Pjesnik iz Crvenke sa novosadskom adresom Marko Jovanović objavio je svoju prvu zbirku poezije “Moj pas i ja projektujemo srčane mane”. Ovaj autor piše i prozu, drame, bavi se esejistikom i prevođenjem, a nagrađen je na nekoliko festivala.
U razgovoru za “Nezavisne” govorio je o ljubavi čovjeka i psa, vezi poezije i boemskog života i planovima za budućnost.
Jovanović kaže da je na zbirci radio cijeli život te da mu je bilo bitno da obnaroduje ono što je zapisao i potpisao. Ideja za neobičan naslov potiče od jednog dogovora, a do punog naziva se došlo nakon poznanstva sa Jovanovićevim najboljim prijateljem.
“Pokojni otac je rekao da se zbirka zove ‘Projektovanje srčanih mana’. Pape je umro, a ja usvojio psa”, kazao je Jovanović.
NN: Kako ste otkrili svoj talenat i počeli da pišete?
JOVANOVIĆ: Od kada sam bio pismen počeo sam da čitam. Kada sam pročitao dovoljno počeo sam da pišem. U detinjstvu sam imao izlete, koji su me nagradili ne samo nagradama, nego i jednom dobro utabanom stazom. Za prve stihove sam dobio nagradu, čak i za prve crteže.
NN: Šta Vas najviše inspiriše? Odakle crpite motive i u kakvoj atmosferi stvarate?
JOVANOVIĆ: Motiv je za nekog ko je ubica, kažu u američkim filmovima. Ja sam pesnik. Ali isto je i pesniku i ubici. U istoj atmosferi stvaramo. Imamo žene i ljude koji su suštinski Homo ecranicus pa nam je stoga isto. Stvoriti ili ubiti. Hvala bogu, treba da biramo ovo prvo.
NN: Koje književnike cijenite, imate li uzore?
JOVANOVIĆ: Horhe Luis Borhes i Miroslav Krleža su retki književnici na svetu koji su imali dovoljno zanatskog znanja i veštine, a usput bili biblioteke koje hodaju. Oni su mi prva asocijacija. Mada, što se poezije tiče, mi smo imali toliko vrhunskih pesnika da se čovek zapita zašto su francuski ili ruski pesnici, na primer, toliko cenjeni, a naši nisu. Naravno da su se mnogi naši romantičari ili drugi školovali po univerzitetima na istoku i zapadu, pisali i prepisivali. Međutim, postoje oni koji nisu. Mada i ovi što jesu nisu dovoljno poštovani, osim par statua i obeležavanja datuma. I dalje mi je neverovatno što se južnoamerička književnost retko ili nikad ne proučava u školama i na fakultetima. To je jedan ogroman svet, ne samo za ljude sa maštom. Južna Amerika je duša čitavog sveta. Slično je i ovde, naše podneblje je duša Evrope.
NN: Junaci mnogih pjesama u zbirci ste Vaš pas i Vi. Koliko je jaka veza između čovjeka i psa?
JOVANOVIĆ: Gledao sam nedavno skeč gde član Kju-kluks-klana dolazi na skup odgajivača rasnih pasa i kaže da je među svojima. Mislim da to dovoljno govori. Moj pas Paspalj je bačen, u kesi, sa još nekoliko svoje braće i sestara. Usvojio sam ga, kažu udomio. Tu je počela bezuslovna ljubav koju jedino pas može da pruži. I tako se nas dvojica budala družimo već pet godina. Volim da mu kažem da je neobičan pas, a obična budala. Savetujem apsolutno svima da udome psa. Moći će da vide da je neko bolji od njih samih.
NN: U knjizi ima mnogo boemskog. Koliko je prema Vašem mišljenju poezija vezana za ovaj način života, nadahnjuje li on kao takav pjesnika?
JOVANOVIĆ: Iako je to postao nekakav kliše, mišljenja sam da jedno bez drugog ne mogu da idu. Zamislite pesnika koji je čistunac, bezgrešnik, čestiti građanin. Ako si toliko pomiren sa životom ne možeš pisati dobru poeziju. Možeš, ali samo zanatski. To je otprilike kao protesti bez nasilja, pivo bez alkohola, žena bez strasti, frizer bez onih makazica što proređuju kosu, istorija bez bitaka, fizika bez ubrzanja, reke bez ribe, pas bez repa i ušiju.
NN: Može li se od poezije živjeti ili je ona samo lijek za dušu?
JOVANOVIĆ: Ili pišeš ili si mrtav. Zapisao sam da je pisanje nužno zlo. To je jednostavno tako. U tri ujutru iz kreveta, u toku radnog vremena, u izlasku, usred predstave dođe, pa te tera na nuždu. Opet da se vratim na one sterilne zanatske pesnike… Oni to, verujem, nemaju. Samo imaju svoje konkurse i nagrade.
NN: Vaš izdavač “Sandorf” je iz Zagreba, kako je došlo do saradnje?
JOVANOVIĆ: Pre dosta godina upoznao sam urednika, sada smo veliki prijatelji. Odlučio sam da tamo obnarodujem ovu prvu knjigu. Pokušavao sam sa raznim izdavačima, slao sam rukopise na razne konkurse. Uvek su to dobijali oni koji ne trebaju. Od toga sam odustao i zajedno sa urednikom u “Sandorfu” Matkom Abramićem odlučio da objavimo zbirku u njihovoj, a sada i mojoj kući.
NN: Kako gledate na književnu scenu regiona, cijenite li neke autore?
JOVANOVIĆ: Nisam baš neko ko prati bilo kakvu scenu regiona. Muzičku, književnu, ovu u teatru pratim malo zbog sestre i nekog skrivenog interesovanja prema pozorištu. Ponekad naletim na neku dobru pesmu nekog mladog autora. Oduvek sam bio čovek koji čita klasike. Dok ih sve ne pročitam čemu čitati novo? U tome ima i znanja o tome da je dosta toga loše, sa mnogim klasicima nema greške.
NN: Šta još pišete osim poezije?
JOVANOVIĆ: Napisao sam pola tuceta kratkih priča, sve su objavljene ili nagrađene. Trenutno radim na romanu za decu i omladinu. Mislim da će biti dobar jer imam tešku, ali opet veselu temu. Radi se o strahu od vode. Tu se igram sa rečenicama, lepo je kada možeš da pišeš poeziju u prozi. To su radili i ranije navedeni.
NN: Kakvi su Vam planovi za budućnost, da li su u planu nove zbirke?
JOVANOVIĆ: Druga zbirka je već dobrano na svom putu. Ova prva je samo zbiranje i izbor svega što sam napisao prethodnih nekoliko godina. Sledeća će biti nastavak prve, ali opet druga, zasebna.
NN: Da li je moguće da u narednom periodu promovišete knjigu u Banjaluci ili nekom drugom gradu u BiH?
JOVANOVIĆ: Naravno, bilo bi mi izuzetno drago. Nikada nisam posetio Banjaluku, a voleo bih. Ako ne sada zbog zbirke, onda kada roman bude gotov. Ako ne zarad romana, onda zarad prijatelja.
Razgovarao: Slobodan Manojlović
https://fenomeni.me/tag/marko-jovanovic/
