Pedagogogija

Glupost je način da se tupavost sprovodi u djelo sa nadmenošću i istrajnošću

Umberto Eko

Da­kle, ni­je ri­ječ o pe­da­go­gi­ji, obra­zo­va­ni i vas­pi­ta­ni moj ze­mlja­če. I ovo u na­slo­vu ne­ma ve­ze ni sa an­ti­kom ni sa na­u­kom. Ni sa onim pra­dav­nim ro­bo­vi­ma ko­ji su vo­di­li dje­ča­ke i us­put im pri­ča­li po­uč­ne pri­če. Ova na­ka­za iz na­slo­va ne­ma baš ni­ka­kve ve­ze ni sa di­dak­ti­kom ni sa me­to­di­kom. Po­naj­ma­nje se od­no­si na pe­da­go­gi­ju esen­ci­je i pe­da­go­gi­ju eg­zi­sten­ci­je. Na njih baš ne li­či. Do­ne­kle bi se no­va na­uč­na di­sci­pli­na po ime­nu pe­da­go­go­gi­ja mo­gla po­ve­za­ti sa an­dra­go­gi­jom, jer kao što bi re­klo na­še pe­da­go­go­ško ple­me: zlo go­ve­če do­vi­je­ka ju­ne, a ima i ona: sta­ri konj se ne uči pot­ki­va­nju. Isti­na to su opreč­ne pe­da­go­go­ške me­to­de, ali na su­prot­no­sti­ma, te­ško na­ma, po­či­va ovaj smu­će­ni svi­jet…

Ne­ka­da su, ta­ko se pri­ča i pri­po­vi­je­da, oso­bi­to u na­šem mno­go­gla­go­lji­vom i br­blji­vom ple­me­nu, po­sto­ja­li ne­ka­kvi pe­da­go­zi ko­ji su se, valj­da, ba­vi­li ne­ka­kvim va­žnim pe­da­go­škim po­slo­vi­ma. Tim i ta­kvim pe­da­go­zi­ma bi­lo je bit­no zna­nje, a još bit­ni­je vas­pi­ta­nje. Mo­ram skru­še­no pri­zna­ti da osje­ćam iz­vje­snu ne­la­go­du pri po­mi­nja­nju ova­kvih re­tro- poj­mo­va ko­ji su, ka­ko se to ve­le­um­no tvr­di, za­vr­ši­li u kon­tej­ne­ru isto­rij­skog ot­pa­da. Uko­li­ko je da­kle, pe­da­go­gi­ja ima­la ve­ze sa obra­zo­va­njem i vas­pi­ta­njem, uto­li­ko pe­da­go­go­gi­ja ne­ma bla­ge ve­ze ni sa jed­nim, ni sa dru­gim. Mu­če­ni pe­da­go­zi ko­ji su se upi­nja­li da nas obra­zu­ju i vas­pi­ta­ju iz­gu­bi­li su bit­ku od broj­ni­jih i sprem­ni­jih ne­pri­ja­te­lja-pe­da­go­go­ga. Do­šlo je vri­je­me pe­da­go­go­gi­je, a do­kad će tra­ja­ti ne zna ni glav­ni pe­da­go­gog, a ka­mo­li ba­bin pa­sulj ili đe­do­va pleć­ka iz ko­jih smo ne­kad bi­stro i pro­zor­lji­vo sa­gle­da­va­li svi­jet i na­šu sud­bi­nu u istom. Ob­i­sti­ni­le su se, iz­gle­da, naj­cr­nje slut­nje na­ših na­rod­nih vra­če­va i op­šte­na­rod­nih ba­ba-ku­ra­na ko­je su, na­rav­no, uvi­jek i na­vi­ja­le za ja­čeg, a ja­či je u ovoj po­dje­li ka­ra­ta-dra­že­sni go­spo­din Lu­ci­fer, ina­če vi­so­ki pe­da­go­go­ški sa­vjet­nik na­še Vla­de i Pa­di­ša­ha, lič­no.

Po­jam pe­da­go­go­gi­ja će, slu­tim, po­što­va­no či­ta­telj­stvo po­ve­za­ti sa poj­mom go-go igra­či­ce. Aso­ci­ja­ci­ja je sa­svim lo­gič­na, ali, na­ža­lost, ni­je da­le­ko­se­žna i svr­sis­hod­na. Na­i­me, go-go igra­či­ce su sva­ka­ko pro­šle ne­ku pe­da­go­go­šku obu­ku, ali one, gle ču­da, ni­je­su pe­da­go­go­zi iako pre­ten­du­ju na ta­kva zva­nja i ne­zna­nja. Kao, uosta­lom, i nji­ho­ve ko­le­gi­ni­ce – kla­ber­ke, star­le­te i osta­le klo­njer­ke. Da pod­sje­ti­mo kon­zer­va­tiv­ni­ju, re­tro­pe­da­go­šku, za­sta­re­lu i za­ba­ta­lje­nu jav­nost: go- go igra­či­ce ima­ju ve­ze sa go-go ple­som ko­ji se upra­žnja­va na go-go za­ba­va­ma, oko go-go šip­ke , a po­če­sto i u go-go ka­bi­ne­ti­ma pe­da­go­go­škog re­ži­ma. Elem, go-go igra­či­ce su pe­da­go­go­ške pri­prav­ni­ce ili­ti even­tu­al­no asi­sten­ti­ce kod na­ših pro­fe­sor­či­na pe­da­go­go­ga. Iz svog ovog za­me­ša­telj­stva i mu­tlja­ga mo­že se za­klju­či­ti da ni­je pro­blem u go-go igra­či­ca­ma, već u go-go igra­či­ma, od­no­sno pe­da­go­go­zi­ma. Žen­ska če­ljad ko­ja se raz­ga­će­na vr­ti oko šip­ke ili oko dru­gih cen­ta­ra mo­ći ne mo­že bi­ti uzro­kom na­ših so­ci­o­lo­ških, eko­nom­skih, psi­ho­lo­ških, an­tro­po­lo­ških, te­o­lo­ških i dru­gih pro­ble­ma. Htje­doh re­ći: i u vri­je­me pe­da­go­gi­je po­sto­ja­le su raz­ga­će­ne per­so­ne ko­je su se vr­tje­le oko šip­ke, a zva­le su se strip­ti­ze­te. Strip­ti­ze­te su, o ja­da, za­jed­no sa do­brim sta­rim na­u­ka­ma, zva­nji­ma i zna­nji­ma ar­hi­vi­ra­ne na isto­rij­skoj de­po­ni­ji vječ­nih gu­bit­ni­ka. Da­kle, ono što se vr­ti oko šip­ke kao mla­do po­pa­lje­no maj­mun­če ni­je ni­ka­kva strip­ti­ze­ta, već go-go igra­či­ca ili ne­ki njen go-go ko­le­ga ko­ji je si­lom i sra­mo­tom od­lu­čio da pra­vi ve­li­ku ka­ri­je­ru ba­civ­ši ono, pod ono. Pe­da­go­go­gi­ja kao no­vo­u­sta­no­vlje­na na­u­ka za­sni­va se na ma­ki­ja­ve­li­stič­kom prin­ci­pu: cilj oprav­da­va sred­stva. Ona se ta­ko­đe osla­nja na op­šte­na­rod­nu mu­drost po ko­joj je sva­ki or­gan gre­šno­ga čo­vje­ka va­žni­ji od obra­za po­me­nu­tog gre­šni­ka. Da­kle, pe­da­go­go­gi­ja se ru­ko­vo­di or­ga­ni­ma, a po­seb­no or­ga­nom bez ko­jeg ne bi bi­lo ni pe­da­go­go­gi­je ni pe­da­go­go­ga…

Pe­da­go­go­gi­ja se za­ca­ri­la u sva­koj na­šoj vi­so­koj in­sti­tu­ci­ji. Ra­sad­nik pe­da­go­go­gi­je je, na­rav­ski, u naj­vi­šoj in­sti­tu­ci­ji, a nje­ni iz­dan­ci su po­svu­da. U svim vi­so­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma je ne­ki vi­so­ki or­gan ko­ji or­ga­ni­zu­je na­šu pe­da­go­go­šku mla­dež. A mla­dež kao sva­ka pi­lež, vo­li slat­ko. Slat­ka pe­da­go­go­ška bra­ća za­tr­pa­va­ju pod­mla­dak pe­da­go­go­škim slat­ki­ši­ma uče­ći ih da je sa­mo sla­dak ži­vot, ži­vot do­sto­jan pe­da­go­go­škog čo­vje­ka i da će sa­mo pe­da­go­go­ški čo­vjek jed­no­ga da­na po­sta­ti pro­svje­će­na pe­da­go­go­ška lju­di­na, jed­nom ri­ječ­ju: mon­te­ne­gro gro­ma­da.

Na­ši dra­gi pe­da­go­go­zi ni­je­su bez zna­nja. Oni, eufe­mi­stič­ki re­če­no, blju­va­ju zna­nje. Ne­po­gre­ši­vo, kao iz pe­da­go­go­škog ru­ka­va, si­pa­ju he­mij­ske for­mu­le, glav­ne gra­do­ve za­ba­če­nih dr­ža­vi­ca, broj pin­gvi­na i pap­ka­ra ši­rom ze­mlji­nog ša­ra…Zna­ju sve o mri­je­šće­nju štu­ka, so­mo­va i osta­log ri­bljeg fon­da, o pa­re­nju i pre­ži­va­nju bi­zo­na i an­ti­lo­pa, struč­ni su kad je ri­ječ o post­po­ro­đaj­nim sin­dro­mi­ma nil­skih ko­bi­la i ži­ra­fa, po­zna­ju do tan­či­na noć­ne na­vi­ke i eg­zi­sten­ci­jal­ne kri­ze hi­je­na i ša­ka­la, ba­ve se čak i me­lan­ho­li­jom li­ša­je­va na da­le­kom sje­ve­ru i de­pre­si­jom zglav­ka­ra na bli­skom ju­gu. Ni­je im ne­po­zna­ta ni isto­ri­ja, oso­bi­to onaj njen dio ko­ji za­no­sno pri­po­vje­da o jed­nom ve­li­kom na­ro­du ko­ji ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa jed­nim ni­štav­nim na­ro­dom či­ji smo ne­ka­da pri­pad­ni­ci bi­li u onim da­le­kim pra­i­sto­rij­skim vre­me­ni­ma.
Da­kle, pe­da­go­go­zi su opa­sna sor­ta. Kao što su uvi­jek i svu­da opa­sni svi oni ko­ji zna­ju sve, a stva­ra­ju ni­šta. Pe­da­go­­zi su ma­li fru­stri­ra­ni uče­ni­ci onog sta­rog pre­pre­de­nja­ka ko­ji se mo­že zva­ti i Me­fi­sto. U svo­jim ško­li­ca­ma-la­bo­ra­to­ri­ji­ca­ma stva­ra­ju ma­log no­vog čo­vje­ka. Ma­li no­vi čo­vjek ima ime i pre­zi­me ko­je je sta­lo u jed­nu ri­ječ: po­da­nik. Po­da­nik je bu­du­ći pe­da­go­gog, a nje­go­va bu­du­ća na­u­ka po­la­ko ali si­gur­no ra­zi­đu­je ovu zi­da­ni­cu na pi­je­sku…