Tri adrese

Ce­ti­nje- Island­ska uli­ca
Već po­me­nu­ta jed­nom dav­no, baš na ovom mje­stu. Već opje­va­na i opje­va­va­na u an­to­lo­gi­ji na­ših ap­surd­nih opor­tu­ni­stič­ko-po­da­nič­kih pje­smu­lja­ka. Po­sred soj­ske i čoj­ske pri­je­sto­ni­ce. Po­sve­će­na da­le­koj dr­ža­vi­ci, lo­gič­no, sr­da­šce­tu bli­skoj. Ne­koć se zva­la Uli­ca Vu­ka Ka­ra­dži­ća ko­ji vu­če ko­ri­je­ne i srp­ski ro­do­slov ne­gdje iz ne­ka­kvog ple­me­na Drob­nja­ci. Ce­ti­nje se valj­da di­či ovom uli­com eg­zo­tič­nog na­zi­va ko­ja, kao što je i red, sa­ma so­bom i svo­jim ime­nom pred­sta­vlja svi­je­tli čoj­ski i soj­ski sim­bol na svi­je­tloj, soj­skoj i sva­ka­ko zna­me­ni­toj pri­je­sto­ni­ci. Elem, Vu­ku: kuš. Islan­du: hva­la. Jer­bo ko je taj i taj Vuk da bi se nje­go­vo ime ba­ška­ri­lo u ime­nu ce­tinj­ske uli­ce. Odi­sta je ne­zgod­no. Ka­kve ve­ze, uosta­lom, ima Vuk, pa još Ste­fa­no­vić i pri­de Ka­ra­džić, sa Cr­nom Go­rom, a po­go­to­vo sa Ce­ti­njem? Slo­ži­će­mo se: baš ni­ka­kve. Ko je god imao ve­ze sa po­me­nu­tim odav­no je po­gu­bio svo­je ve­ze. Što svo­jom, a če­šće tu­đom vo­ljom. Uosta­lom šta će Vu­ku uli­ca na Ce­ti­nju? Ima ih iona­ko po­do­sta di­ljem uje­di­nje­nog srp­skog kra­ljev­sta (ne­ka mi bu­de do­pu­šte­no da bu­la­znim uljulj­kan lu­na­ti­zmom uto­pi­stič­kog de­ri­li­ju­ma). Vuk je da­kle na­pu­stio pri­je­sto­ni grad. Pro­tje­ran je sa pr­ve li­ni­je fron­ta na ko­me se vo­de ne­ki dru­gi ra­to­vi sa ko­ji­ma Vuk i ne­ma baš ni­ka­kve ve­ze. Mo­žda je od biv­šeg na­zi­va uli­ce na Ce­ti­nju osta­la Vu­ko­va štu­la ili­ti Vu­kov ču­ve­ni cr­ve­ni fes. Da­kle ne­ka­da­nja Vu­ko­va, a da­na­šnja Island­ska u na­ro­du je po­zna­ta kao Uli­ca cr­ve­nog fe­si­ća ili Uli­ca ne­zna­ne štu­le. Ipak je pri­je­sto­ni­ca sa­ču­va­la do­bro skri­ve­nu uspo­me­nu na ono­ga ko­ji ni­je do­bro­do­šao iako je naš. Ne­mam ni­šta pro­tiv Island­ske, ali ipak ra­đe pi­jem ka­fu u, re­ci­mo, Uli­ci Bo­re Stan­ko­vi­ća ko­ja se, uko­li­ko me ne pre­va­ri krat­ko­vi­do oko, na­la­zi baš na Ce­ti­nju. Pot­kra­la se gre­ška. Pri­ta­jio se iz­vje­sni Vra­nja­nac. Na­sred Ce­ti­nja. Ne­će ga valj­da zdro­bi­ti ne­ka­kav po­mah­ni­ta­li du­kljan­ski malj? Ne­će, valj­da, Bo­ra po­sta­ti ne­ki dru­gi po­dob­ni­ji sva­ka­ko biv­ši Stan­ko­vić ili, po­mje­ri se smje­sta, Me­sić, ili, pod na­le­tom ode­mo­kra­ti­zo­va­nih fe­mi­ni­sti­ca, Hi­la­ri Klin­ton. Da ne slu­tim da­lje. Do­šli bi­smo do baj­ko­vi­tih rje­še­nja. Na­ša glav­na uli­ca ko­ja se kao zmi­ja pro­te­že sa kra­ja na kraj Mi­lo­gor­ja se iona­ko već de­se­tlje­ći­ma zo­ve- Uli­ca Ali­ba­be i če­tr­de­set raz­boj­ni­ka. Ili ih je vi­še? Ve­li­ki je to kru­žok. Ve­li­ko je i Ce­ti­nje. Od Vra­nja do Islan­da. I ne­ma tu ni­šta stra­šno. Sa­mo je po­ma­lo- smi­je­šno. Bog ih ve­se­lio.
Li­je­pa nji­ho­va: Uli­ce Mi­le Bu­da­ka
Ni­je jed­na je­di­na. Vi­še uli­ca u Li­je­poj nji­ho­voj no­si (ili je do­sko­ra no­si­lo) ime ovog usta­škog zli­kov­ca. Sla­von­ski Brod, Vin­kov­ci, Vi­ro­vi­ti­ca (a ja je, eh, vo­lio zbog one Ba­la­še­vi­će­ve pje­sme), Pag, Ple­ter­ni­ca, Ko­mižl, Lo­vinc, Kla­kar, Pa­ko­šta­ni…
Bu­dak je, pod­sje­ti­mo se, bio je­dan od glav­nih ide­o­lo­ga usta­škog (po­vam­pi­re­nog) po­kre­ta. Je­dan od sto­žer­ni­ka naj­mon­stru­o­zni­je dr­ža­ve u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva či­jem se kr­vo­loč­ju ne­ki i da­nas kla­nja­ju. Ču­ven po se­ten­ci­ji: Sr­be na vr­be i po do­sko­či­ci: Sr­be pre­ko Dri­ne ili u Dri­nu. Po­sto­ji tu još si­ja­set kr­va­vih sva­tov­skih pje­sa­ma. I mno­štvo or­gi­ja zla bla­go­slo­ve­nih mon­srum-fra­tri­ma. Bu­dak, da­kle, i da­lje uda­ra usta­škim bu­da­kom. Ka­kav li je, pi­ta­mo se, okus ra­no­ju­tar­nje ka­fe ko­ju pro­sječ­ni sta­nov­nik Li­je­pe ( ta­mo) nji­ho­ve pi­je u ne­koj kra­snoj uli­či­ci ko­ja se tak kra­sno zo­ve. Okus kr­vi. Okus uža­sa. Okus zla. Okus ko­ji je ne­pojm­ljiv i ne­is­ka­ziv, na­da­sve ne­sa­zna­tljiv sva­kom iole nor­mal­nom dvo­no­žnom Bo­ži­jem stvo­ru. Ne­ma ve­ćeg ko­šma­ra u ovom di­je­lu svi­je­ta ne­go da se pro­bu­di­te u ne­koj Uli­ci Mi­le Bu­da­ka…
Bo­lje ne­go da se zo­ve Bal­kan­ska, sko­ro je za­re­žao je­dan do­mo­ljub­ni pr­po­šni sta­nov­nik Uli­ce Mi­le Bu­da­ka u Sla­von­skom Bro­du. Brod na­su­kan na mr­žnju svo­jom uli­com, svo­jim so­ka­kom zla, ru­ga se za­kla­nim du­ša­ma. Ko ni­je uža­snut ta­kvim uža­som pri­pa­da uža­su. Mo­že li On opro­sti­ti nji­ma iako zna­ju šta ra­de? Ova adre­sa le­di krv u ži­la­ma. Stra­šna je.
Be­o­grad: Ko­san­či­ćev ve­nac
Ri­ječ je, na kra­ju kra­je­va, o glav­nom gra­du vas­ko­li­kog Srp­stva (ka­ko to li­je­po zvu­či) ili glav­nom gra­du sve­ko­li­kog gra­đan­stva (ka­ko to još ljep­še zvu­či) na ovom na­šem bu­ren­ce­tu ba­ru­ta ko­je se, gle ču­da, na­la­zi na bu­re­tu ba­ru­ta.
Di­van je Ko­san­či­ćev ve­nac. Ve­li­čan­stve­no je nje­go­vo ime. Ime mu je spo­ji­lo ep­sko i lir­sko. I u Be­o­gra­du. I u na­ma. Ime, ko­je je sa­mo po se­bi po­e­zi­ja. Po­seb­no kad ga pro­lje­će raz­li­sta i na­mi­ri­še. Po­gled na Sa­vu, ho­do­dar­je do ka­le­meg­dan­ske tvr­đa­ve, poj ocva­lih li­pa, ša­pat sje­no­vi­tih kal­dr­ma, po­lju­bac ži­vo­ta na uz­bu­dlji­vom bu­ren­ce­tu ba­ru­ta. Mo­že se uži­va­ti i na uga­še­nom min­skom po­lju…
Uda­vi­li bi se u vi­ru idi­le še­tuc­ka­ju­ći Ko­san­či­će­vim ven­cem da ni­je ru­pe. Ru­pa. Ru­pe­ti­na. Na mje­stu ne­ka­da­nje Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke ko­ju je uni­štio zna se ko, zna se kad, a zna­mo i zbog če­ga. An­dri­ćev­ski se mo­ra­mo po­mi­ri­ti sa sud­bi­nom: nji­ho­vo je da ru­še i ubi­ja­ju, na­še je da ob­na­vlja­mo i da ra­đa­mo…
Ka­žu da je Na­rod­na bi­bli­o­te­ka na Ko­san­či­će­vom ven­cu po­go­đe­na za­pa­lji­vom, a ne ra­zor­nom bom­bom. Ka­žu da je po­žar ti­njao du­go i da ga ni­ko ni­je ga­sio. Ka­žu i da su ne­ki lju­di da­ni­ma iz­vla­či­li na­go­re­le knji­ge, to­va­ri­li ih na za­pre­žna ko­la i od­vo­zi­li u ne­po­zna­tom prav­cu. I ni­ko ne zna ni ko, ni gdje, ni za­što. Ru­pa umje­sto bi­bli­o­te­ke. Ru­pa u sje­ća­nju. Ru­pa u pam­će­nju. I ovaj smi­je­šni srp­ski mi­ni­star kul­tu­re, ko­ga će za­pam­ti­ti po bi­zar­noj fri­zu­ri kao i sva­ku pri­dvor­nu pu­dli­cu, ko­ji je i ovog apri­la is­pa­lji­vao pa­ro­le o bo­ljo­ju bu­duć­no­sti. Iz ru­pe. Ru­pa ko­ju ni­ko ni­je za­tr­pao. Ru­pa u ko­joj smo svi mi ko­ji vo­li­mo sve ono što je ne­ka­da bi­lo tu gdje je sa­da-to.
Ova adre­sa ni­je smi­je­šna. Ni­je ni stra­šna. Na dnu ru­pe je na­go­re­la tra­gi­ko­me­di­ja o Ser­bi­ma. Dok god ru­pa na Ko­san­či­će­vom ven­cu bu­de u srp­skim gla­va­ma bi­će­mo tu gdje je­smo. I mo­li­će­mo za pri­ja­telj­stvo sop­stve­ne ne­pri­ja­te­lje. Po­zi­va­ju­ći na ljud­skost one ko­ji ne že­le da bu­du lju­di.