27. sept. 1959.
Od mučnine do mučnine, od bolesti do bolesti; Kuda idem? Osećaj korenite nemoći pred svim. Uskraćen rođenjem.
S istim pravom kao i Dobro, Zlo je stvaralačka snaga. Od ovo dvoje ono je ipak najaktivnije. Jer Dobro često džabalebari.
Nekada mi ni dan ne bi prošao bez nekoliko sati muzike ili čitanja jedne pesme.
Danas ulogu svega toga vrši proza. Kakvo uniženje, kakva propast!
Jedini problem koji primam k srcu: problem monstruma.
Osujetiti posledice Postanja.
Najbeznačajniji čin postavlja za mene problem svih činova; život se uvek za mene pretvori u Život, što vežbu daha iskomplikuje toliko da se dođe do tačke gušenja.
Napadi besa od jutra do mraka. Svađam se sa prodavcima, sa svima živima. Posle svakog napada, osećaj poniženja. Ophođenja „mrske“ individue, i samim tim, gađenje nad samim sobom.
Svaki čovek koji nešto prodaje dovodi me van sebe.
Posle neprospavane noći, ukus cigarete je pogreban.
Pisac sam koji ne piše. Osećaj da se ogrešujem o svoje noći, svoju „sudbinu“, da je izdajem i traćim sate.
Tlačenje. Sigurnost da sam nepozvan.
U „epileptičnim“ trenucima osećam da sam nesnosno sličan Svetom Pavlu. Moja podudaranja sa nasilnicima, svima koje mrzim. Ko je ikada više od mene ličio na svoje neprijatelje?
Zanesenjaci i nasilnici su uglavnom žgoljavi, „sagoreli“. Jer žive u neprestanom samoizjedanju, na štetu svog tela.
Ne napredujem ni na kom planu i ništa ne proizvodim jer tražim ono što se ne može naći ili, kako se nekad to zvalo, istinu. Nesposoban da je dohvatim, tapkam u mestu, čekam, čekam.
Ja sam razuzdani skeptik.
U prvim vekovima hrišćanske ere bio bih manihejac, tačnije Markionov pristalica.
Samilost: izopačena dobrota.
Više se ne sećam ko je sebe ovako definisao: „Mesto sam svojih stanja.“ Ova mi definicija u potpunosti odgovara i gotovo da iscrpljuje moju prirodu.
18. nov. 1959.
Popodnevni san. Budeći se, u sekundi sam se osetio kao mrtvac. Bilo je to munjevito prosvetljenje leša.
Ako bih svakog dana imao hrabrosti da urlam po petnaest minuta, bio bih savršeno uravnotežen.
Svi moji „zapisi“ su, na kraju krajeva, samo antiutopijske vežbe.
Onog ko me uverava da ne znam šta je osvetoljublje uvek imam želju da ošamarim da bih mu pokazao da se vara.
Sve u svemu, život je nešto nezamislivo.
29. novembar 1958.
Ništa me toliko ne razočara svojom krhkošću i izveštačenošću koliko briljantan um. Radije se okrenuti dosadnjakovićima: oni poštuju banalnost, ono što je večno u stvarima i idejama.
Ne razumem H-a: dosadan je a nije banalan. Njegova dosada izbija iz potrage za originalnošću, iz traganja za čudnovatim, stalnim i beskorisnim iznenađenjem.
Ništa ne boli toliko koliko neki mislilac koji smatra da mu je dužnost da reši sve što iznosi, koji svaki problem zatrpava rečima. Govorljivost je greh protiv uma.
Ni najveći mu nisu odoleli.
Tip čoveka kakvom se divim: Ranse.
Bog postaje lažan u trenutku kad se niko ne usuđuje da umre za njega.
Iz kakvog unutrašnjeg nemira izbijaju moje kosmogonijske opsesije! Razumljivo je što su tako česte kod ludaka.
Tacit, moj omiljeni pisac. Potpuno stojim iza Hjuma koji ga je smatrao najdubljim duhom antike.
Ne dosađuje nam i ne uznemiruje nas sreća drugog, već njegove vrline.
Molitva izbija iz mog depresivnog stanja koje je van sebe od radosti.
Privržen sam samo umovima koji su izjedeni jalovošću; još bolje: onima koji briljiraju u jalovosti. Čak mi se i Žuber ponekad čini previše plodnim.
S religijom je gotovo kad prestane da baštini jeresi.
12. decembar 1959.
Pre nekoliko noći usnio sam san koji ne mogu da zaboravim: povorka zmija je prolazila ispred mene, defilovala, i svaka se, kad na nju dođe red, uspravljala da me pogleda svojim svetlucavim očima koje su se širile: dva umanjena sunca.
Istorijska kultura je sve obezvredila. Više se ne spori o Bogu već o oblicima boga; o religioznom senzibilitetu i iskustvu, a ne o predmetu koji opravdava i jedno i drugo.
16. decembar 1959.
Francuski moralisti: manihejstvo ostvareno anegdotom.
ili: anegdotsko manihejstvo.
ili: na „mondenskom“ nivou.
Božanstvo Proze.
Stihovi me sve manje dotiču. Usahla melodija, začepljena duša.
Uvek je neko iznad nas; iznad samog Boga uzdiže se Ništavilo.
Koji je vizigotski kralj u VI veku napisao komentar Apokalipse? Ko je objavio rukopis i kad? Neodređeno sećanje na belešku pročitanu na brzinu u ko zna kojoj biblioteci.
Pred svakom uvredom oklevamo između šamara i pomilovanja; to oklevanje koje nam traći dragoceno vreme osveštava naš kukavičluk.
The Anatomy of Melancholy Roberta Bartona. Najbolji naslov koga se iko ikada dosetio. A što je knjiga nečitljiva – koga briga?
Ko god ima ubeđenje, bilo kakvo, ima i boga; štaviše, veruje u Boga. Jer svako uverenje podrazumeva apsolut ili se stavlja na njegovo mesto.
Ne zahteva se sloboda nego iluzija slobode. Zarad te iluzije, čovečanstvo se milenijumima batrga.
Uostalom, pošto je sloboda, kao što je rečeno, osećaj, u čemu je razlika između „biti slobodan“ i „verovati da si slobodan“?
Knjiga koju treba pročitati: Tratado de Tribulación oca Ribadeneire, savremenika Svete Tereze.
19. decembar 1959.
Razumem mistike jer me poput njih izjeda pohota, iako prezirem putenost. Od nemira čuvstva, od „iskušenja“ može se umreti.
20. decembar
Ovog popodneva, želeći da pišem o slavi, i pošto se nisam setio ičega što bih mogao da kažem, legao sam. Veliki poduhvati su se često završavali krevetom, tim žalosnim krajem mojih ambicija.
Prenagljen duh a neodlučan.
Moja bolešljiva sklonost Tacitu, potreba da se napasam užasima. I elokvencijom i poezijom gađenja.
Anali, Magbet, knjige, ne: slike mog svakodnevnog života.
Kontinuitet razmišljanja najviše je sputan kad osetimo fizičko prisustvo mozga.
Možda zbog toga ludaci misle samo u bleskovima.
Iskušenje slave je uništilo raj. Kad god želimo iz anonimnosti, tog simbola sreće, popustimo nagovorima zmije.
Cenim samo ogoljenu prozu koju prožima jeza.
Čovek neizbežno stremi ka katastrofi. Sve dok u to budem uveren, zanimaću se za njega, pohlepno i strasno.
Izvornik: Cioran, Cahiers 1957–1972, Gallimard, Paris, 1997.
(Izabrao i preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić)
