Nije važno

| May 7, 2017 | 0 Comments


Mno­go je va­žnih lju­đi i va­žnih te­ma, mo­j ne­va­žni ze­mlja­če. Pre­pr­šti­lo nas je kao gu­sje­ni­ce na tro­to­a­ru to mno­štvo va­žno­sti. Pre­to­va­ri­li smo se va­žno­sti­ma kao ma­zge ka­me­nom. I on­da uz­di­še­mo kao za­du­šne ba­be i tra­bu­nja­mo ka­ko nam ni­je la­ko. A ka­ko da nam bu­de la­ko kad smo po­če­sto i sa­mi se­bi va­žni­ji ne­go što za­pra­vo je­smo…
Va­žan nam Va­šing­ton. Va­žan nam Bri­sel. Još va­žni­ji Ber­lin. Va­žni­ja od va­žni­jeg Mo­skva. Ce­ti­nje nam, o ja­da, naj­va­žni­je kao da je ono pu­pak va­žnog svi­je­ta. Na Ce­ti­nju nam va­žne te­me, kao da je, o bi­jed­no­sti, va­žno što su ta­mo ne­ki uja­vi­li u ta­mo ne­ki NA­TO kao da već ni­je­su uja­vi­li u sva zla ovo­ga svi­je­ta, kao da je NA­TO naj­va­žni­ja te­ma i nji­hov naj­va­žni­ji cilj bes­cilj­nog raš­čo­vje­če­nog ba­u­lja­nja, a ta­mo ne­ki ne­va­žni­ci- naj­va­žni­ji lju­đi me­đu svim lju­di­ma u ovom ša­re­nom ne­kr­šte­nom svi­je­tu…
Va­žne nam sve za­mi­sli­ve i ne­za­mi­sli­ve va­žno­sti kao da nam je žao da ma­kar po­vre­me­no mi­sli­mo o ne­va­žnom ka­ko bi­smo, o spa­se­ni­ja, i sa­mi po­sta­li ma­kar ma­lo ma­nje va­žni. Ali ka­ko da bu­de­mo ne­va­žni na ovom mje­stu ko­je je šam­pi­on va­se­lje­ne po va­žno­sti i pr­vak sve­mi­ra po ne­va­žnim va­žno­sti­ma svih va­žno- ne­va­žnih vre­me­na….
I ta­ko va­žni tu­ma­ra­mo, truc­ka­mo i tan­dr­če­mo po ne­va­žnoj kal­dr­mi­ci isu­vi­še va­žnog ži­vo­ta i, na­rav­no, u me­đu­vre­me­nu, za­ne­se­ni svim mo­gu­ćim i ne­mo­gu­ćim va­žno­sti­ma pro­pu­šta­mo ne­ke naj­va­žni­je ne­va­žne stva­ri do ko­jih nam je, o ne­va­žna va­žno­sti, naj­vi­še sta­lo. Ili nam je do­di­ja­lo da bu­de­mo me­đu ma­lo­broj­ni­ci­ma ko­ji­ma je još uvi­jek sta­lo do ne­ke ne­va­žno­sti va­žni­je od sva­ke naj­ve­će va­žno­sti…
Ba­vi­mo se ko­ro­vom, za­ko­ro­vlje­ni ze­mlja­če, i po­la­ko se, ču­de­snom ko­rov­skom lo­gi­kom i sa­mi pre­tva­ra­mo u ko­rov­čić, ma­nji i ne­zna­čaj­ni od pra­vog i va­žnog ko­ro­va na ovoj ba­šti­ci ko­jom smo se ne­kim ču­dom ob­re­li. Ko­ba­ja­gi smo čup­ka­li ko­rov­či­nu i ču­va­li ba­šti­cu sr­ca, a u stva­ri smo, za­ne­se­ni va­žnim ne­va­žno­sti­ma, po­ma­ga­li va­žnom ko­ro­vu da za­go­spo­da­ri svo­jim ko­rov-car­stvom. Ova­kve ne­pri­ja­te­lje bi, moj ze­mlja­če, sva­ki ne­pri­ja­telj sa us­hi­će­njem bi­rao…
Da smo zna­li ko­li­ko smo ne­va­žni, mo­gli smo sa­svim li­je­po i la­god­no da pro­đe­mo u ovoj va­žnoj igri. Kad pri­znaš se­bi da si ne­va­žan, la­ko je ubi­je­di­ti naj­va­žni­je u sop­stve­nu ne­va­žnost, a naj­va­žni­je ba­ra­be vo­le da udje­lju­ju ne­va­žnim pa­ce­ri­ma. To ni­je stvar va­žnog mi­lo­sr­đa, već stvar ne­va­žnog se­va­pa…
Kan­da smo htje­li da bu­de­mo ne­va­žni pred va­žnim Bo­gom, a va­žni pred oni­ma ko­ji su to­bo­že va­žni­ji od po­me­nu­tog go­spo­di­na, pa smo po­sta­li to­tal­no ne­va­žni pred svim va­žno­sti­ma ovo­ga svi­je­ta. Ka­ko je sa ta­mo onim svi­je­tom to valj­da zna Onaj da­sa ko­me i ova­ko i ona­ko ni­šta ni­je va­žno. Ho­ćah re­ći: su­kob sa olo­šem valj­da ne pod­ra­zu­mje­va skrom­nost i fi­no­ću. Naj­vje­ro­vat­ni­je se, moj ne­vje­ro­vat­ni ze­mlja­če, u pra­znu tin­ta­ru i sle­đe­nu du­šu svih da­na­šnjih va­žno­sni­ka ne mo­že za­bo­sti ni­jed­na uz­vi­še­na i skrom­na ri­ječ..
Da smo mo­gli da bu­de­mo sa­mo ze­ri­cu va­žni­ji od pot­pu­ne ne­va­žno­sti ko­joj smo se skru­še­no po­nu­di­li, sve ovo što ra­di­mo bi­lo bi mno­go va­žni­je oni­ma ko­ji će valj­da jed­nom po­sta­ti odi­sta va­žni­ji od ovih ba­ra­ba ko­je su nam za­i­sta naj­va­žni­je. Sr­ce nas je po­sla­lo u bit­ku, a de­sni­ca je za­bo­ra­vi­la mač ko­jim se je­di­no mo­že ot­fi­ka­ri­ti ko­rov to­tal­ne ne­va­žno­sti. I onaj u sop­stve­noj nu­tri­ni i ovaj na sop­stve­noj pu­sto­po­lja­ni…
Raz­bi­li smo no­sić sa­mi se­bi, a on­da smo se u klu­bu sa­mo­ra­zbi­je­nih no­si­ća po­no­sno hva­li­li sop­stve­nom vje­šti­nom. Vi­te­zo­vi če­tvr­ta­stog asta­la za­mi­sli­li su, valj­da, da sje­de za okru­glim sto­lom. Ta­ko se sva­ke no­ći naš san o prav­di i slo­bo­di pre­tva­rao po­sli­je po­no­ći u sva­ki­da­šnju ja­di­kov­ku, ko­jom smo sa­mi se­be osu­đi­va­li za sva­ko zlo na ovo­me svi­je­tu. A ta­ko ne ra­de oni ko­ji zna­ju šta i ka­ko da ra­de…
Ma ni­je va­žno, ali za­i­sta mi je po­ne­što va­žno. I ni­ka­da mi vi­še, o ne­va­žno­sti dra­ga, ne­će bi­ti pre­vi­še va­žno ono što za­i­sta ni­je va­žno…ili, ma­kar, ni­je naj­va­žni­je.Se­ci­ke­se, sre­bro­ljub­na bez­oč­na ološ, mo­gu li bi­ti va­žni­je od ove sak­si­ji­ce u ko­ju sam usi­jao mo­žda sa­mo po­ne­kad i mo­žda sa­mo po­ne­ku do­bro­mi­sle­ću i do­bro­du­šnu ri­ječ? I smi­je li mi, za­bo­ga, kr­vo­loč­ni ma­fi­ja­ški zbor bi­ti, ma­kar u mag­no­ve­nju va­žni­ji od klu­ba okri­la­će­nih du­ša u ko­jem pi­juc­ka­ju oni što čit­ku­ca­ju i u ko­jem mr­zuc­ka­ju oni ko­ji umi­ju da vo­le…
Ho­će­mo li ko­nač­no shva­ti­ti, lju­blje­na ne­va­žna bra­ćo, da je na­še brat­stvo naj­va­žni­ja ne­va­žna stvar u nji­ho­vom lo­pov­skom car­stvu na ko­je su nas osu­di­li oni ko­ji su ipak go­ri od nas…
Za­mi­ri­sa­će la­van­da, razbo­ko­ri­će ru­ža u mo­joj ma­loj ba­šti­ci, valj­da u ma­ju, valj­da kad joj je vri­je­me.Za­mi­ri­sa­će ne­či­je du­ši­ce i u tom mi­ri­su, u toj ne­va­žnoj va­žno­sti, pa ću opet uči­ti da pje­vam ne­če­mu što je va­žni­je od svih ne­va­žnih va­žno­sti pod ovim va­žnim ne­bom…

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Nije važno

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0