Satijevi autobiografski tekstovi
Erik Sati Gospodin Erik Sati je rođen u Onfleru (Kalvados), 17. maja 1866. Važi za jednog od najčudnijih muzičara našeg doba. Sebe svrstava među „luckaste“ (fantaisistes) pisce, koji su, kaže on, „fin, pristojan svet“. Svojim prijateljima često ume da kaže: „Kratkovid po rođenju, u srcu dalekovid. Operisan od gordosti: od svih boljki, ta izaziva najveći zatvor. Dabogda nesrećniku čiji me vid ne vidi pocrneo jezik i otpale uši.“
To su neke uobičajene stvari u vezi sa g. Erikom Satijem. Treba imati u vidu da mnogi „mladi“ muzičari smatraju maestra za preteču i apostola muzičke revolucije koja je sada u toku: gospoda Moris Ravel, E. Vijermoz (Émile Vuillermoz), Rober Brisel (Robert Brussel), M. D. Kalvokoresi (Michel-Dimitri Calvocoressi), Ž. Ekorševil (Jules Ecorcheville), Rolan Manuel, itd., govore o njemu na taj način, a ono što pričaju počiva na apsolutno nespornim činjenicama.
Posle razmatranja nekih uzvišenijih žanrova, naš plemeniti maestro sada se osvrće na svoje humoristične komade. Evo šta kaže o svom humoru: „Moj smisao za humor podseća pomalo na Kromvelov (Oliver Cromwell). Mnogo dugujem i Kristiforu Kolumbu; naime, američki duh me je jednom potapšao po ramenu i mogu vam reći da mi je prijao njegov ironično ledeni ugriz.“
Možemo da navedemo: Prave mlitave preludijume (za jednog psa) (Véritables préludes flasques, pour un chien), koje je veliki pijanista Rikardo Vinjes (Ricardo Viñes) interpretirao na tako superioran način (Société Nationale, 5. IV 1913, sala Pleyel); Automatske opise (Descriptions automatiques), izvedene s velikim uspehom (S.M.I., 5. VI 1913, na Konzervatorijumu) i koje je pomenuti Rikardo Vinjes svirao s tako neodoljivo zabavnom tajnovitošću.
Evo šta maestro kaže o tim komadima: „Automatske opise sam napisao sebi za rođendan. To delo se nadovezuje na Prave mlitave preludijume. Potpuno je jasno da Tupadžije, Ništarije i Mešine u njemu neće pronaći nikakvo uživanje. Neka žvaću svoje brade! Neka igraju na sopstvenim trbušinama!“
Tim delima mogu se dodati: zabavni Osušeni embrioni (Embryons Desséchés); vesele Skice i provokacije Velikog drvenog dobričine (Croquis et Agaceries d’un Gros bonhomme en bois). Slede Poglavlja ispreturana u svakom pogledu (Chapitres tournés en tous sens) i Stari cekini i prsni oklopi (Vieux Sequins et Vieilles Cuirassés), koji kompletiraju tu zanimljivu seriju, tako graciozno originalnu.
Lepi i prozirni Neprijatni uvidi (Aperçus désagréables, za klavir u četiri ruke: Pastorala, Koral i Fuga) odlikuju se najrazvijenijim stilom i pokazuju zašto je uzvišeni kompozitor u stanju da kaže: „Pre nego što napišem neko delo, napravim nekoliko krugova oko njega, u društvu samog sebe.“
A. L.
Podaci za biografiju Arkej, 8. maj 1915.
Dragi gospodine, Hvala vam na Vašem pismu. Evo nekih podataka o meni: „Eric Sati – poznat kao Erik Sati – rođen u Onfleru (Kalvados), 17. maja 1866. Pohađao Pariski konzervatorijum, kao vrlo loš student. Posle toga, studirao kod gospode Albera Rusela [Albert Roussel] i Vensana d’Endija [Vincent d’Indy]. Od 1892, istakao se apsolutno nedoslednim delima, kao što su: Sarabande, Gimnopedije (u orkestraciji Kloda Debisija), Preludijumi za Sin zvezda (u orkestraciji Morisa Ravela), itd. Napisao je i retko glupe fantazije: Pravi mlitavi preludijumi, koje je Rikardo Vinjes izvodio na bis u Nacionalnom muzičkom društvu; zatim, Osušeni embrioni, koje je Žana Mortije [Jeanne ili „Jane“ Mortier] takođe izvela na bis, na jednom od svojih koncerata. Za Erika Satija se s pravom može reći da je pretenciozni kreten. Njegova muzika je besmislena i izaziva samo podsmeh i sleganje ramenima.“
Primite, dragi gospodine, moje prijateljske pozdrave Erik Sati, Arkej, Sena
Šta sam ja? Sećanja jednog amnezičara (fragmenti)
Svako će vam reći da nisam muzičar. To je tačno. Još na početku svoje karijere samog sebe sam odmah svrstavao među fonometrografe. Moja dela su čista fonometrika. Ako pogledate kompozicije kao što su „Sin zvezda“ (Le Fils des étoiles, 1891) ili „Tri komada u obliku kruške“ (Trois morceaux en forme de poire, 1903), „Obučen kao konj“ (En habit de Cheval, 1911) ili „Sarabande“ (Sarabandes, 1887) videćete da u njihovom stvaranju nije učestvovala nijedna muzička ideja. Njima dominira naučna misao.
U stvari, više uživam u tome da merim zvuk, nego da ga slušam. Sa fonometrom u ruci, radim s radošću i sigurnošću. Ima li nečeg što nisam izvagao ili izmerio? Celog Betovena, celog Verdija, itd. To je veoma neobično. Kada sam prvi put upotrebio fonoskop, ispitao sam jedan b-mol srednje veličine. Uveravam vas da nikada nisam video nešto tako odvratno. Pozvao sam svog slugu da i on baci pogled. Obični, vrlo česti Fis-dur je na fono-vagi dostigao 93 kilograma. Poticao je od jednog krupnog tenora, čiju sam težinu izmerio.
Da li znate nešto o pročišćavanju zvuka? To je prilično prljav posao. Predenje je čistije; učenje kako da se zvuci razvrstaju je vrlo pipavo i zahteva dobar vid. Ali time zalazimo u polje fonotehnike. U slučaju eksplozije zvuka, što je često vrlo neprijatno, komadići vate stavljeni u uši dovoljno će je ublažiti. Tu zalazimo u polje pirofonije. Da bih zapisao „Hladne komade“ (Pièces Froides, 1897), koristio sam kaleidofonski zapisivač. Trebalo mi je sedam minuta. Pozvao sam svog slugu da ih posluša.
Usuđujem se da kažem da je fonologija nadmoćnija u odnosu na muziku. Raznovrsnija je. Donosi veći novčani prihod. Njoj dugujem svoje bogatstvo. U svakom slučaju, sa motodinamofonom, čak i fonometrista osrednjih sposobnosti može lako da prepozna više zvukova nego najveštiji muzičar, za isto vreme, uz isti napor. Zahvaljujući tome sam i napisao toliko toga. Prema tome, budućnost pripada filofoniji.
Skriveni detalji mog života (I)
Poreklo Satija verovatno seže daleko u prošlost. Da… To ne mogu da potvrdim – ali ne mogu ni da osporim, ako ćemo pravo… Pretpostavljam, međutim, da ta porodica nije pripadala plemstvu (čak ni papskom); njeni članovi bili su dobri, skromni i zahvalni kmetovi, što je nekada bila čast i zadovoljstvo (za kmetovog gospodara, naravno). Da… Šta su Satijevi radili u Stogodišnjem ratu, nemam pojma; nemam nikakvih saznanja ni o njihovom stavu i ulozi u Tridesetogodišnjem ratu (jednom od najboljih ratova). Neka uspomena na moje drevne pretke počiva u miru. Da… Pređimo preko toga. Vratiću se na to kasnije.
Što se mene tiče, rođen sam u Onfleru (Kalvados), u okrugu Pon l’Evek (Honfleur, Calvados, Pont-l’Evêque), 17. maja 1866… što od mene čini jednog pedesetogodišnjaka, moglo bi se reći. Onfler je gradić koji istovremeno – i saučesnički – zapljuskuju poetske vode Sene i one uzburkanije, iz Lamanša. Njegovi žitelji (Onflerci) vrlo su ljubazan i vrlo prijatan svet. Da… Tamo sam živeo do svoje dvanaeste godine (1878), a onda sam se preselio u Pariz… Moje detinjstvo i odrastanje bili su sasvim bezlični – bez ičega što zavređuje da bude predmet ozbiljnog pisanja. Zato neću pričati o tome. Pređimo preko toga. Vratiću se na to kasnije.
Prosto cvrčim od želje da ovde priložim svoj opis (spisak mojih fizičkih karakteristika, naravno, onih koje mogu da navedem, a da ostanem pristojan): kosa i obrve, tamno smeđi; oči sive (šarene, verovatno); čelo sa šiškama; nos izdužen; usta srednja; široka brada; lice ovalno. Visina: 1 metar i 67 centimetara. Ovaj identifikacioni dokument datira iz 1887, iz vremena mog dobrovoljnog služenja u 33. pešadijskom puku, u Aresu (Pa de Kale). Danas mi ne bi bio od koristi. Žao mi je što ne mogu da vam pokažem svoje otiske prstiju. Da. Nemam ih na sebi, a one specijalne reprodukcije, koje imam, ne izgledaju najbolje (liče na Vijermoza i Lalua zajedno). Pređimo preko toga. Vratiću se na to kasnije.
Posle prilično kratkog perioda odrastanja, postao sam običan mladić, pristojan, ali ništa više od toga. U tom trenutku svog života počeo sam da razmišljam i pišem na muzički način. Da. Kakva nesrećna ideja! Vrlo nesrećna ideja! U stvari, prilično brzo sam razvio nezgodnu sklonost ka originalnosti (vrlo originalnoj), što je bilo tako neprimereno, tako antifrancuski, tako protivprirodno, itd. Život mi je zbog toga postao toliko nepodnošljiv da sam odlučio da se povučem na svoje imanje i provedem svoje dane u kuli od slonovače – ili je to bila neka druga vrsta metala (metalnog)? Tako sam razvio sklonost ka mizantropiji; tako sam počeo da negujem hipohondriju; tako sam postao najveći melanholik među ljudima (težak kao tuč); bilo me je žalosno pogledati – čak i kroz lornjon od zlata sa žigom. Da. I sve to zbog muzike. Ta umetnost mi je donela više zla nego dobra; zbog nje sam se posvađao s mnogim kvalitetnim ljudima, časnim, više nego izuzetnim, vrlo „uglednim“. Pređimo preko toga. Vratiću se na to kasnije.
Što mene lično tiče, nisam ni dobar, ni loš. Osciliram, moglo bi se reći. Takođe, nikada nisam nekome naneo neko zlo – a ni dobro, ako ćemo pravo. A opet, imam mnogo neprijatelja – vernih neprijatelja, naravno. Zašto? Uglavnom zato što me ne poznaju – ili me znaju samo iz druge ruke, u stvari, na osnovu glasina (laži nad lažima). Niko nije savršen. Ne zameram im: oni su prve žrtve svog neznanja i ograničenosti… Jadni oni! Žalim ih. Pređimo preko toga. Vratiću se na to kasnije.
Skriveni detalji mog života (II)
Često sam žalio zbog svog dolaska na ovaj niži svet. Nije da mrzim svet. Ne… volim svet, volim veliki svet, volim čak i polusvet, a i sam sam neka vrsta polusvetskog čoveka. Zašto sam došao na ovu Zemlju, tako zemnu i prizemnu? Da li sam imao neke dužnosti? Da li sam imao neku misiju? Ili komisiju? Da li sam poslat ovamo da bih uživao? Da se malo zabavim…? Da zaboravim muke onog sveta, kojih se više ne sećam? Da li sam ovde samo uljez? Kako da odgovorim na sva ta pitanja? Ubeđen da činim nešto dobro, skoro odmah po svom dolasku ovde dole, počeo sam da sviram neke muzičke komade, koje sam sam smislio… To je izvor svih mojih nevolja…
Pismo bratu Konradu Arkej, 17. januar 1911.
(…) Šta sam radio sve ovo vreme? Čuda, stari moj jadničko! Dogodilo mi se toliko toga da sad već ne znam gde sam. Među neprijatnostima, mogu da navedem finansije, koje su nemilosrdno remetile moju svakodnevnu egzistenciju, a naročito moje lične i privatne finansije; to me nije samo bacilo u siromaštvo, koje mi se nimalo ne sviđa, nego me je i sprečavalo da ispunjavam svoje obaveze. Znaš da sam radio u „koncertnim kafeima“ (Caf’ Conc’)? Odavno sam digao ruke od tog žanra. Nisam tu više imao šta da radim. Nema ničeg glupljeg i prljavijeg od toga.
Od 1905. počeo sam da radim sa d’Endijem. Dojadilo mi je da me kritikuju zbog neznanja, u šta sam i sam verovao, budući da su mi kompetentni ljudi ukazivali na njega u mojim delima. Posle tri godine napornog rada, stekao sam diplomu iz kontrapunkta u Schola Cantorum, parafiranu rukom mog izuzetnog učitelja, koji je zaista najučeniji i najbolji čovek na svetu. I evo me sada u 1908, s licencom u ruci, koja mi dodeljuje zvanje kontrapunktiste. Ponosan na svoje znanje, počeo sam da komponujem. Moje prvo delo te vrste bilo je Koral i fuga u četiri ruke.
Mnogo su me vređali u mom sirotom životu, ali nikada nisam bio toliko prezren. Šta sam uopšte radio sa d’Endijem? Ranije sam pisao tako duboko šarmantne stvari! A sada? Kakav davež! Kakva dosada! A onda su „Mladi“ pokrenuli kampanju protiv d’Endija i svirali Sarabande, Sina zvezda, itd., dela koja su se nekada smatrala plodovima velikog neznanja – pogrešno, prema tim „Mladima“. To ti je život, stari moj! To se ne može razumeti. Tokom tih pokušaja, držao sam brojne časove i zarađivao za kraljevski život. A onda, tras! Došla je nemaština, kao tužna, mala devojčica, krupnih, zelenih očiju…
Erik Sati
FUSNOTE / NAPOMENE
- Inicijali A. L. takođe ukazuju na Satija, čije je puno ime glasilo Éric Alfred Leslie Satie.
- Biografska crtica napisana za „Bulletin des Editions musicales“, u izdanju Agence Musicale Ežena Demeta (Eugène Louis Demets), 1913. Tekst je napisan u trećem licu, kao „biografski“, a ne „autobiografski“, ali autor je sam Sati.
- Erik Sati, Écrits, ed. Ornella Volta, Éditions Champ Libre (Gérard Lebovici), 1977, 142–143.
- Sati je od 1884. počeo da svoje ime piše kao Erik, umesto Eric, da bi naglasio svoje „vikinško poreklo“.
- Sećanja jednog amnezičara (fragmenti): Ovde i u još par tekstova ovo „fragmenti“ je deo Satijevog naslova.
- Videti Octave Séré, Musiciens français d’aujourd’hui, 138. Reč je o delu u kojem se Sati naziva „nespretnim tehničarom“, što je on kasnije ironično koristio u svojim tekstovima.
- Emile Vuillermoz i Louis Laloy: Sati ih je smatrao za svoje „najvernije neprijatelje“ i u nekoliko navrata uzvraćao na njihove kritike.
- Mladi (Jeunes): Sati misli na krug mlađih muzičara oko Morisa Ravela koji su 1911. izveli program njegovih kompozicija, što je imalo velikog odjeka.
anarhistička biblioteka
