3
Devojka je utrinom pravila sve uže krugove, a zatim se zaustavila nedaleko od njega.
Pohita sa zatrpavanjem krtičnjaka. Nogom ga je zasipao, pa gazio sve dok pod petama ne oseti čvrsto tlo.
Pod zemljom krtice su bile čudesno brze. Njegova je već morala biti dosta duboko. Impulsi koji su do njega dopirali slabili su.
Ali ih je on joŠ uvek osluškivao duboko u sebe zaronjen. Nadao se još nekoj poruci. Nečemu naročitom i poslednjem. Ali se i najnežniji oproštajni titraj izgubi, a do njega ne dopre ništa više.
Devojka siđe s motora, obori ga nehajno na zemlju i priđe mu.
Iza nje prednji točak motocikla, zujeći, okretao se u vazduhu.
Sunčani refleksi rasipali su se unaokolo odbijani čeličnim osama u pokretu.
- Šta to radiš? – upita radoznalo.
- Zatrpavam krtičnjak.
Devojka se strese od gađenja. Nije marila za prirodu. Plašila se prirode. Kao da joj nije pripadala.
- Trebalo ih je već davno sve zatrpati – reče ljubeći ga.
Jedva se uzdrža da ne ustukne. Oseti čudan, nepoznat miris, nešto što nije pripadalo ni njenom telu ni veštačkim mirisima koje je upotrebljavala, vrlo udaljeni, neodređeni zadah bez suštine, miris koji se ne oseća nego kao da ga se čovek samo seća.
- Desilo se nešto?
- Zašto?
- Izgledaš čudno.
Da li da joj kaže da je razgovarao s jednom krticom, na drugi način nego što s njom govori, naravno, ali u suštini bolje, jer se sa životinjom bolje razumeo nego što mu je sa njom ikada za rukom pošlo? Da je razgovarao s krticom koja ga je pozvala da sa njenim plemenom ode u zemlju i tako se sačuva od bezimene nesreće ili neminovnosti, kako se izrazila, koju je nagoveštavao ljudima nepristupačan Znak, vrsta zagonetne poruke Prirode, i da mu je tokom njega saopšteno da miriše na mrtvaca, zadahom što je i iz nje izbijao, da će umreti kad padne mrak, ali da će krticu ipak videti kad, idućeg proleća, cvetovi maslačka opet požute?
Svako bi posle toga izgledao čudno. Izgledala bi čudno i ona ako bi se usudio da joj prizna šta je malopre doživeo.
- Jesi li doneo naočare za sunce?
- Nisam – odgovori s nerazumevanjem.
- Znala sam da ćeš ih zaboraviti. Ponela sam jedne i za tebe.
- Šta će nam naočare za sunce? – upita rasejano.
- Zbog pomračenja, zaboga! Neću da upropastim oči.
- Onda je najbolje i ne gledati ga.
- To sam i ja mislila – reče devojka nestrpljivo – ali ti si na telefonu zvučao kao da je to pomračenje najvažnija stvar na svetu, stvar koja se nipošto ne sme propustiti.
- To je istina – reče. Sve je istina, osim da je on njoj telefonirao.
- Mislila sam da ga, ako je baš toliko važno, možemo videti i s mog prozora, ali ti si kazao da je nad gradom sunce iovako kojekakvim đubretom zamračeno, da se stvarna razlika može videti tek odavde, s ovog pašnjaka.
- I to je istina. – Osim da joj je on tako nešto kazao. Ili se i toga ne seća? – Imamo još dobrih pola sata. Možemo sesti negde. – Ona se osvrte oko sebe ne krijući gađenje.
- Ovde?
- Ili dole, kraj živice.
- Koju ti zoveš stazom pacova?
- Pacova vise nema.
- Šta je? – obradova se devojka. – Najzad su ih potrovali?
Nije vredelo upuštati se u objašnjenja kojima će trebati druga, ovima treća, a da se dode do nečega što se ničim ne može objasniti.
- Verovatno.
Devojka ponovo pogleda oko sebe.
- Razlika nije velika, ali bih radije ostala ovde.
Devojka oklevajući sede na busen trave koji joj se činio čistijim od ostalih. On se, ne birajući mesto, spusti kraj nje. Pokuša u mislima da obnovi dan, od buđenja iz more do razgovora s krticom. Negde na toj mutnoj traci već razvijenog vremena trebalo je da ugleda sebe kako telefonom ugovara sa devojkom da na pašnjaku dočekaju pomračenje sunca. Nalikovalo je to traženju, na radiju, stanice koju nikad nije slušao, o kojoj su mu samo pričali. Ako joj je telefonirao – a morao je, kako bi mače došla? – moglo je to biti samo u potpuno zamračenom koridoru vremena u kome je, prinudnim sedenjem za stolom i grčevitim držanjem za njegove ivice, obuzdavao svoja mesečarski proizvoljna kretanja pre nego što će ga jedno od njih oterati na pašnjak. Uobražavao je da za stolom dugo sedi, izvesno vreme svakako je i sedeo – dlanovi su mu ostali isečeni oštrim linijama njegovih ivica – ali se morao, ne znajući, dići i sablasni telefonski razgovor obaviti pre nego što je postao svestan da više za njim ne sedi, da žuri prema pašnjaku koji je celog dana hteo da mimoiđe.
Oštri useci na dlanovima, još vidljivi svedoci sedenja za stolom, pa i više od toga, poverenje u lekovitu moć materije i njenu sposobnost da dušu vrati s njenih onostranih lutanja, pokolebaše za trenutak njegovo ubeđenje – kraj svih neprilika koje mu je pravilo, ugodno – da ne pripada ovom svetu materije i simulacije života, da je u njega zalutao iz jednog u kome se s prirodom može ,,razgovarati“, kao što je on govorio s krticom, gde materija, ako i postoji, nema sudbonosno značenje sveopšte i jedine sadržine stvarnosti. Kome materija može vratiti samoosećanje, mora da joj i pripada. Kome dodir s jednim predmetom može rekonstruisati dušu, ma šta pod njom podrazumevamo, pa i višestruk, simultan, energetski, elektromagnetički odnos između mnogobrojnih neurona kore Velikog mozga, deo je te elektromagnetne stvarnosti isto onako kao što je svaki pojedini kompjuter deo jednog opšteg logičko-matematičkog sistema.
To nije značilo da ovaj svet nije veštački, to je samo značilo da je veštačka tvorevina i on sam. U civilizaciji imitacije života, i sam imitacija. Samo je on imitirao izrođenost, izdvojenost, iluziju da je nešto drugo . Jer, ako se sve, pošto je jednom bilo prirodno i živo, moglo ponoviti kao neprirodno i neživo, mogla se ponoviti i poremećena svest da u toj opštoj smrti, na tom groblju preživelih modela – jedini on živi. A da uistinu jedini živi, ako je ovaj svet androidski, da je čovek čak i ako su svi oko njega roboti, uprkos svemu – razumevanje s krticom bilo je dokaz.
Ni najsavršeniji vestački svet tako nešto ne može reprodukovati.
- Mora da u okolini postoje i uređena mesta za izlete – reče devojka kopajući po platnenoj torbi. – Zbilja ne vidim šta ti na ovome nalaziš?
Neuređenost, htede dodati, i mogućnost da od automata opet postane slobodno biće, ali se uzdrža. Izmena dubljih poruka isplaćivala se jedino sa starim krticama.
Devojka izvadi iz torbe tele-radio i poče prebirati po klavijaturi.
Besmisleni prizori munjevito su se smenjivali gubeći boju na suncu. Učini mu se da vidi pobesnele mlade ljude kako na nešto bacaju kamenice, a zatim kolonu tenkova ili su to bila blindirana policijska kola, nije razabrao. Devojka se zaustavi kod muzičke grupe koja je u odgovarajućim cirkuskim kostimima izvodila bučne kompozicije iz šezdesetih.
- Šta će ti to? – upita.
- Bez toga bih mislila da sam na dečjem groblju.
Oko njih ređali su se koncentrični krugovi krtičnjaka. Zatrpana rupa kroz koju je nestala njegova krtica bila mu je s desne strane, skoro ju je rukom mogao dodirnuti. Priznade u sebi da pašnjak sa svim tim plitkim humkama liči na zapušteno dečje groblje. Odjednom, i to mu se učini prirodnim.
Pašnjak je i bio groblje.
A oni – mrtvaci.
Sve je postepeno zauzimalo svoja prirodna, zauvek određena mesta. Sve se odvijalo po scenariju koji se ničim nije smeo izmeniti. Kao za ko zna koliko puta odigranu predstavu. Osećao je da na pasnjaku u očekivanju pomračenja nije prvi put. Da nisu prvi put krtice otišle duboko u zemlju. Da ne čuje prvi put, i baš ovde, muziku s kojom je svet dočekao njegovo rođenje.
Niti prvi put u pašnjaku prepoznaje groblje, a u zadahu što su ga on i devojka ispuštali – miris psa s krvavom njuškom u vodi. Devojka zadrhta, osloni se na njega kao da se od nečeg štiti. Gledala je u daleka brda, titanske krtičnjake mrtvih, jalovih rudnika sa kojih će sići prve senke pomračenja. Senke će se spustiti izrovanim padinama, suvim vododerinama po kojima su vetrovi lomili kamenje, izbrisaće skeletne konture umirućih šumaraka, ograđenih bodljikavom žicom, gde su školsku decu vodili da upoznaju poslednje živo drvo, izmešaće se sa crnim, dahom grada, tamnim pokrovom prekriti geometrijski isečena, grobnim parcelama slična polja, održavana u životu dopingom, i uputiti se prema njima.
- Blizu je – reče.
Ona ponovo zadrhta.
- Otkud znaš?
- Odavde treba da se čuje praćakanje ribica u potoku. Čuješ li ga?
Ona oslušnu bez volje:
- Ne. Ali ne čujem ni potok.
- Možda više ne teče. Možda je i on stao.
Ptice nisu pevale. Nije se čulo ni zujanje pčela oko usamljenih cvetova korova. Samo su se kržljave vlati trave povijale na večernjem povetarcu. Crno, mršavo kljuse mirno je paslo na obližnjem ćuviku.
- Sve je stalo, sve čeka – reče osluškujući. Sve, osim vetra i crnog konja. Kao da su oboje isuviše stari da bi ih ikakva promena poremetila.
Ona se nervozno nasmeja: – Ne misliš, valjda, ozbiljno da ni potok ne teče?
- Ko zna.
- Za ime boga, šta je danas s tobom?
- Ne kažem ni da teče ni da ne teče.
- Naravno da teče, samo ga mi odavde ne vidimo.
- Zašto ne siđeš do živice?
- Zašto da siđem do živice?
- Da vidiš teče li.
Ona ništa ne reče. Izgledalo je da se predala muzici, ali ukočeno lice je odavalo da je ne čuje.
Znao je da ne sme sići do živice. Takođe, da je uverena kako potok još teče, a da ga oni zbog nečeg, možda pravca vetra, ne čuju, ali da ode i uveri se nije se usuđivala.
Borislav Pekić
Nastaviće se
