Piše: Gideon Levy
Posle prvog deteta niko nije ni trepnuo; posle pedesetog, nije bilo ni blagog potresa avionskog krila; posle stotog, prestali su da broje; posle dvestotog, okrivili su Hamas. Posle tristotog, okrivili su roditelje. Posle četristotog deteta, smišljali su izgovore; posle (prvih) 478 dece, više nikog nije briga.
Zatim je usledilo prvo naše dete i Izrael se šokirao. Zaista, srce se cepa kad gledate sliku četvorogodišnjeg Danijela Tragermana, ubijenog u petak uveče u svojoj kući u Šar Hanegevu. Lepo dete, koje se jednom slikalo u argentinskom fudbalskom dresu, plavo-belom, sa brojem 10. Koje se srce ne bi slomilo nad tom slikom, i ko još ne bi zaridao kako je dete kriminalno ubijeno. „Hej Leo Mesi, pogledaj tog dečaka“, pisalo je u jednoj poruci na Fejsbuku, „ti si mu bio heroj“.
Odjednom smrt ima lice i sanjive plave oči i svetlu kosu. Majušno telo koje nikada neće porasti. Odjednom smrt malog dečaka ima neko značenje, odjednom je šokantna. To je ljudski, razumljivo i potresno. Ljudski je i da ubistvo izraelskog dečaka, našeg deteta, pobudi snažnije poistovećivanje nego smrt tuđeg deteta. Ono što je neshvatljivo je izraelski odgovor na ubistva njihove dece.
U svetu gde ima bar malo dobrote, deca bi bila izostavljena iz okrutne igre zvane rat. U svetu gde ima bar malo dobrote, bilo bi nemoguće shvatiti totalnu, skoro monstruoznu bezosećajnost pred pogibijom stotina dece – ne naše, ali od naše ruke. Zamislite ih da stoje u redu: 478 dece, u završnom razredu smrti. Zamislite ih kako nose Mesijeve majice – i neka od te dece su ih nekad nosila, pre nego što su poginula; i ona su volela Mesija, kao naš Danijel iz kibuca. Ali njih niko ne gleda; njihova lica se ne vide, niko nije šokiran njihovom smrću. O njima niko ne piše: „Hej Mesi, pogledaj tog dečaka.“ Hej, Izraele, pogledaj tu decu.
Čelični zid poricanja i neljudskosti štiti Izrael od sramnog dela njihovih ruku u Gazi. I zaista, teško je svariti ove brojke. Za stotine pobijenih muškaraca moglo bi se tvrditi da su bili „umešani“; za stotine žena da su bile „živi štitovi“. Za mali broj dece, moglo bi se reći da najmoralnija vojska na svetu nije nameravala da ih ubije. Ali šta da kažemo za skoro 500 ubijene dece? Da IDF nije hteo namerno, 478 puta? Da se Hamas krio iza njihovih leđa? Da je zato njihovo ubijanje legitimno?
Možda se Hamas zaista krio iza neke od te dece, ali sada se Izrael krije iza Danijela Tragermana. Njegova sudbina se već koristi za zataškavanje svih grehova IDF-a u Gazi.
Juče su na radiju već govorili o „ubistvu“. Premijer je ubistvo već nazvao „terorom“, ali stotine dece u Gazi u svojim novim grobovima nisu žrtve ubistva i terora. Izrael je morao da ih ubije. I na kraju krajeva, šta su Fadi i Ali i Islam i Razek, Mahmud, Ahmed i Hamudi – prema našem jednom jedinom Danijelu.
Moramo priznati istinu: palestinska deca se u Izraelu smatraju insektima. To je strašna izjava, ali nema drugog načina da se opiše atmosfera u Izraelu u leto 2014. Kada se za šest nedelja pobije više stotina dece; njihovi leševi zatrpani ruševinama, gomilaju se u mrtvačnicama, ponekad čak i u hladnjačama jer nema drugog prostora; kad njihovi zanemeli roditelji odnose tela svojih mališana kao najprirodniju stvar, kad se njihove sahrane smenjuju, 478 puta – čak ni najbezosećajniji Izraelac ne može ostati ravnodušan.
Neko ovde mora da ustane i poviče: Dosta. Silna opravdanja i objašnjenja neće pomoći – ne postoji dete koje se sme ubiti i dete koje se ne sme ubiti. To su samo deca ubijena ni za šta, stotine dece čija sudbina ne dopire ni do koga u Izraelu, i jedno dete, samo jedno, oko čije se smrti ljudi ujedinjuju u žalosti.
Haaretz, 24.08.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 28.08.2014.
