Razgovarao: Majkl Perkins
Rekao si da si počeo da pišeš poeziju u trideset i petoj. Zašto si čekao toliko dugo?
BUK: Slušaj, nemoj mnogo da me zamaraš, malopre sam izvadio šest zuba i usta su mi puna krvi… Pisao sam kratke priče, uglavnom ručno, do dvadeset i pete godine, a onda sam ih sve pocepao i odustao. Odbijanja Atlantika i Harpersa bila su kap u prepunoj čaši; glatko su me odbili, pa sam digao ruke od svega, dohvatio klasike, pokušao da ih čitam i uspavao se. Onda sam gladovao u malim sobama s debelim pacovima što gamižu po podu, i religioznim gazdaricama koje se vuku po hodnicima – bio je to čudan oblik ludila, pa sam počeo da visim po barovima, radim honorarne poslove, mlatim pijance i mlate me, bežim od ludih žena i jebem dobre ribe, jebem loše ribe…sve dok jednog dana u trideset petoj nisam završio u bolnici; ostavili su me da ležim tamo tri dana pre nego što je neko rešio da mi je potrebna transfuzija. U svakom slučaju, preživeo sam, ali kad sam izašao iz bolnice osetio sam da mi mozak drukčije funkcioniše posle deset godina nepisanja, pa sam pronašao neku jeftinu mašinu i počeo da pišem pesme. Ne znam zašto, ali pesme su mi se činile kao manje gubljenje vremena od drugih literarnih žanrova.
Neki još uvek misle da je pisanje gubljenje vremena.
BUK: A šta nije gubljenje vremena? Neko skuplja markice ili ubije svoju babu. Svi mi samo čekamo, radimo male stvari i spremamo se za smrt.
Da li se identifikuješ sa nekim pesnikom ili nekim pokretom?
BUK: Ne. Mislim da čitavom pesničkom scenom dominiraju netalentovani, smešni i usamljeni magarci. Od univerzitetskih grupa s jedne, do bitničke mafije s druge strane, uključujući i one koji nisu ni jedno ni drugo, već levitiraju negde između. Zaista me čudi što nikog nikada nisam čuo da kaže ovako nešto, i na ovaj način kako ja to sada činim.
Zašto si nazvao te ljude magarcima? Smešan si.
BUK: Pripazi. Na toj tvojoj svetloj košulji krv ne bi lepo izgledala. Bitnici i univerzitetske face su veoma slični, u smislu da ih je usisala masa. Njih vodi ta masa, publika, idolopoklonici, bolesnici, slabići, nezajažljivi i praznjikavi glupani; kad kažem praznjikavi mislim na to da su im duše prekrivene bubuljicama, a glave su im veliki baloni puni bajatog vazduha. Ti pesnici ne mogu odoleti aplauzima poluljudi. Oni od stvaralaca postaju zabavljači, oni prave klan sa masom, klanove među sobom, i užasno su napaljeni na slavu. Više poštujem direktora fabrike koji će da otpusti pedeset ljudi sa proizvodne trake. O, ti smradovi, ti naduveni izbljuvci što vise na drveću i pevaju mrtvoj masi!
Prvi dio intervjua objavljenog 1967. u časopisu NewYork, br. 17
(nastaviće se…)
