Anatomija Fenomena

Nepoznati Leonardo da Vinči (1) [Tema: Sabato]

Leonardo-da-Vinci-SF

Leonardova dvosmislenost

Malo je tako lažnih reči kao što je glagol poznavati, kada je reč o ljudskim bićima. Poznanici se roje u svakodnevnom životu, ali čak i onaj najprovidniji među njima može da nas iznenadi, pa čak i prestravi ponorima i čudovištima iz svojih snova. Šta bismo mogli očekivati od genija, koji ga beskonačno prevazilazi po vrlinama i manama?

Leonardo je bio naočit, zaodevao se u tananu kadifu, voleo je da vodi razgovore na sedeljkama – „fu nel parlare eloquentissimo“ (U govoru beše krajnje rečit – ital. – Prim. prev.)  – izvrsno je baratao floretom i, bar u ekstravagantnoj mladosti, bio razmetijiv i uživao u tome da zadivljuje dvor svojim ispadima.

To je vidljivi Leonardo.

Onaj drugi, kriptični, bio je velika nepoznanica, i to moramo zaključiti po uzdržanoj melanholiji njegovih slika, po neuhvatijivim i blago đavolskim osmesima žena i svetaca na njima, po dubokom preziru koji izbija iz nekih beležaka u Dnevniku o svetovnim ljudima i okupljanjima.

Možda je više no jednom osetio isto ono što je jedne noći osetio i Kjerkegor po povratku sa zabave na kojoj je blistao oštroumnošću: nagon da izvrši samoubistvo.

Kakvo li mu je bilo lice u samoći? Možemo naslutiti da je na njemu bilo nečega jezivog, pa čak i tragičnog. Jer, uvek nosimo neku masku, masku koja je drugačija za svaku od uloga koje su nam u životu dodeljene: masku časnog oca ili poverljivog ljubavnika, krutog profesora ili podmitljivog bednika. Ali kakav je naš izraz kada u samoći konačno skinemo poslednju koju smo nosili? Kada nas niko, ama baš niko, ne gleda, ne traži ništa od nas, ne poverava nam ništa i ne napada nas?

Već na vratima radionice koju je imao u vreme dok je radio za Ludovika Sforcu Mavarina, dva krila nas upozoravaju na trivijalnost onih dvorskih tumačenja: na levoj, zmaj; na desnoj, bičevanje Hrista. Ali čak i kada uđemo, dokle ga gledamo kako radi, počinje najzamršenija dvojnost: kao naučnik, služio se svetlošću razuma; kao umetnik, istraživao je univerzum koji se može ispitivati jedino pesničkom intuicijom, mračan i neobjašnjiv; univerzum koji već najavljuju ona dva simbola na ulazu, teritorija na kojoj su njegove oči noćobdije mogle videti ono što običan smrtnik sreće samo u snovima. Tu je Leonarda mučilo Zlo i njegove metafore: Zmaj, koga u svim legendama junak mora da uništi, i Meduza, sa besnim zmijama umesto kose, koja priziva u sećanje Bodlera, još jednog koji je bio proganjan: „Ce qu ily a déetrange dans la femme – prédestination – c’est qu’elle est à la fois lépechéet l’Enfer “ (Na ženi je – što je predodređenost – čudno to što je ona u isti mah i greh i Pakao – franc. – Prim. prev.)

Izuzetno je teško istinski upoznati Leonarda da Vinčija, ali smo zacelo bliže tome da ga protumačimo ako pribegnemo dvosmislenim hijerogramima. Profanost i teskoba renesanse

Kada se probudi iz ogromnog srednjevekovnog dremeža, čovek počinje da otkriva pejzaž i sopstveno telo.

Stvarnost će od tog trenutka težiti da bude profanija, ali je iluzorno pretpostaviti da će taj proces biti završen bez ozbiljnih nedoumica i dramatičnih razdora.

Prvi stav ljudskog bića prema prirodi jeste čedna ljubav, kao kod Franje Asiškog. Ali, kao što dobro primećuje Maks Šeler, ljubav podstiče želju za ovladavanjem; i za onom panteističkom ljubavlju s početaka uslediće ovladavanje poteklo iz dvostrukog korena: nove klase koja traži samo materijalnu korist, i pozitivne nauke koja istražuje zakone fizičkog sveta kako bi ga sebi stavila u službu; kapitalizam i naučno saznanje, koji su lice i naličje istog mentaliteta, i koji će stići do ovog našeg vremena, obeleženog kvantitetom i apstrakcijom.

Temelj srednjevekovnog sveta bila je zemlja, statična i konzervativna. Živelo se imajući u vidu večnost, vreme je bilo ono prirodno vreme čobana i ratara, buđenja i poslovanja, čoveka i ljubavi: bilo večnosti. I prostor je bio kvalitativan, nije odgovarao zakonima fizike, nego načelima metafizike: veličina Bogorodice na slici nije imala nikakve veze s proporcijama: imala je veze sa svetim hijerarhijama.

Ali svet koji će ga bučno smeniti jeste svet grada, suštinski liberalan i dinamičan, svet kojim upravlja kvantitet i apstrakcija. Vreme je zlato, pošto se florin množe prosto tako što protiču sati, pa ga treba ozbiljno meriti, te mehanički časovnici na zvonicima zamenjuju lepe cikluse života i smrti. Prostor će sada meriti topografi, i on prodire u umetnost preko onih istih zanatlija koji konstruišu građevine.

Geometar Pjero dela Frančeska je jedan od onih koji uvode prespektivu u slikarstvo. I Leonardo zapisuje u svoje sveske: „Zatim rasporedi figure odevenih ili nagih ljudi onako kako si namerio, podređujući veličine perspektivi, tako da nijedan detalj na tvom delu ne bude suprotan onome što savetuju razum i efekti prirode.“

Trgovina s Istokom i fantastičan napredak italijanskih gradova pogoduju dolasku onih grčkih učenjaka koji su zarađivali za život u Carigradu, a sa njima i Pitagorin misticizam brojeva ulazi u brak iz računa s misticizmom dukata, pošto Aritmetika jednako upravlja svetom poliedara i svetom trgovine.

Kako ne pasti u iskušenje da Leonarda smatramo za reprezentativnog čoveka tog mentalteta? Na prvi pogled, on je inženjer po antonomasiji: gradi mostove i brane, izmišlja mašine za tkanje, nadgleda proizvodnju topova, proučava statiku i dinamiku, pravi robote. Ali morali bismo se paziti tog prvog utiska, jer nas na to upućuju njegove mračne noći u mrtvačnici u bolnici Santa Marija, kada sam, pod svetlošću sveće, disecira leševe i proučava utrobe. Na tim mučnim sesijama njegove oči nisu oči običnog lekara, nego oči nekog bezmalo paklenog duha, koji hoće da rasvetli tajnu života, kako bi ga stvorio. On proučava grlo i pokušava da izradi čudovište koje će govoriti; analizira strukturu mozga i hoće da utvrdi mesto duše; ispituje komore srca, tog „čudesnog oruđa Vrhovnog Majstora“ i pokušava da napravi mehaničko srce; obavlja autopsiju na trudnoj ženi kako bi razotkrio poreklo života, konačnu zagonetku. S đavolskom nadmenošću piše u svom Dnevniku: „Voglio far miracoli!“ (Hoću da pravim čuda! – ital. – Prim. prev.)

Još dok sam bio student fizike, očarala me je zagonetka tog posetioca salona i mrtvačnica, jer mi se činilo da otkriva čoveka koga razdire prelazak iz tmine na zaslepljujuću svetlost, iz noćnog sveta snova u svet jasnih ideja, iz metafizike u fiziku; i obrnuto. Padalo mi je na um kako ni kod koga to razdiranje nije tako bolno kao kod ljudi (a naročito genija) kojima je, na dobro i na zlo, suđeno da žive na kraju jedne i početku druge ere. Kod njega, koji je jednim delom svog bića još u Srednjem veku, primećujemo nešto od dozivača duhova, izvestan smisao za paklena čuda i snažnu brigu za Dobro i Zlo: na drugoj strani njegove ličnosti se, za to vreme, vidi prvi naučni i tehnološki um Modernih vremena.

U svetu duha – izrekao je Heraklit – sve se neprestano kreće ka svojoj suprotnosti. I o renesansi se ne može dobro suditi bez enantiodromije mračnog filozofa iz Efesa. Pošto je ona proces sekularizacije, ne samo da ne može sprečiti pojavljivanje ljudi kao što je Savonarola, nego predstavlja jedini način da se to pojavljivanje objasni. I kada u Palati Barđelo posmatramo Donatelovog Malog svetog Jovana, shvatamo do koje mere može biti pogrešna predstava o linearnoj profanosti u onom izuzetno složenom trenutku istorije, čija je jedina namera već dokaz lakomislenosti: kako bi se mogao preporoditi Stari svet? Razume se da su se iznova javljali izvesni mentalni oblici, usled toga što se vratio grad; ali renesansni grad više nije bio grad iz klasične Grčke: njega je duboko i tajanstveno određivalo hrišćanstvo. Dvojnost renesansnog duha ukazuje nam na (neurotično?) nezadovoljstvo koje uočavamo na Mikelanđelovim teskobnim skulpturama, na Donatelovim jezivim apostolima, i na Leonardovim dvosmislenim likovima. Više nije bio moguć povratak prostoj prirodi, s veselom paganskom bezbrižnošću, niti klasičnom savršenstvu koje se može dosegnuti samo u apsolutnom unutrašnjem miru. Možda je Berđajev u pravu kada tvrdi da hrišćansko razdvajanje zemaljskog i božanskog života tokom naše civilizacije više neće moći da bude prevaziđeno.

Pozabavimo se, dakle, metafizičkim Leonardom.

Ernesto Sabato

Nastaviće se

Ostavite komentar: