Ova stvar je potpuno neutemeljena. Nema nikakvog realiteta, i ni na koga se ne može pozvati kao na prethodnika. Ovako mislim i nasuprot tome. Iskustvo me ubeđuje da uopšte nije tako. Zalud me ubeđuje. Pored toga uviđam i sam. Ne pomaže. Eto odmah Vege. Velika i plava zvezda u Liri. Vlada od marta do jula kada ptice pevaju. U jednom nepromišljenom trenu sam rekao da je to muzikalna zvezda. Kad bi to imalo neke osnove, pravilo bi bilo da svakoga daruje muzičkim talentom, koga god povoljno pogleda. Dogodi se da tako i bude.
U više slučajeva, ako u osmoj kući horoskopa, smrt, ponovno rađanje, okultne veze i prostor muzikalnosti, ako se Vega nalazi u naglašenoj poziciji, donosi muzičke sposobnosti. Ali u velikom delu slučajeva nije tako. S gledišta astrologije intuicija je pogrešna. Da o drugim gledištima i ne govorimo. U astrologiju inače ne verujem više nego u prirodne nauke. Kome je neophodno da ga zvezde vode? Onome ko je zalutao u noći.
Ko živi na sunčevoj svetlosti, tome ne treba zvezda vodilja. Šta kaže na to nauka? „Naše znanje astronomije”, kaže Toro i ja mu potvrđujem svaku reč, „nekoliko je dobrih anegdota, nekoliko impozantnih računanja, ali o zvezdama, ukoliko su za čoveka značajna stvarnost, ništa. Astronomija nas uči kako treba upravljati brodom, ali ne kako treba upravljati životom.”
Može biti fantazam, mašta, ideja, fiksideja, svejedno. Svako je naziva kako mu drago. Ja ću sa svoje strane poštovati ove slike, jer znam da su za mene beskrajno važne. Odmah ću i reći zašto: Ono što ima osnove, što se može osloniti i na misli drugih, što se može dokazati, to se praktično može kontrolisati, to je takozvana Mala stvarnost. Novalis piše da dok neko nešto sam tvrdi, on je luda, ako to dvojica tvrde, počinje mudrost, jer to svi govore. Sve se može veoma dobro dokazati i konstrolisati, stvar koja je prešla u opšte uverenje, bilo zemička koja se nalazi preda mnom, bilo čaša vode, bilo zapaljena cigareta ili jedna moralna teza, knjiga, svetiljka, automobil, brod, most, gvozdena rešetka, zakon, rat, sve je to bitno manja polovina sveta. Veća polovina je sve sama neosnovana i irealna slika, takva budalaština, kao što piše Novalis, kao što je to da je Vega muzikalna zvezda. Ili da je Arktur zvezda velike strasti. Gema Arijadna. Ne stavljam akcenat na to da ove stvari treba da budu potvrđene u svetu Male stvarnosti. Niti da im se veruje. Zato sam rekao da je sve to potpuno neutemeljeno. A opet da je sve to tako u svetu Velike stvarnosti nije ni važno. Vrednost stvari nije u tome da li su temeljne ili neutemeljene. U Velikoj stvarnosti, molim vas, stvari postoje bez pitanja. Nasuprot neizvesnosti, da, katkada sam čak sklon da pretpostavim da stvari postoje bez obzira na bilo kakvu osnovu, a to da li su realne ili irealne, to je samo jedna dimenzija njihovog svojstva.
Tako stoje stvari s Vegom, s muzikalnom zvezdom. Svi dobro čine ako je ne prihvate. Ne prihvatam ni ja. Nasuprot tome napustiću ceo svet zemički, cigareta, mostova, čaša, pridržavaću se slike i reći ću: moja razborita trezvenost, moja disciplinovana kritika doživeli su krah i slike su jače bilo od trezvenosti, bilo od kritike.
Naravno, i s ostalim zvezdama je tako. Ispričaću šta o nekima mislim. Spika je Magna Mater. Kao i svaka zvezda stajaćica, ona nije dinamična. Ne iskazuje se snagom, već trajnošću. Spika, Majka sveta, ne rađa živa bića, nego oblike mišljenja i bivstva, maštu, poeziju, filozofiju i umetnosti, odnosno ceo univerzum.
Kapela je zvezda Astarte. Vladarka demonske ljubavi. Ona je hetera neba, blistava je i čarobna, zla, rđava i podla, ali nema toga ko može da izbegne dejstvo njene lepote. Zavodnica, kaćiperka, izazovna, sjajna, lažljivica, pohotna, ohola i pokvarena. Ali sve to nije važno. Važno je da je lepa. Neodoljivo lepa, kao što može biti lepa samo žena zvezda.
Sirijus je Anđeo velike svetlosti. Grci su ga smatrali Apolonovom zvezdom. U Egiptu se mislilo da nebo ima tri gospodara: Sunce, Mesec i Sirijus. On je zvezda čistog duha, jasnovidosti, apsolutne istine. Matematika, visoka muzika, joga, proricanje, samosvest i egzaktnost. Uvek je inteligentan, logičan i apstraktan. Ali je istovremeno agresivan i aktivan, jer progoni tamu, debljinu, meso i svakodnevicu. Plameni blistavi mač: seče, oštar, bez mrlja i smrtan.
A onda tu je i Arktur. Upoznao sam ga pre svih drugih zvezda. U mladosti sam dugo osećao da sam na njemu živeo šest hiljada godina, i pod čudnim okolnostima dospeo na Zemlju. Tada sam sebe nazivao i Šesthiljada. Kasnije sam ga nazvao zvezda leta. Nestrpljivo sam ga iščekivao da u januaru isrksne na severoistoku već posle deset sati, i postajao sam melanholičan kada je u septembru lagano nestajo prema zapadu. Njegova topla crvena boja liči na veliku, nesavladivu strast koja traje celog života. Cezarsko ili napoleonovsko častoljublje. Vreo, ali istrajan. Možda zvezda krvne osvete. Daje snage onome ko se upušta u velike poduhvate, godinama može nekoga da progoni, bilo nožem, bilo ljubavlju. Arkturska strast bi bila u stanju da trideset godina, danju i noću, sedi pored Gordijevog čvora – kako bi ga noktima razvezala. Bez naklonosti Arktura, mislim, ne može se ni razrešiti zadatak koji se odnosi na ceo život. On daje vatru za neumornu izdržljivost. On se nalazi u Danteovoj i Petrarkinoj strasti, kao i u Kolumbovom poduhvatu ili u putovanjima Amundsena i Stenlija. Katkada izgleda da ni filozof ne može bez njega. Mada ja smatram da je arkturska vatra delatna i borbena i osvajačka. U svakom slučaju je u tajnoj vezi s krvlju.
Gema je srednja, najsajnija zvezda Corone borealis. Grci su je zvali vencem, a venac je zapravo bila Arijadna. Dok to nisam saznao, Gema je za mene bila Mala radost. Kao što postoji Mala stvarnost i Velika stvarnost, Mali svet i Veliki svet, Malo Ja i Veliko Ja, isto tako postoji Mala radost i Velika radost. Takva je Mala radost ako čovek bude pohvaljen, ako za rođendan dobije lep poklon, ako nađe nešto na ulici. Gema je za mene bila gospodarica Male radosti.
Od kako znam da je Corona Arijadnin venac, čak sama Arijadna, vidim joj drugo lice. Od detinjstva sam bio zaljubljen u ćerku kritskog kralja. Istorija me je bezbroj puta uljuljkivala u dug i čaroban san. I samo pominjanje imena izazvalo je u meni ceo niz dragih slika. Dolazak Tezeja, veliki poduhvat u lavirintu, ubistvo Minotaura, zanosna priča o pređi, neprevaziđeno čudo ženske genijalnosti, bekstvo s Tezejem, na koncu kraj s bogom Dionisem, sve mi je to bilo neposredno znano kao da sam ja to doživeo, i da sam ja bio i Tezej, i Dionis. Više puta sam odlučivao da svoju ljubav opišem, možda u obliku grčke drame. Ćak sam i započeo, ali sam napisao samo jedan dijalog.
Tada sam već poznavao Ničeovu mistiku Arijadne i zagonetka pređe me je neprekidno interesovala. Zamišljao sam da je čarobno lepa, tako neodoljivo lepa da se to jedino može izraziti savršeno novom reči, stvorenom posebno samo za ovu lepotu. A ono što je u njoj istinska čar, to je žena koja je u njoj. Arijadnina patnja trajala je dotle dok se pored žene nije našao odgovarajući muškarac. Sjajna, beskrajno topla, meka i mirisna svojstva njenog bića pretila su da unište nju samu, i pod tim teretom umalo se nije srušila. Poverovala je da je Tezej muškarac. Ali izgleda da Tezej nije mogao da podnese ovolike žene. Za to je bio potreban bog. Zato je Dionizije došao po nju, potom ju je uzeo za ženu i podigao na nebo. Za ljudske žene nalazim da se nisu toliko predavale, nego bi me više zajašile i raskravile se i postale cmizdrave. To je upravo suprotnost od predavanja. Kod ljudskih žena sam zapazio da su davale sve, sem sebe. Moguće je da je davanje svega bio izgovor kako ne bi morale sebe dati. Arijadnina ljubav je kao san. Nema u njoj rezerve. Kada se predaje, u njoj ne ostaje ništa. Ceo život joj je predavanje. Slepo, nesvesno i neodoljivo. Tu nema tereta i težine i tegobe. Istinska realizacija ženskog bića. I zato što ljudska žena ne ume da se preda, zbog toga postaje takva kao da je vreća mekinja obešena čoveku o vrat, teret koji će od sada stalno tegliti. Nije to čarolija, nego krst. Naravno, tako treba da bude, i pomiren sam, jer šta bi drugo. Ali ne odustajem od ljubavnog sna s Arijadnom, i iz Geme Arijadne posmatraju me dva zanosna plava oka.
Bela Hamvaš
