Antropološka povest
Uspomeni Georgea Orwella
„Bilo je i biće mnogih uništenja čovečanstva… i ono će kao dete morati da otpočinje uvek iznova, ne znajući šta jep re njega bilo…“
Platon, ,,Timeus“
PROLOG
Objavljujem:
Ako su Ljudi ikada živeli, ja sam Čovek.
Jer, ja, Arno, znam šta je neizvesnost.
Jedan je Čovek objavio da je iskusio neizvesnost, nepoznatu Grcima, koji su živeli pre Ljudi, i od kojih su, prema predanju, Ljudi i nastali. Neki misle usavršavanjem Grka, drugi njihovim propadanjem, all ima i onih što tvrde da Ljudi s Grcima nemaju ničeg zajedničkog, i da su iz nepoznatih i umu nepristupačnih razloga nastali sami od sebe. Kao Program kojeg niko nije programirao, kao nemogućnost koja se ipak dogodila.
Tako je neizvesnost zavladala svetom i dugo upravljala životom koji je nazvan ljudskim, ako je ovaj uistinu postojao, ako i on nije samo san odsanjan u žudnjama Arnosa, dok je bio mlad i nesavršen.
Kao što se o Ljudima ništa ne zna, ne zna se ni kako ni kada je neizvesnosti nestalo iz njihovog sveta, ali ni zašto je i za nas, Arnolde, sve do mene, budućnost bila izmešana sa sadašnjicom, u jasnom vremenu, u kome sve beše predvidljivo, neizmenljivo i izvesno.
Ja, Arno, prvi sam kome se neizvesnost vratila.
Vratila se, jer sam odbio ono što su Ljudi, ako su postojali, zvali Sudbinom, a mi – Programom.
Trebalo bi stoga reći da nisam izvršio Program, ali ja kažem – pobedio sam Sudbinu.
Jer, ako je Ljudi bilo, ja sam Čovek.
Sad čekam da umrem ili živim. Da sam ostanem jači od Sudbine, ili da mi i drugi pristupe, i oni da postanu jači od nje. Ako mi priđu, živeću; ako me samog ostave, umreću.
Ne znam šta će se dogoditi, ali znam šta je – neizvesnost.
Znam da je ona moguća i to objavljujem.
Nismo verovali u nju, jer nismo znali šta znači.
Ja to sada znam, i objavljujem da je sumnja u istoriju ljudske vrste, u samu mogućnost tako besmislenog i nesvrsishodnog opstanka, istog porekla i da počiva u neznanju. Neznanje rada gordost, gordost – neznanje.
Nismo verovali u Ljude, jer ne znadosmo za neizvesnost; nismo poznavali neizvesnost, jer ne verovasmo u Ljude.
Kada shvatimo neizvesnost, pomirićemo se i sa mitom o Čoveku.
Ali, i ovo objavljujem: nipošto neizbežno. Čovek i neizvesnost ne stoje u međusobnoj zavisnosti, ne dokazuju jedno drugo.
Ništa se ni sa čim, do sobom, ne dokazuje; ništa iz ničeg, i ako može, ne mora proisticati; ništa ni od čega ne zavisi, niti se na nešto zauvek obavezuje.
Uzroci i posledice raskinuli su zarđali lanac, koji ih je spajao u privid, što smo ga, na Arnosu, poznavali i obožavali kao najvišu sreću izvesnosti.
I to je, objavljujem, Veliki paradoks, na kome se svet drži: da bi ostala neizvesna, neizvesnost mora isključiti i samu sebe. Kako bi, inače, ostala ono što jeste?
Ali, u tome i jeste car novog stanja.
Lepota iščekivanja.
Neuporediva sila brige.
Opojnost zebnje.
Magija neznanja.
Čudotvorna moć Tajne.
Ništa nije neizbežno. Sve je – neizvesno.
Zato velim: Ako su Ljudi ikada postojali, ja sam Čovek.
Jer, ja, Arno, sada znam šta je – neizvesnost.
Zid koji se ispred mene podigao kada sam odbio da se izvršim, kad sam, ni sam ne znam kako, uspeo da se oduprem neminovnosti, zauvek mi je zatvorio budućnost, ali, u zamenu, dao – život.
Spoznadoh da je to što sam dobio – neizvesnost, i da je ona:
Izbor. Sloboda, Slučaj, Strepnja.
Kada se budućnost ispred mene zatvorila, i sve što će tek biti opet postalo neizvesno, iz pepela razorene izvesnosti vaskrslo je zaboravljeno Čudo u kome su ljudi primali darove bogova.
A meni, jer sada i ja sam Čovek, dano beše da se prošlost u neiskazivim pradubinama vremena, kao zagađena voda do tada neprovidna, nerazbirljiva, nepristupačna, izbistri i da kroz njene sve prozirnije taloge, kao u kristalnoj čauri sleđene, vidim mlado biće u kome prepoznajem mitskog Čoveka kako silazi padinom, ovom padinom koju zovem Zlatnim Krajem, prema starom pašnjaku izrovanom krtičnjacima, dok vetar brestovima u dnu, duž živice, jedva primetno pokreće lišće, jedan potok šumi u blizini a sunčevi zraci letnje večeri pozlaćuju zemlju.
Osećam prema njemu samilost, jer sada poznajem prošlost.
Nadam se, jer više ne poznajem budućnost.
Ja, Arno sa planete Arnos, čekam i zebem.
Borislav Pekić
nastaviće se
