Progutaj
Prvu šargarepu koju je gnječila viljuška puna ljubavi,
veliki gorki antibiotik što se lepi za nepce
i tera te na povraćanje.
Progutaj svađu roditelja
kojima nije važno što si i ti tu,
skvrčen na zadnjem sedištu auta.
Gutaj uvenule reči nastavnice srpskog
čiji spomenari uopšte nisu požuteli,
pedagogiju profesora odbrane koji će uskoro ostati bez posla,
zabranu odlaska na ekskurziju u Dubrovnik
jer si, u ludilu proleća, ispunila rubriku neopravdani
(ti to još ne znaš, ali bila je to poslednja prilika da vidiš stari Dubrovnik).
Gutaj prvu prevaru, svoju, njegovu,
otkriće da srce može da bude tvrdo kao kost,
i stihove Crnjanskog, Rundeka,
i posle pesme Brehtove, i prvu vest o ratu.
Progutaj privikavanje
na poraz, na nadu,
na zakon novih mangupa,
na fantastično putovanje napred
iz ovog u 18. vek.
Progutaj da tata odjednom postaje otac
čiji se predsednički kandidat razlikuje od tvog,
izveštaje koji svakog dana stižu iz pakla
tvog grada, tvoje zemlje, tvog sveta,
otkrovenje zla kao jedinog perpetuuma.
Progutaj prvu misao o smrtnosti svog tela,
prvu usamljenost ispod sijalice od 30 vati
koja trepće, kao jedino živo biće na planeti,
pa onda mrak u kojem slova postaju nečitka, nebitna
tišinu u kojoj tvoje lice postaje nečitko, nebitno.
Progutaj pravila igre,
krkljanje savesti koja je sišla u petu
i ne pronalazi put ka gore,
pristajanje koje pegla bolje od vremena,
ozbiljnost sazrevanja.
Najedi se, novi život dolazi i traži svoja prava.
Ispasiraj mu prvu šargarepu, uzmi ga nežno na rame
i pevuši mu izmišljenje pesmice, tiho,
dok ne podrigne.
Ljubica Pupezin
