„Znaš li gde se nalaziš, Vinstone?”
„Ne znam. Nagađam. U Ministarstvu ljubavi.”
„Znaš li koliko si vremena ovde?”
„Ne znam. Danima, nedeljama, mesecima— verovatno mesecima.”
„A zašto misliš da mi dovodimo ljude ovamo?”
„Da ih naterate da priznaju.”
„Ne, nije zato. Pokušaj ponovo.”
„Da ih kaznite.”
„Ne!” uzviknu O’Brajen. Glas mu se beše naglo promenio, a lice odjednom postalo istovremeno strogo i uzbuđeno. „Ne! Ne da samo izvučemo priznanje, ne da samo kaznimo. Hoćeš da ti kažem zašto smo te doveli ovamo? Da te izlečimo! Da te učinimo normalnim! Molim te da shvatiš, Vinstone, da niko koga dovedemo ovamo ne izlazi iz naših ruku neizlečen! Nas ne zanimaju ti glupavi zločini koje si počinio. Partiju ne zanima otvoreni čin: jedino do čega je nama stalo jeste misao. Mi se ne zaustavljamo na tome da uništavamo svoje protivnike; mi ih menjamo. Shvataš li šta hoću time da kažem?”
Bio je nagnut nad Vinstona. Tako izbliza, lice mu je izgledalo ogromno, a viđeno odozdo, činilo se strahovito ružno. Sem toga, bilo je ispunjeno nekim zanosom, nekom ludačkom predanošću. Vinstonu se ponovo skupi srce. Da je bilo moguće, uvukao bi se u krevet još dublje. Bio je siguran da će O’Brajen povući polužicu iz čiste obesti. Međutim, O’Brajen se u tom trenutku okrete i pođe nekoliko koraka gore-dole. Zatim nastavi, manje žestoko:
„Pre svega treba da shvatiš da ovde nema mučenika. Čitao si o verskim progonima u prošlosti. U srednjem veku postojala je inkvizicija. Ona je propala. Cilj joj je bio da iskoreni jeres, a postigla je to da ju je ojačala. Na svakog jeretika koga je spalila na lomači pojavljivalo se na hiljade novih. Zašto? Zato što su se pokajali; u stvari ubijala ih je zato što se nisu pokajali. Ljudi su umirali zato što se nisu hteli odreći svojih pravih verovanja. Prirodno, sva slava je pripadala žrtvi, a sva sramota inkvizitoru koji ju je spaljivao. Kasnije, u dvadesetom veku, pojavili su se totalitaristi: nemački nacisti i ruski komunisti. Staljinisti su proganjali jeretike svirepije nego inkvizicija. Sem toga, činilo im se da su iz grešaka u prošlosti izvukli pouku; u svakom slučaju, znali su da ne smeju stvarati mučenike. Pre no što su izvodili svoje žrtve na javne procese, namerno su im uništavali dostojanstvo. Iscrpljivali su ih mučenjem i samoćom sve dok ti ljudi nisu postali bedne, kukavne ruine, koje su priznavale sve što im se stavi u usta, ružile same sebe, optuživale se međusobno i krile se jedne iza drugih, cvileći za milost. Pa ipak se posle nekoliko godina cela stvar ponovila. Mrtvi ljudi postali su mučenici, a njihovo poniženje bilo je zaboravljeno. I opet: zašto? Pre svega zato što su njihova priznanja bila očigledno iznuđena i neistinita. Mi takve greške ne pravimo. Sva priznanja koja se ovde izreknu istinita su. Mi ih činimo istinitim. A iznad svega, ne dopuštamo da se mrtvi dignu protiv nas. Ne bi smeo dalje zamišljati da će te potomstvo osvetiti, Vinstone. Potomstvo neće ni čuti za tebe. Bićeš potpuno izvučen iz toka istorije. Pretvorićemo te u gas i razvejati u stratosferu. Od tebe neće ostati ništa: ni ime u spisku, ni sećanje u glavi. Bićeš uništen u prošlosti kao i u budućnosti. Nećeš biti postojao.”
Zašto onda gubite vreme mučeći me? pomisli Vinston s trenutnom gorčinom. O’Brajen se zaustavi u pola koraka kao da je Vinston to izgovorio naglas. Njegovo krupno ružno lice se približi, malo suženih očiju.
„Ti sad misliš”, reče on, „zašto gubimo vreme i prethodno te saslušavamo, kad nameravamo da te potpuno uništimo, tako da ništa što kažeš ili uradiš neće imati nikakyog značaja. To si mislio, zar ne?”
„Da”, reče Vinston.
O’Brajen se jedva primetno osmehnu. „Ti si feler u tkanini, Vinstone. Ti si mrlja koja se mora izbrisati. Zar ti nisam maločas rekao da se mi razlikujemo od progonitelja iz prošlosti? Mi se ne zadovoljavamo negativnom poslušnošću, čak ne ni najponiznijim pokoravanjem. Kad nam se najzad budeš predao, to mora biti po tvojoj slobodnoj volji. Mi ne uništavamo jeretika zato što nam se suprotstavlja; dokle god nam se suprotstavlja, mi ga uopšte ne uništavamo. Mi ga preobraćamo, zarobljavamo srž njegove svesti, mi ga preobličavamo. Mi sažižemo sve zlo i sve iluzije u njemu; pridobijamo ga za svoju stranu, i to ne na izgled, nego istinski— on postaje srcem i dušom naš. Mi od njega prvo stvorimo našeg čoveka pa ga tek onda ubijamo. Nepodnošljivo nam je da igde na svetu postoji pogrešna misao, ma koliko bila tajna i nemoćna. Čak ni u trenutku smrti ne možemo dopustiti nikakva skretanja. U prošlosti je jeretik, idući na lomaču, i dalje bio jeretik; propagirao je svoju jeres, zanosio se njome. Čak je žrtva staljinskih čistki mogla nositi bunt u svojoj glavi dok je išla hodnikom čekajući metak. Ali mi činimo mozak savršenim pre nego što ga raznesemo. Zapovest starih despotskih sistema bila je ‚Nemoj’. Zapovest totalitarnih sistema bila je ‚Budi’. Naša zapovest je ‚Jesi’. Niko koga dovedemo ovde više ne ustaje protiv nas. Svakoga očistimo do kraja. Čak i ona tri bedna izdajnika u čiju si nevinost nekad verovao— Džons, Aronson i Raterford— i njih smo na kraju slomili. U njihovom saslušavanju, učestvovao sam i ja. Video sam ih kako se polagano iscrpljuju, cvile, puze, plaču— i to na kraju ne od straha, nego jedino od kajanja. Kad smo s njima bili gotovi, bili su samo ljušture ljudi. U njima nije bilo više ničega sem žalosti zbog onoga što su učinili, i ljubavi prema Velikom Bratu. Bilo je dirljivo videti koliko su ga voleli. Molili su da ih streljamo odmah, da bi umrli dok im je mozak još čist.”
Glas mu beše postao gotovo sanjalački. Na licu su mu se opet videli onaj zanos i ono ludačko oduševljenje. Ne pretvara se, pomisli Vinston; nije dvoličan; on veruje u ono što govori. Najviše ga je mučila sopstvena intelektualna nedoraslost. Posmatrao je tešku a ipak elegantnu priliku kako korača gore-dole, kako mu ulazi i izlazi iz vidnog polja. O’Brajen je u svakom pogledu bio veći od njega. On sam nije imao, niti ikad može imati, nijednu misao koju O’Brajen nije još odavno upoznao, ispitao i odbacio. U O’Brajenovom duhu bio je sadržan Vinstonov. No u tom slučaju, kako je moguće da O’Brajen bude lud? Mora biti da je lud on, Vinston. O’Brajen se zaustavi i pogleda ga odozgo.
„Nemoj zamišljati da ćeš se spasti, Vinstone, ma koliko nam se potpuno predao.
Mi ne štedimo nikog ko je jednom zastranio. Čak i ako nam se prohte da te pustimo da odživiš svoj život do prirodne smrti, ni tad nam nećeš pobeći. Šta ti se desi ovde, ostaje zauvek. Shvati to unapred. Smoždićemo te do stepena odakle nema povratka. Ovde će ti se dogoditi stvari od kojih se nikad nećeš oporaviti, makar živeo hiljadu godina. Više nikad nećeš moći da imaš obična ljudska osećanja. U tebi će sve biti mrtvo. Više nikad nećeš biti kadar da osetiš ljubav, prijateljstvo, radost života, smeh, radoznalost, hrabrost, poštenje. Bićeš šupalj. Mi ćemo te isprazniti, a potom ispuniti samima sobom.”
On zastade i dade znak čoveku u belom mantilu. Vinston oseti kako mu se neki teški aparat smešta iza glave. O’Brajen sede na krevet, te mu je lice bilo skoro na istom nivou s Vinstonovim.
„Tri hiljade”, reče, govoreći preko Vinstonove glave čoveku u belom mantilu.
Dva meka tampona, blago ovlažena, pritisnuše Vinstonove slepoočnice. On uzdrhta. Biće bola, nekog novog bola. O’Brajen položi svoju ruku na njegovu, ohrabrujući; gotovo nežno.
„Ovog puta te neće boleti”, reče on. „Gledaj me pravo u oči.”
U tom trenutku se zbi razorna eksplozija ili nešto što je ličilo na eksploziju, mada nije bio siguran da li je bilo i zvuka. No u svakom slučaju video je zaslepljujući blesak. Nije ga bolelo ništa, jedino se osetio nemoćan. Iako je već ležao na leđima kad se to desilo, imao je čudan utisak da je oboren na leđa nekim strašnim, bezbolnim udarcem. Sem toga, nešto mu se i u glavi bilo promenilo.
Dok mu se vid ponovo izoštravao, on se seti gde je i prepoznade lice koje je gledalo u njegovo; ali negde je postojala neka praznina, kao da mu je iz mozga izvađen komad.
„Proći će”, reče O’Brajen. „Pogledaj me u oči. S kojom je zemljom Okeanija u ratu?”
Vinston razmisli. Znao je šta znači reč Okeanija, i da je on građanin Okeanije.
Sećao se takođe i Evroazije i Istazije, ali ko je s kim u ratu nije znao. Nije se čak ni sećao nikakvog rata.
„Ne sećam se.”
„Okeanija je u ratu s Istazijom. Sećaš li se sad?”
„Da.”
„Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Od početka tvog života, od početka Partije, od početka istorije, rat traje bez prekida, uvek isti rat. Sećaš li se toga?”
„Da.”
„Pre jedanaest godina stvorio si legendu o trojici ljudi koji su bili osuđeni na smrt zbog izdaje. Tvrdio si da si video komad papira koji je dokazivao njihovu nevinost. Takav komad papira nikad nije postojao. Ti si ga izmislio, a kasnije si po verovao u njega. Sad se sećaš upravo onog trenutka kas si ga izmislio. Sećaš li se?”
„Da.”
„Malopre sam podigao prste na ruci i pokazao ti. Video si pet prstiju. Sećaš li se?”
„Da.”
O’Brajen podiže prste leve ruke, sakrivši palac.
„Ovde ima pet prstiju. Vidiš li pet prstiju?”
„Da.”
I zaista ih je video toliko, za jedan kratak trenutak, pre nego što mu se predeo svesti izmenio. Video je pet prstiju, bez ikakve deformacije. Onda sve ponovo postade normalno, i stari strah, mržnja i zgranutost se vratiše i skoliše ga. No postojao je trenutak— nije znao koliki, možda trideset sekundi— jasnoće i sigurnosti, kad je svaka nova O’Brajenova sugestija ispunjavala po jedno prazno mesto i postajala apsolutna istina, kad je dva i dva moglo isto tako lako biti tri kao i pet, da je to bilo potrebno. Taj trenutak beše izbledeo pre nego je O’Brajen spustio ruku; no, iako se nije dao povratiti, ostao je u sećanju, kao što u sećanju ostaje kakav intenzivan doživljaj iz nekog udaljenog doba života, doba kad je čovek bio sasvim druga ličnost nego u trenutku sećanja.
„Sad vidiš”, reče O’Brajen „da je to, bilo kako bilo, moguće.”
„Da”, reče Vinston.
O’Brajen ustade zadovoljna lica. Levo od njega Vinston spazi čoveka u belom mantilu kako odbija vrh ampule i puni špric. O’Brajen se okrete Vinstonu s osmehom, i, gotovo na stari način, popravi naočare na nosu.
„Sećaš li se da si napisao u dnevniku”, reče, „da je svejedno jesam li ti prijatelj ili neprijatelj, pošto sam, u najmanju ruku, čovek koji te razume i s kojim se može razgovarati? Imao si pravo. Ja volim da razgovaram s tobom. Dopada mi se ustrojstvo tvog intelekta. Podseća me na moje, s tom razlikom što si ti lud. Pre nego što završimo ovu seansu, možeš mi postaviti nekoliko pitanja, ako hoćeš.”
„Bilo kakvih?”
„Kakvih hoćeš.” On vide da su Vinstonove oči na brojčaniku. „Isključen je. Koje ti je prvo pitanje?”
„Šta ste uradili s Džulijom?” upita Vinston.
O’Brajen se ponovo osmehnu. „Izdala te je, Vinstone. Smesta, bez rezerve. Retko sam kad video da nam neko pristupa tako brzo. Da je vidiš, jedva bi je poznao. Sav bunt, sve obmane, sva ludost, sva iskvarenost duha— sve je to isterano iz nje. To je bilo savršeno obraćenje, školski primer.”
„Mučili ste je?”
O’Brajen ostavi ovo bez odgovora. „Sledeće pitanje”, reče.
„Da li Veliki Brat postoji?”
„Razume se da postoji. Partija postoji. Veliki Brat je otelovljenje Partije.”
„Da li on postoji u istom smislu kao i ja?”
„Ti ne postojiš”, reče O’Brajen.
Njega ponovo napade osećanje bespomoćnosti. Poznavao je, ili bar mogao zamisliti, argumente kojima bi se dokazalo da on ne postoji; ali oni su bili besmislice, igra rečima. Zar i sama izjava „ti ne postojiš” ne sadrži logički apsurd? Ali šta vredi to reći? Duh mu se skupi pri pomisli na neporecive, ludačke argumente kojima bi ga O’Brajen srubio.
„Mislim da postojim”, umorno reče. „Svestan sam postojanja svoje ličnosti. Rođen sam, i umreću. Imam ruke i noge. Zauzimam određeno mesto u prostoru. Nijedno čvrsto telo ne može zauzimati to isto mesto u isto vreme. Da li Veliki Brat postoji u tom smislu?
„To nije važno. On postoji.”
„Hoće li Veliki Brat umreti?”
„Razume se da neće. Kako bi mogao da umre? Sledeće pitanje.”
„Da li Bratstvo postoji?”
„To, Vinstone, nećeš saznati nikad. Ako rešimo da te pustimo na slobodu kad budemo gotovi s tobom, ako dočekaš i devedesetu, ni tad nećeš saznati da li je na to pitanje odgovor da ili ne. Dokle god budeš živ, to će u tvojoj glavi ostati nerešena zagonetka.”
Vinston je ležao ćuteći. Grudi su mu se dizale i spuštale malo ubrzanije. Još uvek nije bio postavio ono pitanje koje mu je prvo došlo u glavu. Znao je da ga mora postaviti, a ipak mu se činilo da jezik odbija da ga izgovori. Na O’Brajenovom licu moglo se pročitati da ga to zabavlja. Činilo se čak da mu i naočare imaju neki ironičan sjaj. Zna, pomisli Vinston, zna šta ću ga pitati! Na tu pomisao, iz njega grunuše reči:
„Šta je u sobi sto jedan?”
O’Brajenu se izraz lica ne promeni. On odgovori suvo:
„Znaš ti šta je u sobi sto jedan, Vinstone. Svako zna šta je u sobi sto jedan.”
On podiže prst prema čoveku u belom mantilu. Seansa je očigledno bila gotova. U
Vinstonovu ruku se zari igla. On gotovo istog trenutka utonu u dubok san.
Džordž Orvel
Nastaviće se
