Pink Načertanije

| January 15, 2018 | 0 Comments

Ne­što se iza br­da va­lja. Ne­što se iza br­da već do­va­lja­lo. Ili se odav­no do­va­lja­lo ono što je bi­lo iza br­da. Taj­no­vit je ovaj svi­jet. Oso­bi­to i osob­no su naj­taj­no­vi­ti­ji na­ši ućo­re­ni taj­no­vid­ci. Na­še lu­čo­no­še ko­je umje­sto pu­to­vo­di­telj­nog pla­me­na u de­sni­ci dr­že stu­lje­ni uga­rak… Taj­no­vi­ti su na­ši sve­dr­ži­te­lji ko­ji dr­že ne­prav­du za prav­du i ne­i­sti­nu za isti­nu. Na­ši sve­dr­ži­te­lji, vo­ždo­vi na­ši, ko­ji se ne dr­že za ne­bo, ne­go se pri­dr­ža­va­ju za bje­lo­svjet­ski vr­bov klin i sop­stve­ne spa­le pan­ta­lo­ni­ce pre­pu­nje­nih dže­po­va po­no­si­to se hva­le­ći he­roj­skom po­sto­ja­no­šću…
Dič­ni su na­ši na­ci­o­nal­ni pre­ga­o­ci ko­ji su preg­nu­li da ras­tu­re i raz­va­le, pa da ru­še­vi­ne i raz­va­li­ne pro­gla­se za naj­ve­će na­ci­o­nal­no do­stig­nu­će. Ba­sta nji­ma, kao i mno­gi­ma pri­je njih, sa­mo ma­lo vi­še. Ho­će oni i mo­gu oni, kao mno­gi pri­je njih, sa­mo što ho­će mno­go vi­še, a mo­gu mno­go ma­nje. No, bit­no je da su ve­li­ki u sve­mu što sma­nju­je i uni­ža­va gra­đan­stvo ko­je je san o sop­stve­nom do­sto­jan­stvu odav­no za­mi­je­ni­lo slut­njom sop­stve­ne pro­pa­sti…
Sve­moć­ni su na­ši moć­ni­ci, kao i mno­gi pri­je njih, sa­mo još mal­či­ce ne­moć­ni­ji. Ne­moć mo­ći i moć ne­mo­ći je nji­ho­vo uboj­no oruž­je, nji­ho­va ha­u­bi­ca ko­ja je uvi­jek okre­nu­ta pre­ma ne­bu i pre­ma oni­ma ko­je bi tre­ba­lo da šti­te. Plo­tu­ni glu­po­sti su po­ča­sne sal­ve nji­ho­ve mu­dro­sti. Pran­gi­ja­nje na­ci­o­nal­nog uni­že­nja su eks­plo­zi­je nji­ho­vog pa­tri­o­ti­zma…
Mu­dri su na­ši mu­dra­ci, kao i mno­gi pri­je njih, sa­mo mno­go glu­plji u na­sto­ja­nju da plit­ko­u­mljem do­seg­nu du­bi­ne, a da dno pro­gla­se du­bi­nom. Du­bi­na pli­ća­ka je nji­hov kraj­nji do­met, a nji­ho­va vi­si­na ni­sko­sti le­stvi­ca ko­ja odav­no ni­je bi­la to­li­ko ni­ska, a opet ta­ko ne­pre­la­zna…
Da­le­ko­vi­di su na­ši da­le­ko­vid­ni­ci, kao i mno­gi pri­je njih, sa­mo mno­go sla­bo­vi­di­ji, jer im je sop­stve­ni nos kraj­nji ho­ri­zont iza ko­jeg ne po­sto­ji ni­šta sem za­bo­ra­vlje­no­ga sna i sne­mo­gle če­žnje za onim što su mo­gli bi­ti da ni­je­su ovo što je­su, a je­su mno­go ma­nji ne­go što su bi­li kad su bi­li ma­li i ne­po­zna­ti…
I sa­da, sa­bra­ni na jed­nom mje­stu, vo­đe­ni jed­nom gla­vom, za­gle­da­ni u bu­duć­nost kroz jed­nu di­op­tri­ju, za­bri­nu­ti za na­rod jed­nim bez­briž­jem, od­go­vor­ni pred Bo­gom i lju­di­ma jed­nom neo­d­go­vor­no­šću, ži­go­sa­ni ži­gom jed­nog vla­sto­hlep­ni­ka i ufik­sa­ni am­bi­ci­jom jed­nog am­bi­ci­o­zni­ka, pre­mje­re­ni nje­go­vim pe­dljom i sa­kri­ve­ni nje­go­vom sjen­kom, snu­ju no­vo Na­čer­ta­ni­je u ne­do­stat­ku do­ka­za o bo­ljem ži­vo­tu.
Na­čer­ta­ni­je o op­stan­ku serb­sko­ga je­zi­ka i na­ro­da serb­sko­ga. Na­čer­ta­ni­je ko­je će da ovje­ri pink pe­čat za vi­je­ki vje­ko­va. Na­čer­ta­ni­je u ko­jem će bi­ti ri­je­či o sve­mu ono­me što je vu­či­ćev­sko i vu­li­nov­sko jer su oni Ći­ri­lo i Me­to­di­je, Ste­fan i Sa­va, Do­si­tej i Vuk, Si­nod i Skup­šti­na, Be­o­grad i Ba­nja­lu­ka, sve­dr­ži­te­lji i usre­ći­te­lji svih serb­skih ze­ma­lja…
Na­čer­ta­ni­je u ko­jem će pi­sa­ti da smo ži­vi i po­red to­ga što smo mr­tvi i da smo bo­le­sni i po­red to­ga što smo iz­dah­nu­li. Na­čer­ta­ni­je u ko­jem će bi­ti ri­je­či o bu­du­ćoj pro­šlo­sti i o vi­zi­o­nar­skim pred­sta­va­ma po­ko­pa­nih per­spek­ti­va. Na­čer­ta­ni­je u ko­jem će se sa­mo­zva­ni pro­ro­ci za­kli­nja­ti da će ču­va­ti i sa­ču­va­ti ne­što što što se ne mo­že ču­va­ti i ne­što če­ga su se oni u naj­bo­ljem in­te­re­su ne­če­ga vje­ro­vat­no od­re­kli…
A to vje­ro­vat­no je dru­go ime Pink Na­čer­ta­ni­ja. Vje­ro­vat­no po­sto­ji srp­ski je­zik, vje­ro­vat­no će se kon­sta­to­va­ti u Pink Na­čer­ta­ni­ju, ali on ne smi­je bi­ti pre­pre­ka svim onim je­zi­ci­ma ko­ji su srp­ski, a ne že­le da bu­du srp­ski…
Vje­ro­vat­no, sta­ja­će u Na­čer­ta­ni­ju, po­sto­ji i srp­ski na­rod, ali ne u mje­ri u ko­joj bi za­sme­tao po­tre­bi dru­gih na­ro­da i na­rod­no­sti da tog na­ro­da s pra­vom ne bu­de. Ne bid­ne. Jer bid­ne li nas ko dir­nuo, ima da nas ne bid­ne. Jer pro­šlo je vri­je­me ka­da su Sr­bi bra­ni­li Sr­be i to nas je vri­je­me sku­po ko­šta­lo. Jer da ni­je bi­lo ta­kvih vre­me­na, ne bi bi­lo ni Sr­ba­lja, ni Pink Na­čer­ta­ni­ja, a ni, što je naj­va­žni­je, po­tre­be da se Ser­bi šti­te od bi­lo ko­ga. Ta nji­ho­va pra­va su ne­po­vrat­no iz­gu­blje­na što ne zna­či da tih pra­va ne­ma, kon­sta­to­va­će se u Na­čer­ta­ni­ju sa Pink ži­gom i Mi­tro­vi­će­vim za­vje­tom is­pod ve­li­kog pot­pi­sa ma­lo­ga ko­ji je htio da po­sta­ne ve­li­ki. Naj­ve­ći. Ve­ći i od Na­čer­ta­ni­ja i od na­ro­da ko­jem ga je skro­jio kao lu­dač­ku ko­šu­lji­cu mo­der­nog de­ze­na…
Sr­bi, po Pink Na­čer­ta­ni­ju, ži­ve sa­mo u Na­čer­ta­ni­ju, jer je do­šlo vri­je­me da se Sr­bi ko­nač­no opa­me­te, da ko­nač­no za­ću­te i da se ko­nač­no pra­ve mr­tvi dok smrt ne na­stu­pi. Po­go­to­vu u Go­ri­ci Cr­noj, ko­ja ne­će ni ući u Na­čer­ta­ni­je jer je ona pri­mjer ka­ko će Sr­bi ži­vje­ti u Sr­bi­ji i Re­pu­bli­ci Srp­skoj uko­li­ko Pink Na­čer­ta­ni­je po­sta­ne ono što mu je na­mje­ra: re­cept za sreć­ni­ju bu­duć­nost ko­ja će une­sre­ći­ti sve sreć­ni­ke za ko­je je pi­sa­no i iz­de­kla­mo­va­no sa Pink pro­po­vje­da­o­ni­ce i star­le­ta- šip­ke ko­ja je za­mi­je­ni­la pre­zre­lu i pre­zre­nu pa­stir­sku pa­te­ri­cu.
Eto, ba­vim se ma­đi­ja­ma. Kao na­re­če­ni mi­tro­po­lit ko­ji je­re­mi­ja nad Ko­so­vom i Me­to­hi­jom ne zna­ju­ći da je pro­šlo vri­je­me pro­ro­ka i da je sva­ka kri­ti­ka i opo­me­na pro­gla­še­na za cr­nu ma­gi­ju i cr­nju kle­tvu. Ot­kud ma­đi­o­ni­ča­ri zna­ju šta će s na­ma bi­ti do po­šljet­ka? Vje­ro­vat­no su pro­va­li­li ca­ku po ko­joj je ova par­ti­ja po­ke­ri­ce za­vr­še­na i pri­je di­je­lje­nja. U ru­ci mo­že­te ima­ti do­bre kar­te, ali po­ker se ne igra zbog ka­ra­ta. U pi­ta­nju su nov­ci. I sil­na po­tre­ba Op­se­na­ra da se hra­bro bo­ri za ono što je već ku­ka­vič­ki pro­dao…

 

Tags: ,

Category: Notes

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Pink Načertanije

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0