Proleće (3)
XIV
Svaki dan u isti sat prolazi alejama parka Bjanka sa svojom guvernantom. Šta da kažem o Bjanki, kako da je opišem? Znam samo da je upravo u čudesnoj slozi sa samom sobom, da bez ostatka ispunjava svoj program. Srca stegnuta od duboke radosti vidim svaki put iznova kako – korak po korak – ulazi u svoje biće, laka kao balerina, kako nesvesno svakim pokretom pogađa u samu srž.
Ide sasvim obično, bez preterane gracije, ali s prostotom koja hvata za srce, i srce se steže od sreće, što je moguće tako prosto biti Bjankom bez ikakvih veština i bez ikakvih napora.
Jednom je lagano podigla svoje oči na mene i mudrost toga pogleda me je skroz prožela, probila kao strela naskroz. Od tada znam da ništa nije tajno, da zna sve moje misli od početka. Od toga trenutka stavio sam joj se na raspoloženje bez granica i nedeljivo. Prihvatila je jedva vidljivim pokretom kapaka. To se desilo bez reči, u prolazu, jednim pogledom.
Kad hoću da je zamislim, mogu da dozovem u sećanje samo jednu pojedinost koja ništa ne znači: njenu ispucalu kožu na kolenima, kao kod dečaka, što je duboko uzbudljivo i odvodi misao u mučne klance suprotnosti, među antinomije koje usrećavaju. Sve drugo, više i niže, transcedentno je i nezamislivo.
XV
Danas sam se opet bio udubio u Rudolfov album za marke. Kakva divna studija! Taj tekst je pun fusnota, aluzija, napomena i pun dvosmislenog treperenja. Ali sve linije se stiču u Bjanki. Kakve usrećujuće supozicije! Od čvora do čvora juri moje podozrenje, kao duž fitilja, zapaljeno svetlom nadom – sve više zaslepljeno. Ah, kako mi je teško, kako mi se srce steže od tajni koje predosećam.
XVI
U gradskom parku sada svako veče svira muzika i kroz aleje teče prolećna promenada. Kruže i vraćaju se, obilaze i sreću u simetričnim arabeskama koje se stalno ponavljaju. Mladi ljudi nose nove prolećne šešire i nemarno drže rukavice u ruci. Kroz stabla drveća i živicu svetle se u susednoj aleji devojačke haljine. Idu te devojčice u parkovima, njišući se u bedrima, naduvene penom čipaka i karnera, nose na sebi, kao labudovi, tu ružičastu i belu naduvenost – zvona puna rascvetalog muslina i ponekad se spuštaju njima na klupe – kao umorne od njihove puste parade – spuštaju se celom tom velikom ružom gaze i batista, koji puca prelivajući se pahuljama. I tada se otkrivaju noge prebačene jedna preko druge i prekrštene – spletene u belu figuru punu neodoljive rečitosti, a mladi šetači, prolazeći pokraj njih, ćute i blede poraženi tačnošću argumenata, do kraja ubeđeni i pobeđeni.
Dolazi trenutak pred sam sumrak i boje sveta postaju lepše. Sve boje postaju uzvišene, svečane, strasne i tužne. Park se brzo puni ružičastim lakom, sjajnom politurom, od koje stvari odjednom postaju šarene i iluminisane. Ali već u tim bojama postoji neko suviše duboko plavetnilo, neka isuviše jarka i već podozriva lepota. Još trenutak i čestar parka, tek posut mladim zelenilom, još granat i nag, ceo se skroz osvetljava rumenim satom sumraka, postavljenim balsamom hlada, zasićen neiskazanom tugom stvari zauvek i samrtno lepih.
Tada iznenada ceo park staje kao ogroman, ćutljiv orkestar, svečan i pažljiv, koji čeka pod podignutom dirigentskom palicom, dok muzika u njemu ne sazri i nadođe i iznenada na tu ogromnu, potencijalnu i vrednu simfoniju pada brz i šaren pozorišni sumrak, kao pod uticajem tonova koji naglo rastu na svim instrumentima – negde visoko, mlado zelenilo probija glas vuge skrivene u gustišu – i naglo unaokolo postaje svečano, samotno i kasno kao u večernjoj šumi.
Jedva osetljiv dašak prelazi iznad krošanja drveća, sa kojih se u drhtajima osipa suvi miris divlje trešnje – neiskaziv i gorak. Presipa se visoko pod sumračnim nebom i pada bezgraničnim uzdahom smrti taj gorki miris, u koji prve zvezde rone svoje suze, kao cvetići jorgovana otkinuti te blede i ljubičaste noći. (Ah, znam: njen otac je brodski lekar, njena majka je držala samce. Na nju to iz noći u noć čeka taj mali tamni rečni parobrod, s točkovima sa strane i ne pali fenjere.)
Tada u te parove koji kruže, u te mladiće i te devojke, koji se stalno susreću u regularnim povracima, ulazi neka čudna snaga i nadahnuće. Svaki od njih postaje lep i neodoljiv kao Don Žuan, izlazi iz sebe ponosan i pobedonosan i u pogledu stiče onu ubistvenu moć od koje drhte srca devojaka. A devojkama oči postaju duboke, u njima se otvaraju neki duboki vrtovi razgranati alejama, lavirinti parkova, tamni i šumni. Njihove zenice se šire svečanim sjajem, otvaraju se bez otpora i puštaju te osvajače u špalire svojih tamnih vrtova, koji se mnogokratno i simetrično razilaze stazama kao strofe kancone, da bi se sreli i našli, kao u tužnom sliku, na rumenim trgovima, oko okruglih leja, ili kraj izvora koji gore vrlo kasnim ognjem sunčeva odsjaja i da se ponovo raziđu i razdele među crne mase parka, večernje gustiše, sve češće i šumnije, u kojima se gube i nestaju kao između komplikovanih kulisa, baršunastih zavesa i tihih ostava. I ko zna kada kroz hlad tih sve mračnijih vrtova zalaze u sasvim zaboravljena, strana skrovita mesta, u neki drugi, tamniji šum drveća, što plovi kao žalosna crnina u kojoj mrak fermentuje i izrođava se, a tišina se fantastično kvari u toku godine ćutanja, kao u starim zaboravljenim buradima od vina.
Tako lutajući, pipajući u crnom somotu tih parkova, sreću se najzad na usamljenoj poljani, pod poslednjim purpurom zalazećeg sunca, na ribnjaku, koji vekovima zarasta u žabokrečinu i na truloj ogradi, negde na ivici vremena, u zadnjim vratima sveta, nalaze se ponovo u nekom davno minulom životu, u dalekoj preegzistenciji, i uključeni u tuđe vreme, u odeću dalekih vekova, jecaju bez kraja nad muslinom neke tužaljke i uzdižući se ka nedosežnim zakletvama i penjući se po stepenicama zaborava, stižu do nekih vrhova i granica, iz kojih su još samo smrt i ukočenost neimenovanog uživanja.
XVII
Šta je to prolećni sumrak?
Jesmo li stigli do suštine stvari, zar taj put ne vodi dalje? Nalazimo se na kraju naših reči, koje već ovde postaju maglovite, buncave i neuračunljive. A ipak tek iza njihove granice počinje ono što je u tom proleću neobuhvaćeno i neiskazano. Misterija sumraka! Tek iza naših reči, gde moć naše magije već ne doseže, šumi ta tamna, neobuhvatna stihija. Reč se tu razlaže na elemente i raspada, vraća u svoju etimologiju, ponovo ulazi u dubinu, u svoj tamni koren. Kako to u dubinu? Shvatamo to doslovno. Eto, smračuje se, naše reči se gube u nejasnim asocijacijama: Aheront, Podzemlje… Osećate li kako se od tih reči smračuje, kako se osipa krtičnjakom, kako je zamirisalo dubinom, podrumom, grobom? Šta je to prolećni sumrak? Još jednom postavljamo to pitanje, taj strasni refren naših istraživanja, na koga nema odgovora.
Kad korenje drveća hoće da govori, kad se pod busenjem nakupi veoma mnogo prošlosti, davnih povesti, drevnih istorija, kad se pod korenjem nakupi previše zadihanog šapata, neartikulisane mezgre i tog tamnog bez daha, što je pred svakom rečju – tada kora drveća crni i rapavo se raspada na debele ljuske, u duboke brazde, srž se otvara tamnim porama, kao medveđe krzno. Zagnjurite lice u to meko krzno sumraka i za trenutak postaje sasvim mračno, gluvo bez daha kao pod poklopcem. Tada treba pripiti oči kao pijavice uz najcrnji mrak, lako ih prisiliti, protisnuti kroz neprobojno, skroz progurati kroz gluvo zemljište – i, eto, iznenada se nalazimo na meti, s druge strane stvari, u dubini smo, u Podzemlju. I vidimo…
Tu uopšte nije mračno kako se moglo pretpostavljati. Naprotiv – cela unutrašnjost pulsira svetlom. To je, naravno, unutrašnja svetlost korenja, lažna fosforescencija, slabe žilice osvetljenja, kojim je mramorovan mrak, putujuće sjajno treperenje supstancije. Isto tako i kad spavamo, odsečeni od sveta, daleko zalutali u duboku introversiju, u povratan put u sebe – vidimo takođe, vidimo jasno pod spuštenim kapcima, jer se tada misli u nama pale unutrašnjim lučivom i nejasno tinjaju duž dugih fitilja, zapaljujući se od čvora do čvora. Tako se u nama vrši regresija na celoj liniji, povlačenje u dubinu, povratni put do korenova. Tako se u dubini razgranavamo anamnezom, stresajući se od podzemnih drhtaja koji prolaze kroz nas, maštamo potkožno na celoj nejasnoj površini. Jer samo gore, u svetlosti – treba to jednom reći – mi smo drhtav artikulisan snop melodije, sjajni vrh raspevan kao ševa – u dubini se ponovo rasipamo u crno gunđanje, u žagor i bezbroj beskrajnih istorija.
Tek sada vidimo na čemu raste to proleće, zašto je tako neizrecivo tužno i teško od znanja. Ah, ne bismo verovali, da nismo sopstvenim očima videli. To su lavirinti unutrašnjosti, magacini i ambari stvari, to su još topli grobovi, trulež i gnoj. Prastare istorije. Sedam slojeva, kao u drevnoj Troji, hodnici, odaje, riznice. Koliko zlatnih maski, maska do maske, spljošteni osmesi, izjedena lica, mumije, prazne čaure… Tu su ti kolumbarijumi, te fioke za mrtvace, u kojima leže sasušeni, crni kao korenje i čekaju na svoje vreme. Tu su te velike drogerije, gde stoje na prodaju u suznim sudovima, loncima i kalenicama. Godinama stoje u svojim policama, u dugim svečanim redovima, iako ih niko ne kupuje. Možda su već oživeli u pregradama svojih gnezda, već sasvim prezdraveli, čisti kao kandilo i mirisni – cvrkutavi gotovi lekovi, nestrpljivo probuđene lekarije, balzami i jutarnje masti koje na vrhu jezika odmeravaju svoj jutarnji ukus. Ti zazidani golubarnici puni su kljunića koji su se tek prokljuvili i prvih pokušaja svetlog cvrkutanja. Kako tu pre svakog vremena i naglo odjutri u tim pustim i dugim špalirima, gde se umrli bude redom, dobro odmorni – za sasvim novi osvit!…
Ali tu još nije kraj, silazimo još dublje. Samo bez straha. Molim vas dajte mi ruku, još jedan korak i nalazimo se kraj korenja i odmah postaje granato, mračno i korenasto kao u dubokoj šumi. Miriše na busenje i trulež, korenje putuje u mraku, sapliće se, ustaje, sokovi ulaze u njih u nadahnuću, kao tečnost u pumpe koje rade. Nalazimo se s druge strane, nalazimo se kod naličja stvari, u mraku prošivenom fosforescencijom koja se mrsi. Kakvo kruženje, kretanje i gužva! Kakav mravinjak i mezgra, ljudi i pokolenja, hiljadama puta umnožene biblije i ilijade! Kakvo seljenje i gužva, haos i krkljanac istorije! Dalje već nema puta. Nalazimo se na samom dnu, kod mračnih temelja, nalazimo se kod Majki. Tu su ti beskrajni inferni, ti beznadežni osijanski prostori, ti jadni nibelunzi. Tu su ta velika legališta istorije, te fabulistične fabrike, maglovite pušionice fabula i bajki. Sada najzad shvatate taj veliki i tužni mehanizam proleća. Ah, ono raste na istorijama! Koliko događaja, koliko povesti, koliko sudbina! Sve što smo ikada čitali, sve čuvene istorije i sve te, koje nam lebde od detinjstva – nikada ne čuvene – tu je a ne negde drugde njihov dom i otadžbina. Odakle bi pisci uzimali svoje koncepcije, odakle bi crpli hrabrost za psovanje, da ne osećaju iza sebe te zalihe, taj kapital, te stostruke obračune od kojih vibrira Podzemlje. Kakav haos šapata, kakav mumlav žagor zemlje! O tvoje uvo udara neiscrpno ubeđivanje. Ideš zatvorenih očiju kroz tu toplinu šapata, osmeha i predloga, uznemiravan bez kraja, hiljadama puta bockan pitanjima kao milionima slatkih rilica komaraca. Hteli biste da uzmete nešto od njih, bilo šta, makar mrvicu te bestelesne šaputave istorije, i primiš to u svoj mladi život, u svoju krv, i spaseš, i živiš dalje sa tim. Jer šta je proleće, ako ne vaskrsenje istorije! Jedina je ona živa među tim bestelesnim, stvarna, hladna i sasvim bez znanja. O kako te utvare privlači njena mlada, zelena krv, njeno biljno neznanje, svi ti fantomi, te larve, te tere-fere. A ona ih uzima u svoj san, bezaštitna i naivna, i spava s njima, i budi se besvesna u zoru, i ničega se ne seća. Zato je tako teška celom tom sumom zaboravljenog i tako tužna, jer mora sama da živi za toliko života, da bude lepa za toliko odbačenih i ostavljenih… A za to ima samo beskrajan miris divlje trešnje, što teče jednim, večnim, beskrajnim tokom u kome je sve… Jer šta znači zaboraviti? Na starim istorijama je preko noći izraslo novo zelenilo, meka zelena skrama, svetlo, gusto pupoljenje prosulo se svim porama ravnomernom čekinjom kao kose dečaka sutradan posle šišanja. Kako ozelenjava proleće zaboravom, kako to staro drveće povraća slatko i naivno neznanje, kako se budi grančicama i neopterećeno pamćenjem, sa korenjem zagnjurenim u stare istorije! To zelenilo će ih još jednom čitati kao nove i sricati od početka i od tog zelenila će se podmladiti istorije i početi još jednom, kao da se nikad nisu dogodile.
Toliko je nerođenih istorija. O ti žalosni horovi među korenjem, ta ćaskanja koja se uzajamno nadćaskavaju, ti neiscrpni monolozi u iznenadnim eksplozijama improvizacija! Hoćete li imati dovoljno strpljivosti da ih saslušate? Pre najstarije saslušane istorije bile su druge, koje niste slušali, bili su bezimeni prethodnici, romani bez imena, epopeje ogromne, blede i monotone, bezoblične biljke, trupovi bez forme, giganti bez lica, koji prekrivaju horizont, tamni tekstovi za večernje drame oblaka, a još dalje knjige-legende, knjige nikada nenapisane, knjige večiti pretendenti, lutajuće i izgubljene knjige in partibus infidelium…
Između svih istorija, koje se guraju neispletene među korenjem proleća, ima jedna koja je već odavno prešla u sopstvenost noći, zauvek se staložila na dnu firmamenata – večna pratnja i tle zvezdanih prostranstava. Kroz svaku prolećnu noć, ma šta se u njoj dešavalo, prolazi ta istorija velikim koracima preko ogromnog kreketa žaba i beskrajni hod mlinova. Ide taj muž pod zvezdanim mlivom koje se sipa iz žrvanja noći, ide velikim koracima preko neba, privijajući detence u naborima ogrtača, stalno na putu, u neprestanom lutanju kroz beskrajna prostranstva noći. O, ogromna tugo samoće, o neizmerno sirotanstvo u prostranstvima noći, o sjaju dalekih zvezda! U toj istoriji vreme već ništa više ne menja. U svakom trenutku ona baš prelazi preko zvezdanih horizonata, upravo nas obilazi velikim koracima i tako će već biti uvek, stalno nanovo, jer jednom ispala iz koloseka vremena, već je postala neispitana, bezdana, neiscrpena nikakvim ponavljanjem. Ide taj muž i pritiska dete u rukama – namerno ponavljamo taj refren, taj žalostan moto noći, da bismo izrazili tu intermitujuću stalnost prelaženja, ponekad zaklanjanu haosom zvezda, ponekad sasvim nevidljivu, zbog dugih nemih intervala, kroz koje provejava večnost. Daleki svetovi prilaze sasvim blizu – grozno sjajni, šalju kroz večnost burne signale u nemim, neiskazanim raportima – a on ide i bez kraja umiruje devojčicu, monotono i bez nade, nemoćan prema tom šapatu, tim strašno slatkim nagovaranjima noći, toj jedinoj reči u koju se slažu usta tišine, kad je niko ne sluša…
To je istorija o otetoj i zamenjenoj princezi.
XVIII
A kad se kasno u noć tiho vraćaju u prostranu vilu među vrtovima, u belu, nisku sobu, u kojoj stoji dugi, crni sjajni klavir i ćuti svim strunama, a kroz veliki stakleni zid, kao kroz okna oranžerije naginje se cela prolećna noć – bleda i sanjiva od zvezda – iz svih bočica i posuda gorko miriše divlja trešnja nad hladnom posteljinom belog kreveta – tada kroz veliku i besanu noć jure nemiri i osluškivanja i srce priča kroz san, i leti, spotiče se i jeca kroz prostranu i rosnu, mušicama zarojenu noć, gorku od divlje trešnje i sjajnu… Ah, to ta gorka divlja trešnja širi tako bezdanu noć, i srce izmučeno letovima, zadihano od srećne jurnjave, htelo bi da zaspi za trenutak na nekoj vazdušnoj granici, na nekoj najtanjoj ivici, ali se iz te blede beskrajne noći stalno izleže i širi nova noć, sve bleđa i sve bestelesnija, iscrtana svetlim cik-cak linijama, spiralama zvezda i bledih letova, hiljadama puta izbodena rilicama nevidljivih komaraca, bešumnih i slatkih od devojačke krvi, i neumorno srce opet već priča kroz san, neuračunljivo, zamršeno u zvezdane i komplikovane afere, u zadihane žurbe, u mesečeve panike, uznesene i stokratne, zapleteno u blede fascinacije, u skočanjene, mesečarske snove i letargične drhtaje.
Ah, sve te otmice i jurnjave te noći, izdaje i šapati, crnci i kormilari, ograde balkona i noćni prozorski kapci, muslinske haljine i velovi koji lepršaju za zadihanim bekstvom!… Najzad kroz iznenadno zamračenje, gluvu i tamnu pauzu, stiže taj trenutak – sve marionete leže u svojim kutijama, sve zavese su navučene i sva disanja davno presuđena idu spokojno tamo i ovamo preko cele širine te scene dok na umirenom širokom nebu osvit bezglasno gradi svoje daleke ružičaste i bele gradove, svoje jasne, naduvene pagode i minareta.
XIX
Tek za pažljivog čitaoca Knjige priroda tog proleća postaje jasna i čitljiva. Sve te jutarnje pripreme dana, cela njegova rana toaleta, sve te dvoumice, sumnje i skrupuli izbora – otkrivaju svoju suštinu onome ko je posvećen u marke. Marke uvode u tu zamršenu igru jutarnje diplomatije, u te otegnute pregovore, atmosferska laviranja, koja prethode krajnjoj redakciji dana. Iz riđih magli tog devetog sata – to se jasno vidi – hteo bi da se prospe šareni i pegavi Meksiko sa zmijom koja se previja u kljunu kondora, vatren i rapav od drečave ospe, ali u pukotini plavetnila, u velikom zelenilu drveća papagaj stalno ponavlja: »Gvatemala«, tvrdoglavo, u jednakim razmacima, sa jednom istom intonacijom i od te zelene reči sve lagano postaje trešnjeve boje, sveže i olistalo. I tako lagano usred teškoća i konflikata vrši se glasanje, ustaljuje se tok ceremonije, lista parade, diplomatski protokol dana.
U maju su dani bili ružičasti kao Egipat. Na trgu se blesak presipao preko svih granica. Na nebu su gomile letnjih oblaka klečale sklupčane pod pukotinama svetlosti, vulkanske, oštro ocrtane, i – Barbados, Labrador, Trinidad – sve se prekrivalo crvenilom, kao da je gledano kroz rubinske naočare, i preko ta dva-tri pulsa, zamračenja, preko te crvene pomračenosti krvi, koja udara u glavu, plovila je preko celog neba velika korveta gijane, eskplodirajući svim jedrima. Plovila je naduvena, prskajući platnom, teško vučena usred zategnute užadi i vike onih što su vukli, kroz uzbune galebova i crveni sjaj mora. Tada je izrastala preko celog neba i postajala široka i ogromna, zamršena takelaža užadi, lestvica i motaka i, grmeći visoko razapetim platnom, razvijao se mnogostruki, mnogospratni spektakl vazdušnih jedara, križeva i praća, u čijim su se otvorima na trenutak pokazivali mali spretni crnci jureći po tom platnenom lavirintu, gubeći se između znakova i figura fantastičnog neba povratnika.
Zatim se dekor menja, na nebu, u masivima oblaka kulminirala su čak tri ružičasta pomračenja, dimila se sjajna lava, opervažujući svetlom linijom strašne konture oblaka, i – Kuba, Haiti, Jamajka – koren sveta je išao u dubinu, sazrevao sve drečaviji, dopirao do srži i naglo se izlivao čistom esencijom tih dana: šumna okeaničnost povratnika, arhipelaškog plavetnila, srećnih razliva i virova, ekvatorijalnih i slanih monsuna.
Sa albumom za marke u rukama čitao sam to proleće. Zar nije on bio veliki komentar vremena, gramatika njihovih dana i noći? To proleće se dekliniralo kroz sve Kolumbije, Kostarike i Venecuele, jer šta su u suštini Meksiko i Ekvador, i Siera Leone, do neki vanredni lek, neko zaoštravanje ukusa sveta, neka granična i prefinjena krajnost, slepa uličica mirisa, u koju se svet zaleće u svojim traženjima, probajući i vežbajući na svim dirkama.
Glavna stvar je ne zaboraviti – kao Aleksandar Veliki – da nikakav Meksiko nije krajnji, da je on prelazna tačka koju svet prekoračuje, da se iza svakog Meksika stvara novi Meksiko, još drečaviji – nadboje i nadmirisi…
Bruno Šulc
Nastaviće se
Preveo: Stojan Subotin
