Pismo Vinsenta Van Goga bratu Teu
Pariz, leto 1887.
Tužan sam što slikarstvo, čak ni u slučaju uspeha, neće doneti onoliko koliko košta.
Ganulo me je ono što si pisao o kući: “Dosta dobro se drže, ali ipak ih je tužno videti”.
A pre nekih dvanaest godina, zakleli bismo se da će kuća, ipak, uvek napredovati i da će sve biti u redu. Majci bi pričinjavalo zadovoljstvo ako bi tvoj brak uspeo, a i zbog tvog zdravlja i posla bilo bi dobro da ne ostaneš sam.
Ja – ja osećam da me je prošla volja za brakom i decom, i na trenutke sam prilično tužan što sam takav sa trideset pet godina, kada bi, zapravo, trebalo da se osećam sasvim drugačije.
I ponekad zameram ovom odvratnom slikarstvu.
Rišpen je negde rekao: zbog ljubavi prema umetnosti gubi se prava ljubav.
Smatram to strahovito tačnim, ali nasuprot tome, prava ljubav ogadi umetnost.
I već mi se dešava da se osećam starim i skrhanim, a ipak još dovoljno zaljubljenim da ne bih bio zanesen umetnošću. Da bi se uspelo, potrebna je ambicija, a ambicija mi se čini besmislenom. Iz toga će ispasti ni sam ne znam šta, pogotovo želim da ti budem manje na teretu – i to sada nije nemoguće- jer se nadam da ću napredovati, tako da ćeš smelo moći da pokažeš ono što radim, ne kompromitujući se.
A onda se povlačim negde na jug, da ne bih gledao tolike slikare koji mi se kao ljudi gade…
Video sam Tangija juče i stavio je u izlog jedno platno koje sam naslikao, naslikao sam četiri od kada si otišao, a sada radim na jednom velikom.
Znam da se ta velika, široka platna, teško prodaju, ali kasnije će se videti da tu ima svežeg vazduha i dobrog raspoloženja. Sada će sve biti ukras u trpezariji ili letnjikovcu.
