Ni tog, ni sledećeg predvečerja nije umro čuveni Đambatista Marini, koga su mnogobrojna jednoglasna usta Fame (da upotrebimo sliku koja mu je bila draga) proglasila novim Homerom i novim Danteom, ali nepomični i tihi događaj koji se tada zbio bio je u stvari poslednji u njegovom životu. Pod teretom godina i slave, čovek je umirao u prostranom španskom krevetu sa stubićima u duborezu. Nije teško zamisliti na nekoliko koraka prijatan balkon koji gleda prema zapadu, a ispod njega mramor, lovore i vrt sa stepeništem koje se udvostručuje u četvrtastom bazenu. Jedna žena je stavila u pehar žutu ružu; čovek mrmlja neizbežne stihove koji i njemu samome, da budemo iskreni, postaju pomalo dosadni:
Grimizu gradine, ukrasu mi gaja,
Uresu proleća, zenice aprila…
Onda se dogodi otkrovenje. Marini ugleda ružu, onako kako ju je mogao ugledati Adam u raju, i shvati da je ona postojala u njegovoj večnosti a ne u njegovim rečima i da mi možemo spominjati ili nagoveštavati, ali ne i izraziti, i da visoke i veličanstvene knjige, koje su u jednom uglu odaje činile polutamu zlatnom, nisu (kako je sanjala njegova taština) ogledalo sveta, već jedna stvar više dodata svetu.
To prosvetljenje došlo je Mariniju uoči njegove smrti, a i Homer i Dante su možda došli do njega.
Horhe Luis Borhes
