosne pesme o beznađu
U moju kuću
kada odem na nebo
doći će ptice.
Z. A.
Živeti bez ljudi zaista jeste ideal najveće moguće sreće – čije je dosezanje jednako mogućnosti da se u „šarenom svetu privida“ makar i dejstvom Slučaja, ukoliko Slučaj uopšte postoji, pronađe Čovek.
Čovek u novim pesmama Zorana Antonijevića zapravo je sen negdašnjeg čoveka.
Obeskriljeno biće koje je proviđenje, sticaj okolnosti ili nedokučiva neka sila čije nam je poreklo nepoznato – dekaptivizovalo – lišivši ga one dragocene supstancije bez koje pravog života nema – nade, osim one u najgori mogući ishod koji individuu može zadesiti.
U nekoj vrsti budnog sna ili života nakon života glasovi negdašnjih ljudi tinjaju i tiho gore objedinjeni u pesnikovom glasu.
A pesnik je, to posebno treba naglasiti, zbirkom Živeti se može samo bez ljudi – otišao, čini se, najdalje do sada. Odškrinuvši vrata svih mogućih i nemogućih svetova, Zoran Antonijević stigao je do đavola samog i vratio se natrag sa tamnim obiljem stihova koje je, poput noževa, hitnuo u samo srce stvari.
„Mesec je pun/zveri na pojilima/odraze piju” – piše pesnik spajajući onostrano i ovozemaljsko, pojavno i oniričko.
Zbirka u celini kao da je napisana razmeđi svetova, u spojevima nespojivog, očitog i podrazumevajućeg i onog što se kroz tamne koprene preko očiju samo naslutiti može.
Usnuli, kosači oblaka, siromasi, usamljenici na mostovima, nevinost izložena svoj okrutnosti sveta, neumrli preci, braća, prijatelji uzidani u temelje grada, ljudi koji nemaju nikoga, ljudi koji ne sanjaju nikoga, siročad, noćne dame, prokletnici i čudaci, noćna bića – suočeni su sa sopstvenim odrazima i lančanim nizovima iluzija u kojima su se obreli.
Iluzija prostora
Subjekti Antonijevićeve poezije raspršeni su prostorima koji nalikuju na napuštena poprišta bitke.
Ruševine nekadašnjih habitusa, pusta mesta, sumračne ulice, gnezda nalik na privremena skloništa za ranjene – u kojima huči ledeni vetar spoznaje da su sva ta druga mesta identična, sazdana od umnoženih lavirinita koji se nekako opet završavaju na istom mestu iz kog se probalo uteći.
U njima je spokoj pretvoren u ravnodušnost, sreća i nesreća su izjednačeni; ono što opovrgava mogućnost dislokacije u pejzaže u kojima se mir spušta lako i sporo, kao veče, jeste nemogućnost da se u imagu prevaziđu zatečeni dekori, da se snagom volje poništi njihovo korozivno dejstvo na dušu, da se stvori mentalni diskurs spokoja u reči i kroz reči, koji relativizovati može pojavni košmar smešten u pesnikovom opažajnom registru.
Ukoliko se dnevne i noćne more čak i apstrahuju – ostaje samo projekcija nedomašne i kratkotrajne lepote u prosenčenim skicama prirode i njenih manifestacija, iscrpljene u postupku razdvajanja od konkertne materije sazdane od stakla, gvožđa i betona, koja će za Antonijevićeve subjekte, uostalom, kao i za sve nas, samo na trenutak biti tu, a potom nestati.
Njima je zato sve-jedno hoće li se probuditi u gnezdima od slomljenih čaša, oporim mirisima preplavljenim portama ili kraj napuštenih grobova, u najvišim rajskim vrtovima ili dubokim infernalnim jamama: jer duboko u sebi pesnik zna da – raj nije uvek tih i jednostavan, da pakao nije obavezno opasan.
Upravo zbog spoznaje o relativnosti nečeg drugog, horizonta na kom se može možda i odmoriti pogled – Antonijevićevi (anti)junaci se dosledno drže sopstvenog usuda oličenog u prostoj činjenici da su tu; da postoje u kratkom intervalu večnosti, na ovom prostoru na kom su Centrifugalne sile nesreće duboko u zemlji, kojom se hoda, i na nebu, u koje se gleda, ponovivši iznova mudrost iz davnina: isto je, uvek i svuda.
Iluzija kretanja
U iluziji drugog/drugačijeg koja privlači i usisava u sve zapreteno korenje kroz koje se pesnički subjekt probija, primetna je, iz pesme u pesmu, zacrtana mapa puta.
Kuda to pesnički subjekt nahoduje, čemu se približava?
Kada u pesmi Belina – Zoran Antonijević napiše: u magli/ptice shvataju/besmisao letenja – a zatim u pesmi Rosa: nebo ljubi zemlju – vektori pesnikovog Pokreta i više su nego vidljivi.
On je usmeren na najčistije i najnepomućenije Čovekove forme bitisanja kroz nebeske sfere, one u kojima obitava nepatvorena i čista svetlost Saznanja, Spoznaje i Istine, zatim prečicom, poznatim grobljanskim stazama – do umnoženih perspektiva: gledanja trave odozdo i sjedinjavanja sa materijom duboko pod zemljom, u kojoj plešu sitni i krupni demoni – oni koji ubiraju nevinost za kesicu rezanog duvana ili lamentiraju samoljubno zbog tragedije da se umesto lica voljenog bića grle strmine bezdana.
Simbiozom nespojivog – od neutažive žeđi za lepotom – a ima li veće lepote od onog visa sa kog je pogled na stvari dalekosežan i jasan, do poriva da se uđe, bez bojazni, u najmračnije ljudske psihe, nagone, porive, želje, ali i sudbine – Antonijević je sve kontraste sjedinio u sivim i crnim tonovima.
Zrna tih boja očvrsnula su, pesnik ih je dodirnuo i rasuo, opisavši svojevrsnu kružnicu a da se pomakao nije sa svojih početnih pozicija.
Pozicija onog koji jednako mirno gleda u ambis i ne mari mnogo za uzvraćen pogled odozdo.
Pomakavši, međutim, granice sopstvenog sveta u nepomičnom odmicanju od svega što ga je za isti svet vezivalo!
Trče senke neživih i/nepokretnih stvari/noćna žega grize vazduh/crno sunce/vezalo na krovove/marame od pare/mrak se rascvetao/lije mi pod/uzglavlje toplu tminu/taj jastuk dubok je san u kojem se/zdravim sa ljudima bez lica/uzalud mi neko šapnu/ne idi za njima.
Majstorski napisana pesma kao da je nagovestila pesnikov silazak u sopstvenu senku: ostavivši Svet za sobom takvim kakav jeste, pesnik je možda dosegao i ideal najveće moguće slobode: one u kojoj se ne ište i ne očekuje ništa; u čijim se okvirima dogoreva, dostojanstveno i temeljno, poput suvaraka u vatri na žrtvenicima u davno prohujalim vremenima.
Iluzija kretanja time je dovršena.
Proći kroz vatru i vodu, kroz sopstvene lezije i sve pokidane niti koje sopstvo vezuju sa drugima i sa svetom i ne osvrnuti se, najveći je mogući iskorak.
Iz sebe, kroz ruševinu sveta, do mesta na kojem se može – konstatovati nesreća savršenija od sunca na dečjem crtežu – i naspram koje svaki trenutak sreće (sa bliskim, voljenim bićem vraćen u grudi kao torpedo) – može biti i trenutak nepomućene čiste radosti, zbog koje i zver u čoveku zaplače.
Iluzija slobode
„Svi patimo od neke bolesti, od jedne suštinske bolesti, da tako kažem, bolesti koja je neodvojiva od onoga što jesmo i koja na izvestan način i čini ono što jesmo, ukoliko ne bi bilo tačnije reći da je svako od nas svoja vlastita bolest, zbog nje postižemo tako malo, zbog nje, takođe, uspevamo da postanemo sve što poželimo, između te dve stvari nek đavo izabere” – kaže jedan portugalski velikan.
Ono od čega se samo biće nastojalo osloboditi u zbirci Živeti se može samo bez ljiudi vraća se umnoženo, ustostručeno – poput žrtve koji se nanovo prikloni svome dželatu.
Za pesnika to je usud da radosno izriče istine ma kako one bolne bile – blještavilo koje komada – radosno uprkos činjenici da ga izgovoreno nepovratno udaljava od ovozemaljske sreće, kojoj, istina nikada i nije stremio, već ka drugom nebu/poduprtom ekstazom tišine. Tamo gde ga mame druga svetla, što dalje od sveta uplašenom od srca u kom je najteže voleti smrtnika. Tu se kristalisao pesnikov izbor. Izbor, ali kakav?
Svaki napor da se u nepreglednom moru izbora napravi izbor shodno sebi i za sopstveno dobro – rezultira zapravo nemogućnošću izbora – jer svaki je podjednako ispravan i pogrešan, moguć i nemoguć istovremeno.
A sloboda, ona kojoj se pesnikovo biće približilo dubinskim pogledom u zakonomernosti svetova u kojima se obrelo, istovremeno ga je od iste udaljavalo – prisiljavajući ga da ispunjava svoju suštinu – da peva o velikim i malim stvarima.
Tu, dakle, nikakvog izbora i nije bilo.
O malim stvarima: od fizičke do duhovne patnje inih, znanih i neznanih, do uzaludnosti portage za višim sferama (ponovimo: u kojima čak i ptice shvataju besmisao letenja) – u čijim se prazninama i pukotinama gotovo otelotvoruje stih: Bog je nestao u svim bićima i stvarima (P. M.)
O velikim stvarima: o jalovosti čovekovog napora da premosti provaliju između onoga što jeste i onoga što je mogao postati.
Zbirkom pesama Živeti se može samo bez ljudi, ubedljivo najboljom koju je potpisao do sada, Zoran Antonijević potvrdio je da je u biti pesnik ontološke i egzistencijalne jeze.
Njegova uznemirujuća poezija, sa pojedinim pesmama koje kao da su čitane i prepisane sa oljuspanih pergamenata ili vlažnih zidova drevnih pećina – od trošnosti i propadljivosti svega što čoveka okružuje (a ponajviše čoveka samog) – izgradio je čvrstu strukturu, građevinu sa zidovima premreženim znakovima koji nas podsećaju kako nestalan je i kratak ovaj interval vremena u kom smo se obreli – kuću čija nam je vrata odškrinuo, u koju ćemo se vraćati iznova i iznova, mirni i spokojni pred onim što nas u njoj, u čuđenju i sumnji može zateći, iz koje ćemo, na koncu, tiho otići, naravno, svako na svojoj zveri.
Ognjen Petrović
