Anatomija Fenomena

Rehabilitacija pokvarenjaštva [Tema: Hamvaš]

corrupt

Fiziognomija

Plemeniti se pre nalaze među patničkim licima, a neplemeniti među licima uživalaca. Patnike nije teško prepoznati, jer su to izdužena i asimetrična i izbrazdana lica, lica starog Tolstoja, El Grekova lica, privlačna su, jer u njihovoj ružnoči ima veličine, jer život nije radost. Lica uživalaca su mekana I trošna, jedini im je oklop uklanjanje onoga što ih sprečava u debljanju. Pre je to zadnjica nego lice, jer je slepo i bucmasto, kao lice Sanča Panse, i Luja Filipa na crtežu Domjea.

U poslednje vreme se pojavilo i izbrijano lice. Zapazio ga je Lisjen Romje oko 1920, i rekao da je to lice Cezara i roba. Nemilosrdnost i pokunjenost. Nikada odvojeni, uvek zajedno, a uvek tako da je jedno pomešano s drugim. Znamo da nema oholosti bez ponižavanja, niti moćničkog instinkta bez ropskog nagona. Nije nevolja u tome što postoji jedan politički diktator, mada ni to nije naročito prijatno, nego što živimo u samoj diktaturi, u autobusu dikatura konduktera, kod kuće kućepazitelja, na poslu šefova, na ulici policajčeva. Zašto postoji diktatura? Jer nema samodiscipline. Zašto postoji Cezar? Jer su svi robovi oholi u podlaštvu i podli u oholosti.

Na ulicama gradova osamdeset je takvih na stotinu, ali i u unutrašnjosti ih je sve više, čak i među ženama i decom, ljudi ne uzimaju ovo lice da bi se ostvarili, nego se ostvaruje samo onaj koji ima ovakvo lice.

Bilo je predvidljivo. Već od kraja prošlog veka, od Ničea, i ko je razumeo Mereškovskog i Panvica i Genona, nije začuđen. Sem naivnosti koja se tome čudi. Veruje se, dobro nije dovoljno. Započela je vera u beščašće. Neverovatno je kako je ta vera brzo očvrsnula i rasprostrla se, i kako je bila olakšanje, kakvo oslobođenje. Bilo je onih koji su se stideli, ali oni su pronašli da je ‘konačno oduvek tako bilo, samo što se nije priznavalo iz licemeija. Danas smo bar pošteni u tome što priznajemo svoje beščašće. Već i Grci – govorili su ponosno. Rehabilitacija pokvarenjaštva. Nauka to radi u teorijskim raspravama na hiljadama stranica, država svojim naredbama, ostali pak onako kako znaju i umeju, cerekajući se. Rehabilitacija životinje. Nije da se ne sme i ne može biti pošten, i da se ne sme reći istina. Sve to nije samo smešno, nego je i zastarelo. U početku niko nije smeo o tome da govori i svi su se pravili kao da drugi o tome ništa ne znaju. Kasnije otvoreno. U početku podmuklo, kasnije drsko.

Sve je to moderno, odnosno prosvećeno i oslobođeno, konačno i realno. Sva inteligencija se počela usredsređivati na podlost. Najpre na licima generala i generalštabnih oficira, bankara i ministara, a odmah zatim i na licima novinara i advokata, knjigovođa i činovnika, profesora, lekara i inženjera, a smesta potom i na licima poštara i kolportera i trgovačkih kalfi i konobara. Potresno je pak, iako to ovi sažaljenja dostojni prevareni ljudi još ne znaju, ali već naslućuju, da je krahirala i ova vera u poživinčenje. Ništa njome nije postignuto. Verovalo se da dobro nije dovoljno i da je potreban nitkovluk. Ispostavilo se da nitkovluk ni toliko nije dovoljan.

Zašto je nemilosrdan i zašto je ponizan? Hoće više od života? Uživalac žedan života je mali lupež, lakom i oblaporan tihi lopov koji krišom mažnjava zalogaje ispred drugih i zadovoljno se cereka licem okruglim kao mesec? Ali lupež danas više ne uživa u onome što je ukrao, jedino ako ne uživa što je to maknuo ispred nekoga. Još nedavno je bilo važno “ne da on ima, nego da drugi nema”. To je bilo razdoblje zavidljivosti života, to jest socijalizma. To vreme je prošlo. Pljačkaš i opljačkani su jedno. Dželat i osuđenik. Ništa nije savremenije nego pod ovim okolnostima govoriti o čoveku novog istorijskog razdoblja.

To je bilo razdoblje Velikog inkvizitora. Veliki inkvizitor bio je do sada najkrupnija laž istorije. Fabrikovati ideje samo zato da bi se čovek mogao ugnjetavati i da bi se mogao izrabljivati. To je već prošlost. Na mesto Velikog inkvizitora danas je već stupio aparat. Rešenje je izvanredno. Više ne treba ni propovedati. Nije potrebna ni ideologija. Aparat je bez odgovornosti, bezličan i neuhvatljiv, bez ideja, bez slave. Prednost mu je što automatski uništava čovekovu svest i ponos. Tako postaje u istom trenu dželat i robijaš, odnosno diktator i prognanik. Isti čovek. Jedno bez drugog nema. Recimo jednostavnije da je to bolest ljubavi i poricanje ljudske zajednice.

U prometu su užasne teorije krize koje prete različitim mogućnostima propasti, i kao da se nadmeću koja će izmisliti grozniji smak za čovečanstvo. Ono što je u ovim teorijama čudno jeste to što je istinito užasno priviđenje koje ih inspiriše, više nego što su istinite sve druge teorije, pa čak i one koje su međusobno protivrečne.

Da bi se stvari razumele nije potrebno mnogo govoriti. Dovoljne su tri rečenice. Katkad dve.

Možda jedna.

Bela Hamvaš

Ostavite komentar: