Priča: Zlatni kraj (šesti nastavak)
4
Ali, i u toj blagoslovenoj tmini, u toplim tunelima kojima su se poverile krtice a on postao nevidljiv i nepovrediv, oseti promenu.
Podiže se na laktove. Sunce je još sijalo, ali je dobijalo modru transparentnost rendgenskog snimka. Vrhom golog brda, vrlo daleko, ležala je senka kao prljava šaka koja steže zemlju.
Ispod nje, ne beše siguran, u ovoj dolini ili nekoj drugoj, iza stvarnosti gde su granice između prošlosti i budućnosti izbrisane i sve se događa i kao da se već dogodilo, i kao da će se dogoditi; stene su se rasprskavale kao da drukčije iz sebe ne mogu da izađu, užareno se kamenje topilo, ispuštajući zlatnu masnoću, poput otkosa drveće se ravnomerno povijalo do tla, a potom uspravljalo kroz vazduh razbijen oblacima haotičnog sjaja. Na jednom drumu koji se pomerao kao da menja pravac, usamljeni automobili pretvarali su se u crvene lomače, a ljudi između njih, odjednom lišeni mesa, u kosture što su još neko vreme uzdignutih koštanih ruku trčali pre nego što će se s avetinjskom sporošću svaliti na zemlju i rasuti u žute vatrene mrlje.
Te doline nestade i on se opet nađe u svojoj s paničnim osećanjem da ga odnekud, s nekog udaljenog, nepoznatog mesta, nešto ugrožava. Krajičkom svesti primi utisak da se devojka naglo digla i potrčala živici, na suprotnu stranu od dolazeće senke, i ču iz daljine, iz drugog sveta, njene izbezumljene krike.
Slika je mutna, sva u izmešanim konturama. Kao hologram koji se tek uobličava, čiji sadržaj nije stekao sve dimenzije ni perspektive, čak ni mnoge zatvorene površine, nego se one ukrštaju i prožimaju u naporu da neki predmet iz tog haosa izdvoje. Napreže se da joj pomogne u dovršenju, svestan da je već u tami pomračenja, da se oko njega više ništa ne čuje, čak je i vetar, mora biti, stao, premda on ništa od toga ne vidi hipnotisan prizorom što iz njegovog duha izranja kao sablasna fotografija iz crne emulzije fiksativa.
To je ovalna prostorija. U podzemlju, očigledno, jer je veštački osvetljena lampama prekrivenim žičanom mrežom. Duž zidova uredno su poređani aparati sa kontrolnim brojčanicima, satovima, svetlucavim ekranima i terminalima sličnim stisnutim usnama samrtnika. Na sredini je izvučena komandna klavijatura nalik orguljama po crkvama. Iznad nje je sef sa crvenom ručicom koju nazire iza metalnog poklopca. Jer slika još nije gotova, obrisi raznih dubina međusobno se prelamaju dajući joj izgled skeleta, crtačke šeme kojoj sve površine još nisu zatvorene.
Prostorija je prazna. Zatim se vrata u dnu otvaraju. Ulaze dva čoveka u uniformama. U rukama nose ključeve sa plastičnim vinjetama. Svaki – po jedan ključ.
Pokreti su im uvežbani, robotski, ni brzi ni spori – precizni. A jedan od njih, on je – Arno. On ili njegov uspeo dvojnik.
Ne može zaustaviti obojicu. Njegova moć, tajanstveni dar krtice tako daleko ne ide. Da je ovde, možda bi ona to mogla. Ili on kada bi mu se dalo vremena da svoje nove sposobnosti vežba, bar koliko su ga za sebe dvojica ljudi imala. Možda će uspeti da spreči bar jednog sefu da priđe. Možda će to biti dovoljno. Za otvaranje sefa bilo je nužno da se oba ključa u svojim bravama okreću istovremeno.
Nije se dvoumio među njima. Emitovao je svoju snagu puštajući je da sama bira metu.
Oficiri se uputiše sefu. Njegov dvojnik, onaj sleva, zastade, i drugi stade okrenuvši se prema onome koji je oklevao. Nešto mu nestrpljivo reče. Izgledao je uznemiren. Zaustavljeni oficir pokuša da se pokrene. Ne uspe. Odavde, sa pašnjaka, činilo se da su mu noge urasle u metalni pod. Drugi naglo ispruži ruku i uhvati ga za rame. Sada je bio već vidno uzbuđen. Opet nešto reče, pogleda u svoj sat, zatim u Arnovog dvojnika, koji se upinjao da noge odvoji od poda. Uspe najzad, ali mu ključ ispade iz ruke, ubijen Arnovom voljom. Saže se da ga dohvati i sroza na kolena. Onaj drugi pokuša da ga uspravi. Lice Arnovog dvojnika mučenički se grčilo. Telo su mu tresle spazme.
Nedodirnuti oficir nešto je govorio mikrofonu u zidu, lica pepeljasta i orošena znojem.
Arnova kopija se sa krajnjim naporom podiže hvatajući se za komandnu klavijaturu. U ruci je držala jedan od ključeva.
Arno ponovo napade. Grubo ga odbaci od sefa. Oslobođeno teže, proneto kroz vazduh kao lelujava senka, telo udari u metalni zid sa brojčanicima i sroza se trzajući udovima.
Drugi oficir je sada izgledao kao neko ko je potpuno izgubio prisebnost. Pritrčao je vratima kao da ih želi otvoriti, ali je stao ne dodirnuvši ih. Nije ga Arno zaustavio. Naprotiv, pokuša da mu pomogne i neutrališe automatsku bravu unapred znajući da za takve uticaje još nije spreman; vrata su se mogla otvoriti tek kada se otključa sef i crvena ručica iz gornjeg položaja prevede u donji.
Još dublje se napreže. Držao je oborenog oficira prikovanog za pod, a drugoga sprečavao da mu pomogne. Razdvojena na dva cilja snaga mu popusti. Oba se čoveka opet pokrenuše.
Nije imao izlaza. Iscrpljivao se. Morao je biti štedljiv, morao se koncentrisati na jednog, u nadi da posle tog napora neće ostati sasvim bespomoćan, da će nešto od nje i za drugog ostati.
Ponovo napadnuti oficir izvi se u neprirodan luk, pa zgrči, zapanjenim ustima grabeći vazduh što mu ga je iz pluća nemilosrdno istiskivao, udari o pod i osta nepomičan.
Imobilisan zaprepašćenjem drugi oficir je stajao na sredini prostorije, glave okrenute nekom zvuku koji Arno nije čuo, ali je pretpostavljao da ispunjava prostoriju nervoznim komandama.
Zatim se uputi čoveku na zemlji, kleče kraj njega, podiže mu kapke na očima, opipa puls, pa reče nešto u pravcu izvora nečujnog zvuka.
Arno iskoristi predah da prikupi oštećenu snagu. Vraćala mu se u slabasnim, iskidanim strujama koje je nemoguće bilo na vreme sakupiti. Shvati da je izgubio.
Oficir uze ključ sa zemlje i priđe sefu držeći u ruci oba. Još jednom pokuša da u njega prodre, ali bi odbijen. Pokuša i da istopi ključ u čovekovoj ruci, da mu bar jedan zubac razmekša, i tako ga onemogući u otvaranju brave. Ključ se, očevidno, zagreja, jer ga je oficir jedva držao u ruci, ali odole. Metal je bio tvrđi od nerava, a njegova snaga sasvim na izmaku.
Učini mu se da čuje staru krticu duboko ispod zemlje:
Što mora biti nije nesreća. Nesreća je što ne mora biti, a ipak se događa.
Slika izblede. Arno se vrati na pašnjak. Zateče ga u tišini, koju je remetio samo mrtav glas sa crnog ekrana najavljujući važno saopštenje. Ali kad on zaćuta, ekran ostade crn.
Kao providna siva obrazina preko zemlje je ležala senka pomračenja.
Ništa se nije pomeralo, čulo, osećalo. Priroda se povukla u sebe. Sa krticama otišla duboko u zemlju. Nakostrešene vlati trave izbijale su iz ledine kao dlake sa lica leša. Nisu cvrkutale ptice ni zujale pčele. Vetar u brestovima živice, potok ispod njega, sve je stajalo.
Samo je crno, mršavo kljuse na ćuviku i dalje mirno paslo.
Ličilo je na konja ratnika koji je sišao da obiđe bojište davno izgubljene bitke, ali koga se ni to bojište ni gospodareve usponiene ne tiču.
I kao nekada stara krtica, sada mu to staro kljuse pomože da se i on od budućnosti izdvoji.
Namah oseti blagosloveni mir, izmirenost sa sobom i svojim uzaludnim životom.
Stigao je kasno.
Šta se može uraditi za nekoliko minuta što se nije uradilo za stotine hiljada godina?
Može se jedino poslednji put omirisati maslačak koji je sa žutim laticama u rasulu virio iz zemlje odmah ispred njega.
I saže se da ga oseti ne videći devojku koja mu se korakom bez nade vraćala.
Oštar miris korova ispuni mu nozdrve, a potom i telo.
Bio je to opojan, bleštav miris koji se, pošto kroz njega kao očišćavajuća vatra prode, Zlatnim Krajem rasu svetlošću tajanstvenog Uznesenja.
Objavljujem:
Da su Ljudi živeli i da sam ja Čovek.
Jer, ja, Arno, znam šta je neizvesnost.
Neizvesnost je čekanje na nešto što ne mora doći, a kada dođe, ako dođe, što je neizvesno šta znači.
I ja čekam ne znajući šta će doći, ali mi je dano da znam šta je došlo.
I da objavim:
Čovek je postojao.
Jedno je Čovečanstvo došlo i prošlo. Ja ga zovem Prvim, jer ne znam šta je bilo pre njega i da li je još neko pre njega bilo. U dubinama prošlosti kroz koju gledam ono je dno. Dalje i dublje od njega ništa se ne vidi. Ali je svako dno vrh nečega drugog I svaki vrh nečije dno. Vrh i dno su neizvesnosti koje se leđima podupiru.
Ovde počinje tajna. Ovde je poreklo svih neizvesnosti. Ovde – seme Čoveka.
Objavljujem, takođe, da je mladi čovek koga sam video kako silazi padinom prema starom pašnjaku izrovanom krtičnjacima, dok vetar brestovima u dnu, duž živice jedva primetno pokreće lišće, jedan potok šumi u blizini, a sunčevi zraci letnje večeri pozlaćuju zemlju; kojeg sam zatim ugledao kako na tom pašnjaku, kleči mirišući jedan žuti cvet i koga, najposle, više ne videh, jer nestade u haosu svetlosti i tame – da je taj mladi Čovek bio moj dvojnik, odlivak mog lika, lice moga lica.
Ali, da li sam to bio ja i šta to ako jesam znači, ne znam; i to je takođe neizvesnost.
Jer, haos svetiosti i tame mogao je biti i haos raspadanja i haos stvaranja. Kao što nema razlike u blesku zvezde koja se rađa i one što propada, ni oni se ne razlikuju.
Iz haosa je isplivao led. Njegove su bele sante plutale morem crnim od hladnoće.
Tada videh drugo doba, koje je doba Drugog Čovečanstva, i u njemu, opkoljenog ledom, drugog Čoveka, mnogo starijeg od prvog, ali opet nimalo starijeg.
I on je klečao.
Ali, ispred njega nije bio cvet ni Zlatan Kraj, ovaj na kome stojim i ispunjen neizvesnošću čekam, nego ledena rupa u kojoj su izmešane ležale kosti Čoveka, pacova i krtice.
I prema njemu osetih samilost, jer sam sada poznavao prošlost.
Ali se još nadam, jer vise ne poznajem budućnost.
Ja, Arno sa planete Arnos, čekam i zebem.
Borislav Pekić
Kraj priče “Zlatan kraj” iz zbirke 1999
