To da veliko delo uvek izađe na videlo jalova je tvrdnja ako se odnosi na zaista veliko delo, a pod „izađe na videlo“ misli se na priznanje u vremenu u kojem se pojavljuje. To da veliko delo uvek izađe na videlo na putu u sopstvenu budućnost sasvim je tačno; da drugorazredno veliko delo uvek izađe na videlo u vremenu u kojem se pojavljuje, takođe je tačno.
Jer, kako kritičaru preostaje da ocenjuje? Koja su to svojstva od kojih je sazdana, ne neobavezna, nego kompetentna kritika? Poznavanje minule umetnosti ili književnosti, ukus prečišćen tim znanjem, i nepristrasan i razborit duh. Sve manje od toga je kobno po istinski uzlet kritičkih sposobnosti. Sve veće od toga već prelazi u stvaralački duh i stoga individualnost; a individualnost znači samousredsređivanje i izvesnu nepopustljivost prema delima drugih.
Koliko je, međutim, kompetentan kritičar kompetentan? Recimo da mu za oko zapadne krajnje originalno umetničko delo. Kako će o njemu da sudi? Poređenjem s umetničkim delima iz prošlosti. Međutim, ako je originalno, ono će se u nečemu razilaziti – a što je originalnije, to će se više razilaziti – od umetničkih dela iz prošlosti. Kod najvećeg broja nas to se i događa, kao da ne potpada pod estetski kanon koji kritičar cementira u svojoj glavi. A ako njegova originalnost, umesto da se udaljava od onih starih normi, leži u primeni njihovih mnogo izrazitijih konstruktivnih crta – kao što se Milton služio antikom – hoće li kritičar to poboljšanje smatrati poboljšanjem, ili će primenu tih normi shvatiti kao oponašanje? Hoće li pre videti onog ko gradi nego onog ko se koristi materijalom za gradnju? Zbog čega bi trebalo da uradi jednu stvar bolje od druge? Od svih elemenata, stvaralački [element] najteže je odrediti u jednom delu…
Stapanje elemenata iz prošlosti: hoće li kritičar primetiti stapanje tih elemenata?
Ima li nekog ko sebe ubeđuje da bi Izgubljeni raj ili, recimo, Hamlet, ili Šekspirovi ili Miltonovi soneti, da su se pojavili danas, bili cenjeni više od poezije gospodina Kiplinga, ili gospodina Nojesa,60 ili bilo kojeg sličnog običnog gospodina? Ako ima nekog da sebe ubeđuje u tako nešto, onda mora da je budala. Izraz je kratak [?], nikako sladak, ali to samo znači da je precizan.
Na sve strane čujemo povike da epoha vapi za velikim pesnikom.
Središnja praznina svih savremenih ostvarenja je stvar koja se pre oseća nego što se o njoj govori. Ako veliki pesnik treba da se pojavi, ko će ga primetiti? Ko može da kaže da se već nije pojavio? Čitalačka publika u novinama primećuje beleške o delu onih ljudi čiji ih je uticaj i prijateljstvo učinilo poznatim, ili čija je drugorazrednost učinila da budu prihvaćeni kod mase. Veliki pesnik možda se već pojavio; njegovo delo biće zabeleženo u nekoliko „vient-de-paraitre“.
Fernando Pesoa
