Po završetku prve polovine ovog veka, prva opasnost je u stvari prestala. Svaka od triju zemalja koje danas dele svet de facto je nepobediva, i može prestati da to bude tek putem sporih demografskih procesa koje jedna moćna vlada može lako izbeći. Druga opasnost je takođe samo teorijska. Mase se nikad ne bune same, niti se bune samo zato što su eksploatisane. U stvari, sve dok im se ne dopušta da steknu merilo po kome bi pravile poređenja, one čak i nisu svesne da su eksploatisane. Povratne privredne krize prošlih vremena bile su potpuno nepotrebne i sad im se ne dopušta da se pojave, ali se drugi, isto tako krupni poremećaji mogu pojaviti, i odista se pojavljuju, a da ne ostave političkih rezultata, jer ne postoji način na koji bi se nezadovoljstvo moglo jasno izraziti.
Što se tiče problema hiperprodukcije, koji je u našem društvu latentan otkako je razvijena mašinska tehnika, on se rešava putem stalnog ratovanja (vidi Glavu treću), koje je takođe korisno utoliko što moral stanovništva održava na potrebnom stepenu. Stoga bi, s tačke gledišta naših sadašnjih upravljača, jedina istinska opasnost bila u otcepljivanju nove grupe sposobnih, nedovoljno zaposlenih i vlasti željnih ljudi, i porast skepticizma i liberalizma u njihovim redovima. Drugim rečima, problem se tiče vaspitavanja. Posredi je problem trajnog uobličavanja svesti kako upravljačke grupe tako i one šire, izvršne grupe koja se nalazi odmah ispod nje. Na svest masa je jedino potrebno uticati negativno. Imajući ove osnovne podatke pred sobom, lako je zaključiti kakva je, uopšte uzev, struktura okeanijskog društva, makar je čovek i ne poznavao. Na samom vrhu piramide nalazi se Veliki Brat. Veliki Brat je nepogrešiv i svemoćan. Za svaki uspeh, svako postignuće, svaku pobedu, svaki naučni pronalazak, sve znanje, svu mudrost, svu sreću, svu vrlinu, smatra se da potiču direktno iz njegovog vođstva i inspiracije. Velikog Brata nije video niko. On je lice na plakatima, glas na telekranu. Možemo biti manje-više sigurni da on neće ni umreti a već postoji znatna nesigurnost oko toga kad se on rodio. Veliki Brat je ruho u kome se Partija prikazuje svetu. Njegova funkcija je da bude žiža u koju će se sticati ljubav, strah i poštovanje, dakle osećanja koja se lakše mogu imati prema jedinki nego prema organizaciji. Ispod Velikog Brata dolazi Uža partija, čije je članstvo ograničeno na šest miliona, ili nešto manje od dva odsto stanovništva Okeanije. Ispod Uže dolazi Šira partija, koja se, ako za Užu partiju kažemo da je mozak države, može opravdano uporediti s rukama. Ispod nje dolaze zaglupljene mase koje po običaju nazivamo „prolima”, i koje sačinjavaju oko 85 odsto stanovništva. Po našoj ranijoj klasifikaciji, proli su Niži, jer porobljeno stanovništvo ekvatorijalnih zemalja koje stalno prelazi iz ruku jednog osvajača u ruke drugog, nije ni stalni ni potrebni deo strukture.
U načelu, pripadnost ovim trima grupama nije nasledena. Teorijski uzev, dete roditelja članova Uže partije ne postaje automatski i samo njen član. Ulaz u članstvo jedne ili druge partijske grane zavisi od rezultata ispita koji se polaže u šesnaestoj godini. Isto tako, nema nikakve rasne diskriminacije, niti izrazitije dominacije jedne oblasti nad drugom. U najvišim redovima Partije mogu se naći Jevreji, crnci, Južnoamerikanci čiste indijanske krvi, a oblasni upravljači se uvek uzimaju iz redova stanovništva dotične oblasti. Ni u jednom delu Okeanije stanovništvo nema osećanja da je kolonijalno, da se njime upravlja iz neke udaljene prestonice. Okeanija nema prestonicu, a njen titularni šef je osoba za koju niko ne zna gde se nalazi. Sem što joj je engleski glavna lingua franca a Novogovor zvanični jezik, Okeanija nije ni na koji način centralizovana. Njene upravljače ne vezuje krvno srodstvo nego privrženost zajedničkoj doktrini. Istina je da je naše društvo podeljeno, i to podeljeno veoma strogo, u kategorije koje na prvi pogled izgledaju nasledne. Prelaza iz jedne u drugu kategoriju ima daleko manje nego što je bilo u kapitalizmu, pa čak i u preindustrijsko doba. Između rečenih dveju grana Partije dolazi do izvesne razmene, ali samo u onoj meri koju diktira potreba da se slabići isključe iz Uže partije, a ambiciozni pripadnici Šire partije neutrališu time što će im se dati mogućnost da avanzuju. Proleterima se u praksi ne dopušta da udu u Partiju.
Najobdarenije među njima, one koji bi eventualno mogli postati jezgro nezadovoljstva, Policija misli jednostayno izdvaja i likvidira. No ovo stanje stvari nije apsolutno stalno, niti predstavlja stvar načela. Partija nije klasa u starom smislu te reči. Njoj nije cilj da prenese vlast na svoju decu kao takvu; i ako ne bi bilo nikakvog drugog načina, da se na vrhovima održe najsposobniji ljudi, ona bi bila potpuno spremna da celu jednu novu generaciju regrutuje iz redova proletarijata. U prelomnim godinama, činjenica da Partija nije nasledna grupa umnogome je pomogla da se opozicija neutrališe. Socijalist starog kova, koji je bio naučen da se bori protiv nečega što se zvalo „klasna privilegija”, smatrao je da ono što nije nasledno ne može biti trajno. On nije uviđao da kontinuitet jedne oligarhije ne mora biti fizički, niti je razmišljao o tome da su nasledna aristokratska društva uvek bila kratkog veka, dok su pristupne organizacije, kao što je katolička crkva, ponekad trajale stotinama i hiljadama godina. Suština oligarhijske vladavine nije nasleđivanje od oca na sina nego održavanje izvesnog pogleda na svet i izvesnog načina života, koje umrli nameću živima. Vladajuća grupa je vladajuća grupa samo dotle dok može sama imenovati svoje naslednike. Partiji nije stalo da ovekoveči svoju krv nego da ovekoveči samu sebe. Ako hijerarhijska struktura ostaje uvek ista, potpuno je nevažno ko vlada.
Sva verovanja, navike, ukusi, mentalni stavovi koji karakterišu naše vreme u stvari su upravljeni na to da očuvaju mistiku Partije i spreče da se uvidi prava priroda današnjeg društva. Fizičku pobunu, kao i bilo kakav uvodni potez koji bi vodio pobuni, trenutno je nemoguće ostvariti. Od proletarijata se nema čega bojati. Prepušteni sebi, oni će trajati iz generacije u generaciju i iz stoleća u stoleće, radeći, množeći se i umirući, ne samo bez ikakvog impulsa da se pobune nego i bez moći da zamisle da bi svet mogao biti drugačiji nego što je danas. Oni bi mogli postati opasni jedino ako bi napredak industrijske tehnike stvorio potrebu da im se da veće obrazovanje; ali pošto vojno i trgovačko suparništvo više nije potrebno, nivo obrazovanja u stvari se čak spušta. Šta mase smatraju ili ne smatraju nije važno. Može im se dati intelektualna sloboda jer intelekta i nemaju. S druge strane, u slučaju članova Partije ne može se tolerisati čak ni najmanje skretanje s mišljenja o najnevažnijim stvarima. Od rođenja do smrti, član Partije živi pod paskom Policije misli. Čak i kad je sam, ne može biti siguran da je sam. Gde god bio, u snu ili na javi, na radu ili u časovima odmora, u kupatilu ili u krevetu, može biti nadgledan bez upozorenja i ne znajući da ga nadgledaju. Ništa što on radi nije nevažno. Njegovi prijatelji, njegov način odmora, njegovo ponašanje prema ženi i deci, njegov izraz lica kad je sam, reči koje mrmlja u snu, čak i karakteristični pokreti njegovog tela, ljubomorno se ispituju. Ne samo stvarni prekršaj, nego i svaka ekscentričnost, ma koliko sitna, svaka promena navike, svaka nervozna radnja koja bi eventualno mogla biti simptom unutrašnje borbe, bez daljeg će biti primećena. On ni u kom pravcu nema nikakvu slobodu izbora. S druge strane, njegove postupke ne reguliše nikakav zakon niti ma kakav jasno formulisan kodeks ponašanja. U Okeaniji nema zakona.
Misli i dela koji, kad se otkriju, znače sigurnu smrt, nisu zvanično zabranjeni, a beskrajne čistke, hapšenja, mučenja, zatvaranja i isparivanja ne vrše se kao kazna za stvarno počinjene zločine nego jednostavno predstavljaju sredstvo za uklanjanje osoba koje bi možda mogle nekad u budućnosti počiniti zločin. Od člana Partije se ne traži da ima samo ispravne misli nego i ispravne instinkte. Mnoga verovanja i stavovi koji se od njega traže nikad se jasno ne formulišu; niti se mogu formulisati a da pri tom ne iznesu na videlo protivrečnosti urođene englsocu. Onaj ko je po prirodi politički ispravan (u Novogovoru, dobromislen), u svakoj će prilici znati, ne morajući da razmišlja, koje je verovanje pravo, a koja emocija poželjna. No u svakom slučaju. komplikovan:a mentalna dresura pređena u detinjstvu i koncentrisana oko reči zloustavljanje, crnobelo i dvomisao, oduzima mu volju i sposobnost da o bilo čemu misli dublje. Od člana Partije se zahteva da nema privatnog života, niti odmora od entuzijazma. On treba da živi u stalnom besnilu mržnje prema stranim neprijateljima i unutaršnjim izdajnicima, likovanja zbog pobeda i niskopoklonstva pred moći i mudrošću Partije. Nezadovoljstvo stvoreno ovakvim golim životom bez radosti smišljeno mu se okreće spoljnim ciljevima putem Dva minuta mržnje i sličnih mehanizama, a razmišljanja koja bi eventualno mogla voditi skepsi ili buntovništvu unapred mu ubija rano stečena unutarnja disciplina. Prva i najprostija faza te discipline, kojoj se mogu podučavati i mala deca, zove se, u Novogovoru, zloustavljanje. Zloustavljanje znači sposobnost zaustavljanja, kao po instinktu, na pragu bilo kakve opasne misli. Ona obuhvata umeće da se ne shvate analogije, ne vide logičke greške, pogrešno razumeju i najjednostavniji argumenti ako se suprotstavljaju englsocu, i da se oseti nezainteresovanost ili odbojnost prema svakom toku misli koji može povesti u pravcu jeresi. Ukratko, zloustavljanje označava zaštitnu glupost. Ali glupost nije sama po sebi dovoljna. Naprotiv, politička ispravnost, u punom smislu te reči, zahteva da se nad svojim sopstvenim mentalnim procesima ima onakva kontrola kakvu akrobata ima nad svojim telom. Okeanijsko društvo u krajnjoj instanci počiva na verovanju da je Veliki Brat svemoćan a Partija nepogrešiva.
No pošto u stvarnosti Veliki Brat nije sve moćan a Partija nije nepogrešiva, postoji potreba za neumornom, stalnom elastičnošću u postupku s činjenicama. Ovde je ključna reč crnobelo. Kao i mnoge novogovorske reči, ona ima dva međusobno protivurečna značenja. U odnosu na protivnika, ona označava naviku da se bez zazora tvrdi kako je crno belo, suprotno jasnim činjenicama. U odnosu na člana Partije, ona označava lojalnu spremnost da se kaže da je crno belo kad to zahteva partijska disciplina. No ona označava još i sposobnost da se poveruje da je crno ono što je belo, štaviše da crno jeste belo, i da se zaboravi da se ikad verovalo drukčije. To zahteva neprestano menjanje prošlosti, što je omogućeno sistemom misli koji zaista obuhvata sve ostalo, i koji je u Novogovoru poznat kao dvomisao.
Menjati prošlost potrebno je iz dva razloga, od kojih je jedan sporedan i, da tako kažemo, stvar predostrožnosti. Sporedan razlog je u tome što član Partije, kao i proleter, podnosi današnje uslove života delom i zato što nema osnova za poređenje. On mora bltl odsečen od prošlosti isto onako kao što mora biti odsečen od inostranstva, pošto je potrebno da veruje da živi bolje no njegovi preci, i da prosečni nivo materijalne udobnosti raste. No daleko se važniji razlog za podešavanje prošlosti nalazi u potrebi da se očuva nepogrešivost Partije. Nije u pitanju samo to što govore, statističke podatke i dokumentaciju svih vrsta treba stalno ažurirati da bi se pokazalo kako su predviđanja Partije u svim slučajevima bila tačna. U pitanju je takođe i to da se ne sme priznati da je ikad bilo promene u doktrini ili političkom svrstavanju jer priznati promenu svog mišljenja, ili čak svoje politike predstavlja dokaz slabosti. Ako je na primer Evroazija ili Istazija (svejedno koja) neprijatelj danas, onda je morala to biti oduvek, a ako činjenice govore drukčije, onda treba izmeniti činjenice. Tako se istorija uvek piše iznova. Ovo svakodnevno falsifikovanje prošlosti, koje vrši Ministarstvo istine, onoliko je isto potrebno za stabilnost režima koliko i teror i špijunaža koju vrši Ministarstvo ljubavi.
Izmenljivost prošlosti predstavlja centralno načelo englsoca. Tvrdi se da događaji iz prošlosti objektivno ne postoje nego da traju samo u pisanim dokumentima i ljudskom pamćenju. Prošlost je sve ono u pogledu čega se dokumenti i pamćenje slažu. A pošto Partija ima punu kontrolu nad dokumentima, i podjednako punu kontrolu nad mozgovima svojih članova, proizlazi da je prošlost onakva kakvom Partija želi da je prikaže. Isto tako proizlazi da prošlost, iako je izmenljiva, ni u kojoj konkretnoj prilici nije bila podvrgnuta izmeni; jer kad joj se da onaj oblik koji je potreban u datom trenutku onda ta nova verzija jeste prošlost, dakle nikakva drukčija prošlost nije ni mogla postojati. Ovo važi čak onda kad, kao što se često dešava, isti događaj treba korenito izmeniti nekoliko puta u toku jedne godine Partija u svakom trenutku poseduje apsolutnu istinu, ! jasno je da se nešto što je apsolutna kategorija nije nikad moglo razlikovati od onog što je danas. Videće mo da kontrola nad prošlošću zavisi iznad svega od disciplinovanja pamćenja.
Uveriti se da se svi pisani dokumenti slažu sa trenutnom linijom Partije jeste čisto mehanički čin. Međutim, isto je tako potrebno sećati se da su se događaji odigrali na željeni način. A ako se ukaže potreba da se sećanja preurede ili pisani dokumenti diraju, onda je potrebno i zaboraviti da si to uradio. Veština da se to postigne može se naučiti kao i svaka druga mentalna tehnika. Nju odista i uči većina članova Partije, a u svakom slučaju svi koji su ne samo politički ispravni nego i inteligentni. To se u Starogovoru, sasvim otvoreno, zove „kontrola nad stvarnošću.” U Novogovoru se zove dvomisao, mada pojam dvomisli obuhvata i druge elemente.
Dvomisao znači umeće da se u svesti istovremeno drže dva protivrečna verovanja, i da se prihvate oba. Partijski intelektualac zna u kom pravcu treba da menja svoje pamćenje; on je dakle svestan da izneverava stvarnost; ali primenom dvomisli on se isto tako uverava da stvarnost nije povređena. Ovaj proces mora biti svestan, inače se ne može izvesti s dovoljnom preciznošću, ali isto tako mora biti i nesvestan, inače bi sa sobom nosio osećanje lažljivosti, dakle i krivice. Dvomisao se nalazi u samom srcu englsoca, pošto je osnovni čin Partije upotreba svesne prevare, s tim što se zadržava ona čvrstina namere koja prati potpuno poštenje. Govoriti svesne laži, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku činjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvući je iz zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana— sve to je neophodno potrebno. Čak i da se upotrebi sama reč dvomisao potrebno je primeniti dvomisao; jer upotrebljavajući tu reč, čovek priznaje da žonglira stvarnošću; zatim, još jednom primenivši dvomisao, briše to saznanje; i tako do beskonačnosti, s tim što je laž uvek za jedan korak ispred istine. U krajnjoj liniji, Partija je upravo pomoću dvomisli uspela— i, koliko možemo znati, može još hiljadama godina uspevati— da zaustavi tok istorije.
Sve oligarhijske grupe u prošlosti izgubile su vlast ili zato što su okoštavale ili zato što su omekšavale. Postajale su ili tupave i arogantne i gubile sposobnost da se prilagode novim prilikama pa su bivale svrgnute; ili liberalne i plašljive, činile ustupke onda kad je trebalo da primene silu, i takođe bivale svrgnute. Drugim rečima, propadale su ili zato što su bile svesne ili zato što su bile nesvesne. Dostignuće Partije je u tome što je proizvela sistem misli u kome oba uslova mogu istovremeno postojati. Dominacija Partije ne bi mogla biti trajna ni na kojoj drugoj osnovi. Onaj ko hoće da vlada, i da vlada i dalje, mora biti sposoban da iščaši osećanje za stvarnost, jer tajna vlastodrštva je u kombinovanju vere u svoju nepogrešivost sa sposobnošću da se uči na greškama iz prošlosti.
Gotovo je nepotrebno reći da su najsuptilniji praktičari dvomisli oni koji su je izmislili i koji znaju da je to ogroman sistem mentalne prevare. U našem društvu, oni koji su najdalje od toga da vide svet onakav kakav jeste upravo su oni koji su najbolje upoznati sa svetskim zbivanjima. Uopšte uzev, što je veće razumevanje, veća je samoobmana; što je čovek inteligentniji, to je manje mentalno zdrav. Jasna ilustracija za ovo jeste činjenica da ratna histerija postaje sve žešća što se čovek više penje na društvenoj lestvici. Oni čiji je pogled na rat najbliži racionalnom jesu potčinjeni stanovnici spornih teritorija. Za njih je rat samo trajna opasnost koja prelazi gore-dole preko njihovih tela kao plima.
Njima je savršeno svejedno koja strana pobeđuje. Oni su svesni da promena gospodara znači samo da će raditi iste poslove kao i pre, za nove gospodare koji s njima postupaju kao i stari. Nešto povlašćeniji od njih proli, samo su povremeno svesni rata. Kad se ukaže potreba, kod njih se može podstaći pomena straha i mržnje, ali kad se prepuste samima sebi, oni su u stanju da po duge periode zaborave da se rat i dalje vodi. Na pravi ratni entuzijazam nailazi se upravo u redovima Partije, a ponajpre Uže partije. U pobedu nad celim svetom najčvršće veruju oni koji znaju da je to nemoguće. Ovo čudnovato povezivanje suprotnosti— znanja s neznanjem, cinizma s fanatizmom— jedna je od glavnih karakteristika okeanijskog društva. Zvanična ideologija obiluje protivrečnostima čak i onda kad za njima nema stvarne potrebe. Tako, na primer, Partija odbacuje i kalja svaki princip na kome je počivao prvobitni socijalistički pokret, tvrdeći da to radi u ime socijalizma. Ona propoveda prezir prema radničkoj klasi kakvom nije bilo primera stotinama godina, a svoje članove oblači u uniformu koja je nekad bila tipična za fizičke radnike, i koja je upravo zato i prihvaćena. Ona sistematski podriva porodičnu solidarnost, a svog vođu naziva imenom koje se direktno obraća osećanju porodične odanosti. Čak i imena četiri ministarstva pomoću kojih se nad nama vlada predstavljaju svojevrsnu drskost utoliko što namerno izvrću činjenično stanje. Ministarstvo mira se bavi ratom, Ministarstvo istine lažima, Ministarstvo ljubavi mučenjem, a Ministarstvo obilja izgladnjivanjem. Ove protivrečnosti nisu ni slučajne ni nastale kao rezultat obične hipokrizije: one predstavljaju svesnu primenu dvomisli; jer vlast se može beskonačno održati u rukama jedino mirenjem protivrečnosti. Iz prastarog ciklusa ne može se izići ni na koji drugi način. Ako se ljudska jednakost želi trajno otkloniti— onda preovladavajuće mentalno stanje mora biti kontrolisano ludilo.
No postoji jedno pitanje koje smo dosad gotovo zanemarili. Ono glasi: zašto bi trebalo otkloniti ljudsku jednakost? Pod pretpostavkom da smo mehanizam procesa opisali tačno, koji je razlog ovom ogromnom, precizno isplaniranom naporu da se u datom trenutku zaustavi istorija?
Ovde smo doprli do centralne tajne. Kao što smo videli, mistika Partije, a pre svega Uže partije, zavisi od dvomisli. No još dublje od ovoga leži onaj prvobitni razlog, onaj instinkt u koji se nikad nije sumnjalo, koji je prvo doveo do prigrabljivanja vlasti, a tek kasnije stvorio dvomisao, Policiju misli, neprekidno ratovanje i ostale potrebne priveske. Taj je razlog u tome što…
Džordž Orvel
Nastaviće se
