Piše: Radovan Popović
Godina 1971. označila je jedan izuzetan događaj u novijoj srpskoj književnosti: iz štampe je izašo “Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog. Na pitanje novinara – zašto je izabrao da govori o ruskoj emigraciji, a ne o našoj – pisac kaže:
Naša emigracija ne bi bila zahvalna tema za pisca. Podeljena je, jadna, sažaljenja dostojna. Ona je vrlo tragična, ali nije za roman. Sa ruskom emigracijom je drugačije. Ona je na drugi način prisutna u životu. I, zato, vredna piščeve pažnje.
Predrag Palavestra, povodom ovog romana, piše u “Politici” da je “pojava ’Romana o Londonu’ Miloša Crnjanskog radostan praznik današnje srpske književnosti”, a zatim dodaje:
Moderan roman, kakav se ni u većim književnostima ne piše čak ni svake decenije, ’Roman o Londonu’ osvetljava neke vidove egzistencijalne moralno-psihološke dileme bespomoćnog čoveka epohe raseljenih lica. Svoj univerzalni i kosmopolitiski duh ta knjiga ostvaruje na taj način što čoveka čini osnovom kosmičke tragedije.
U januaru 1972 godine, u Teatru poezije u Beogradu, izvedena je, u adaptaciji i režiji Jovana Putnika, “Lirika Itake”.
Povređen je zbog odnosa Srpske akademije nauka i umetnosti prema njemu. O tome i novine pišu – Crnjanski je u Odeljenju za jezik i književnost predložen za dopisnog člana.
On je taj predlog sa indignacijom odbio – posle šezdeset godina književnog rada i skoro osamdeset godina života, “taj nivo” mu nije odgovarao, bio je uvredljiv.
U izjavi “Večernjim novostima” Crnjanski je objasnio kako je do svega ovog došlo:
Negde sam čuo da me je Dobrica Ćosić predložio za dopisnog člana Akademije. Razgovarao sam sa njim i rekao mu da to nikako ne dolazi u obzir. Pa, u Odeljenju za književnost u Akademiji ima i mojih đaka. Bilo bi smešno da ulazim posle njih, i to kad punim sedamdeset devet godina…
Uostalom, nikada ne bih nionako postao njihov član. Zadovoljan sam svojim delom i to mi je najveća nagrada.
Reklama mi nije potrebna, kao ni svakom dobrom piscu, jer mi nismo ni glumci ni pevači.
Prepustimo to mesto ljudima koji žele karijeru. O meni neka sude čitaoci, tiho i neprimetno. Kao o Sartru, koji je odbio Nobelovu nagradu…
“Roman o Londonu” jednoglasnom odlukom žirija dobio je početkom 1972. NIN-ovu nagradu kritike, u konkurenciji četrdesetak romana. Tim povodom Crnjanski kaže novinarima:
“Roman o Londonu” sam svojom rukom prekucavao pet-šest puta. Možete misliti koliko me je to zamorilo. Rukopis mi je takav da ga ni bog-otac ne može dešifrovati: zato sam prinuđen da sve radim sam…
Pisati danas roman, to je konjski posao. Lekari to znaju, znaju i ljudi u osiguravajućim društvima. U Geteovo doba, kad se pisalo stojeći, bilo je podnošljivije nego sada: sediš satima pogrbljen i preturaš po rukopisima nespokojnim…
No, ja ne želim da mnogo govorim o mukama koje sam imao pišući ovu i druge knjige. Držim se one Bikonsfildove: “Nikad nemoj da se potužiš, i nikad nemoj da tumačiš!”
…Meni je potreban samo fizički odmor, pošto još ne osećam da mi nedostaje mentalna svežina. Ne plašim se da ću duhovno osiromašiti, uprkos godinama. Videli ste, Palavestra je pojavu “Romana o Londonu” nazvao praznikom srpske književnosti.
Ja ne znam da li je to tačno, ali smatram da je ova knjiga praznik mog književnog dela.
Zar onda, u sedamdeset devetoj godini života, ne bih imao razloga da budem zadovoljan.
Istovremeno, Crnjanski izjavljuje:
Roman, naime, nikako ne treba primiti kao biografski… U njemu ima nešto od mojih iskustava, ali nikako ne treba verovati kako sam svaku dogodovštinu prethodno morao osetiti na svojoj koži.
Kao što ni autor kriminalističkih romana ne učestvuje u revolveraškim dvobojima koje opisuje – tako ni iza fabule “Romana o Londonu” ne stoji moj život.
To je, u stvari, knjiga o jednom Rusu koji nije bio knez, niti se zvao Rjepin…
U klubu “Politike”, na svečanosti kojoj su prisustvovali istaknuti kulturni i javni radnici Beograda, među kojima su bili i viđeni pisci, kao što su Dušan Matić i Branko Ćopić, Crnjanskom je uručena 20. juna 1972. NIN-ova nagrada za roman godine.
O dobitniku nagrade govorio je književni kritičar, član žirija dr Draško Ređep, s kojim se on davno, još iz Londona, dopisivao.
Krajem toga meseca, Crnjanski će boraviti u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Prihvatiće, tom prilikom, i ponudu Ređepa, koji je direktor “Neoplanta-filma”, da se “Seobe” ekranizuju. On se sam ponudio da napiše scenario, a da režiser bude Aleksandar – Saša Petrović.
Treći program Radio-Beograda emituje “engleske uspomene” Crnjanskog: “Prvi pomeni Srba u Engleskoj”, “Britansko-balkanske veze”, “Kelti u našim rekama”, “Vendski trag u Britaniji”, “Odnosi Velike Britanije i Srba u prošlosti”, “Engleski istoričar Turaka o Kosovskoj bici”…
“Roman o Londonu” je događaj sezone u anketi “Politike”. Crnjanski na to kaže:
Ne mogu da kažem da mi ne prija sva ta larma koja se digla oko mog “Romana o Londonu”. Dobre kritike, nagrada, drugo izdanje koje je ubrzo došlo do čitalaca, daju mi pravo da kažem da je – bar za mene – to bio događaj sezone.
Iz štampe izlaze “Odabrani stihovi” Crnjanskog. Sam pesnik je sačinio ovaj izbor za “Nolitovu” antologiju.
I pri kraju ove godine još jedna izjava Crnjanskog, uoči rođendana, u oktobru:
Sakriću se toga dana i provesti ga bez slavlja. Uopšte, književnik u ovim godinama treba da ućuti, da pregleda šta je napravio i da se drži po strani…
Institut za književnost i umetnost u Beogradu objavljuju “Zbornik radova o Milošu Crnjanskom”.
Mislim najviše o smrti
Pita velikog pisca Dragoslav – Zira Adamović, urednik „Politike“: – Ko je na vas presudno uticao i zašto?
Kazao bih ovo: moj otac Toma Crnjanski i moj učitelj u srpskoj osnovnoj školi, u Temišvaru, Dušan Berić, bili su prvi uticaji… Pamtim oca kad je, u Ilanči, čitao uvodne članke Svetozara Markovića i ratni dnevnik Pera Todorovića. Kad je umro, ostao mi je iza njega pun sanduk raznih knjiga i mnogo godišta „Zastave“ i „Straže“. Ta je literatura ostavila dubokog traga u meni. Učitelj Berić bio je izuzetan čovek. Čitao nam je Igoa, Merimea, bio je sjajan glumac, nama, đacima koji smo ga netremice gledali, pričao je o Žanu Valžanu i gotovo ga glumio pred nama…
A onda, kao da se prisetio:
U stvari, mislim da na mene niko nije pojedinačno uticao. Uticali su, svakako, svi pisci koje sam čitao. Dok je broj pisaca i štampanih knjiga bio mali, pisac je mogao da zapazi ko je – ako je – na njegovo stvaranje uticao. Danas, kada prosečan pisac čita hiljade knjiga i poznaje stotine pisaca, lično, teško bi mu bilo reći ko je na njega stvarno uticao… Čitao sam celog života. Uobražavam da dobro čitam latinski, još u detinjstvu sam učio grčki, naučio sam rano mađarski, potom nemački i francuski; na Rijeci sam učio italijanski, zatim engleski, španski, portugalski. Ruski sam učio znatno kasnije, mogu da čitam vrlo dobro, da govorim ne.
U maju 1973. dobija još jedno priznanje: nagradu „Disovog proleća“, tradicionalnog priznanja koje Čačak dodeljuje u spomen na pesnika Vladislava Petkovića Disa. Na putu za Čačak svraće u Gornji Milanovac, gde posećuje kuću u kojoj se rodio njegov prijatelj i kolega, profesor Momčilo Nastasijević. Sa njim su pesnik i istoričar književnosti, tako reći, i vršnjak Božidar Boža Kovačević, onda Gvozden Jovanić, Sava Lazarević, Milosav – Buca Mirković… Na prigodnoj svečanosti u Domu kulture u Čačku, o Crnjanskom su govorili Radomir – Rade Konstantinović i Nikola Milošević, a zatim je Crnjanski govorio o svojim uspomenama na Disa i Skerlića. Posetio je i Ovčar banju i neke od manastira, a u razgovoru za časopis „Gradac“, na pitanje: „Ima li nešto što nije hteo da napiše?“, odgovara:
Svaki književnik pri kraju života može da vam kaže da je mnogo stvari hteo, „mnogo hteo, mnogo započeo“, pa onda nije mogao da napiše. A ima kod svakog književnika i nešto što je smetalo, od čega je odustao. Ja sam nekoliko puta u svojim intervjuima, koji su uneti u našu književnost, rekao da „Seobe“ nisu ono što je trebalo da budu… Izašle su samo tri knjige, u stvari, dve. Da li ću ja napisati još jednu, ili dve knjige, zavisi od života…
Pitaju ga šta sada radi?
Vi pitate mene, čoveka koji puni osamdesetu godinu, o čemu misli. Mislim najviše o smrti. Mislim o onome što je bilo i što će biti. To nije strah od smrti. To je jedno pomirenje s tim da prolazimo,“kao što prolazi žuto lišće“, kaže još Omir… I, prema tome, razmišljam o tim stvarima, uređujem svoju biblioteku, bacam ono što ne treba da postoji, gledam ono što me interesuje… Prema tome, o tome mislim… I pišem… Možda neke stvari neću objaviti, ali to je moja privatna stvar…
Bio je raspoložen. Pričao je okupljenim prijateljima i poštovaocima svoje dogodovštine iz bliže i dalje prošlosti, kao što je ova kada ga je posle Prvog svetskog rata primio ministar prosvete:
Hteo sam da mu polaskam. Rekao sam mu: „Gospodine ministre, sa svojom bradicom vi ličite na Đuru Jakšića.“ Zar na tu pijanduru? – rekao mi je ljutito…
Pesnik i kritičar Milan Komnenić razgovarao je sa Crnjanskim za časopis „Delo“ – o njegovom jeziku, stilu, sintaksi.
Mnogo su se pitali kako sam došao do mog jezika. Jezik je posledica života, kretanja od Temišvara, gde se nije govorilo čisto srpski, ali se u mojoj porodici govorilo čisto srpski, pa kretanje do Beograda i dalje, života mog, koji je vezan za zemlju bio, pa sam prema tome, i govorio tako. Šta sam pravio ja od tog jezika? Prvo, smeju se uvek mojim zapetama. Zapete su želja za logikom. One su želja da se čitaocu nametne volja pisca. Može biti da to nije bogzna kako lepo, ali je neumitno…
Komnenić ga pita o pesnicima, o kritici. Crnjanski odgovara:
Ono što je bilo ružno u našoj kritici, svinjarije, u odnosu prema meni, jeste, što su neprekidno pronalazili šta sam ja: te Mađar i mađarska kultura, te ne znam ova kultura, te ona… Ma nije, brate! Ja sam isto što i drugi ovde. Ja, razume se, danas, ne mogu reći da to sve nije bilo. Bilo je, bio sam fanatik, ali to se kondenzovalo.
Voli da prošeta Terazijama, da svrati do „Moskve“ ili u „Nolit“, do Save Lazarevića, na kafu, na razgovor. U jednom od tih razgovora kod svoga izdavača povela se reč o Jovanu Dučiću:
Meni kažu da mrzim Dučića. Ja sam ga voleo. Ko ga ne bi voleo kada bi čuo kako je lep srpski jezik govorio, kako je lepo govorio! Ali, zamislite, palo mu na pamet da Musoliniju nosi Miroslavljevo jevanđelje! Rekao Musoliniju da je zaštitnik Srpstva! Gluposti! A Ćano, kao zet moćnog čoveka, morao je takav biti, bio je zmija, mlad i cinik… Zamislite, meni je Džadžić rekao da ima jednog Mikelanđela… Koješta, fantasta…
U mimohodu, katkad sretne Ivu Andrića, upravo tu na Terazijama – on obično ide ka Kalegemdanu ili Tašmajdanu. Nisu više imali temu za razgovor. Svaki od njih živeo je svoj žviot. Andrića su pazili i o njemu brigu vodili drugi ljudi, pa i zvanična država. A Crnjanskog je pazio jedan deo srpske literature, onaj mlađi. I dok su se nadrealisti, svi odreda, tako reći, dodvoravali Andriću, Crnjanskog su se klonili i obostrano su se prezirali.
„Dnevnik o Čarnojeviću“ izlazi u Budimpešti.
Nastaviće se
