Spartanac

| August 29, 2014 | 0 Comments

SpartanHomage

Bo­lje je da si ostao u pre­dač­koj za­bi­ti, pa da ra­steš kao bu­kva, da za­mi­ri­šeš na po­ko­še­no si­je­no i bi­stro ne­bo, da ću­tiš kao ka­men…

Bo­lje da ni­je­si ni do­la­zio iz te za­bi­ti, jer sve što si re­kao bi­la je ne­i­sti­na i sve što si ura­dio bi­lo je na­o­pa­ko…
A mo­gao si, da si htio, da po­sta­neš čo­vjek vr­li­ne. Ali, sla­đe ti je ova­ko. Sla­đe ti je da mi­sliš da si Spar­ta­nac, iako svi zna­ju, a ću­te, da si var­va­rin, pra­vi-prav­ca­ti ras­te­me­lji­telj i ra­spi­ku­ća…
Mo­gao si da osta­neš u ne­koj nig­di­ni, da slu­šaš ću­ko­ve i so­ve, da se sla­diš u hla­do­vi­ni kraj bi­stro­to­ka opa­lim zu­kva­ma…
Ko­ja li te si­la do­ne­se ova­mo i po­sa­di na dvor i još ti da­de i gar­du i na­gra­di te po­slu­šnom ra­jom? Ko­ja li si­la od te­be na­pra­vi ovo, a od nas ono? Šta li smo Bo­gu zgri­je­ši­li kad te­be ta­kvo­ga okru­ni, a nas ova­kve oko­va?
Bo­lje da si u ne­do­đi­ji, da bro­jiš pa­sulj i oslu­šku­ješ čak­ta­re, bi­la bi ma­nja šte­ta. Ova­ko zbra­jaš du­ka­te i lop­taš se ljud­skim gla­va­ma kao ti­kva­ma i lu­be­ni­ca­ma.
A još dok si bio mla­di­ćem vo­lio si da se na­di­maš, da za­di­žeš nos, da se ki­tiš i kin­đu­riš, da bu­deš i po­slu­šnik, i pu­ki iz­vr­ši­lac, i pr­ko­snik, i pr­zni­ca. Na vri­je­me si, ka­ko bi se re­klo u na­šoj ča­đa­voj ze­mlji­ci, is­pe­kao za­nat. Na vri­je­me si se za­ki­tio cr­ve­nim zvje­zdi­ca­ma, na vri­je­me si se oki­tio ura­mlje­nim dru­go­vi­ma i po­ne­kom dru­ga­ri­com. Na vri­je­me si odvo­jio ži­to od ku­ko­lja, ku­kolj si, po na­šem sta­rom obi­ča­ju, za­dr­žao i uz­nje­go­vao, a ži­to si, ka­ko je to na­ma svoj­stve­no, ra­suo u tam­nu noć.
Ta­ko si se za­go­spo­dio i za­go­spo­da­rio i ta­ko si po­čeo da de­spo­ti­šeš u na­šoj ku­kolj-ca­re­vi­ni…
Bi­stri­nom te je pri­ro­da ob­da­ri­la ( ili ne­ko dru­gi), pa si na vri­je­me sa­znao da su ve­li­ke stva­ri pro­la­zne, dok su ma­le vječ­ne. Dr­že­ći tu mu­drost za rep po­čeo si da stra­ho­vla­daš, shva­tiv­ši u pra­vi čas da mo­raš bi­ti ma­li i ti i dr­ža­va ko­ju dr­žiš u lan­ci­ma da bi po­ro­blje­na ze­mlji­ca bi­la pr­ći­ja vječ­nog go­spo­da­ra. I ti i ze­mlja bi­li ste sve ma­nji, a tvo­ja po­hle­pa za vječ­no­šću bi­la je sve ve­ća.
I kad je ša­re­na go­mi­la ar­la­u­ka­la: ži­vio, ti si im ni­je­mo uz­vra­ćao mr­žnjom i uvi­jek si zgo­mi­la­ne ljud­ske gla­ve do­ži­vlja­vao kao pse­će re­po­ve ko­ji se po­da­nič­ki svi­ja­ju ili ve­se­lo ma­šu.
O sva­ko­me znaš sve, a o se­bi ne znaš ni­šta. A ne znaš ni kad je do­sta, ni šta je pre­vi­še iako znaš za onu sar­trov­sku mi­sao: ni­je do­volj­no oti­ći, va­lja oti­ći na vri­je­me…
Po­da­ni­ke si na­pio vo­dom za­bo­ra­va i od njih, opet na vri­je­me, na­pra­vio voj­sku po­slu­šni­ka ko­ji su, kao i svi po­slu­šni­ci ot­kad je svi­je­ta i vi­je­ka, pre­tje­ri­va­li u svom po­slu­ša­nju. Pre­zi­rao si ta unj­ka­va i lji­ga­va ce­re­ka­la, ali si znao da za­vi­siš sa­mo od njih.
Pro­gla­si­li su te za naj­mu­dri­jeg i naj­ple­me­ni­ti­jeg, za no­vog So­kra­ta i po­nov­nog Alek­san­dra, oslo­vlja­va­li te kao pa­di­ša­ha- zvi­je­zdu svi­je­to­va, go­vo­ri­li ti na­bu­bre­li od ile i pi­zme da si naš Pe­ri­kle…
Ali, ti ni­je­si ma­rio za fan­fa­re i udvo­rič­ka tra­bu­nja­nja. Bio si mno­go skrom­ni­ji u svo­jim vi­zi­ja­ma i se­be si sa po­ma­lo sti­da že­lio da vi­diš kao Spar­tan­ca.
A ni­je­si bio Spar­ta­nac, bio si obič­ni var­va­rin ko­ji je ču­de­snim pro­mi­slom (ili je to ne­što dru­go) od jed­ne ma­le ze­mlje (ko­ju je ne­ko ne­kad na­zvao Spar­tom) na­pra­vio uma­nje­nu ze­mlju i po njoj ra­suo ša­ku sma­nje­nog na­ro­da.
No, kao što si do­bro znao, ma­le stva­ri su vječ­ne…
Bo­lje da ni­je­si ni do­la­zio, ali, kad si već do­šao, tre­ba­lo bi i da odeš. Po si­li lo­gi­ke, kad već u ovom na­šem ma­le­nom za­gor­ju si­le za­ko­na ne­ma.
Bi­lo je i go­rih i bo­ljih od te­be, ali su svi ne­ka­ko na vri­je­me oti­šli svo­joj ku­ći pje­va­ju­ći. A ti si se baš svoj­ski za­dr­žao iako si če­sto spar­tan­ski go­vo­rio da si u pro­la­zu, da si tu još sa­mo ma­lo da nas pri­dr­žiš i pri­po­mog­neš u ovim bo­le­snim te­gob­nim vre­me­ni­ma… Kao da ti ta vre­me­na ni­je­si stva­rao…
Ci­je­li na­rod si str­pao u du­bak da bi ga učio da ho­da. I još ni­je pro­ho­dao…
I ta­ko si spar­tan­ski vla­dao, ne­ka­ko sam pro­tiv svih, ne­ka­ko i sam pro­tiv se­be, a ne­ki pje­sni­ci i mu­dra­ci pri­ti­je­šnje­ni ne­bom i ze­mljom u ču­du su se pi­ta­li: Ima li ov­de još ne­kih do­ka­za, osim ove zmi­je, da je ovo raj?
A on­da su po­da­ni­ci oši­nu­ti mu­njom pro­svje­tlje­nja (ili je to ne­što dru­go) shva­ti­li da oni ni­je­su vre­me­nom po­če­li li­či­ti na te­be, već da si ti tu to­li­ko du­go i pre­du­go za­to što li­čiš na njih. I ne sa­mo da li­čiš nji­ma, već si me­đu nji­ma naj­bo­lji, a naj­bo­ljem je, po svim ade­ti­ma i obi­ča­ji­ma, mje­sto na vr­hu, a ne na dnu…
A ka­da jed­nom odeš, a oti­ći ćeš, i ka­da i tvo­joj vječ­no­sti do­đe kraj, a do­ći će, ne­ka po­ga­na udvo­rič­ka usta za­sik­ta­će za to­bom: On ni­je Spar­ta­nac, on je Sto­ja­din, ali ni to­li­ko ni­je znao…

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Spartanac

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0