Alan Blind Owl Wilson & Canned Heat

Alan Slepa Sova Vilson (4. jul 1943. – 3. septembar 1970.) bio je jedan od osnivača legenandarnog američkog blues benda Canned Heat – pevač, gitarista i usni harmonikaš. Zajedno sa saosnivačem benda – Bobom Hiteom, delio je strast ka sakupljanju i asimiliranju starih blues snimaka, iskazavši se vremenom kao vešt aranžer i usni harmonikaš. U trenutku smrti smatrali su ga jednim od vodećih svetskih znalaca na polju bluesa. Uzleteo je u svet besmrtnih vlastitim blues standardom On The Road Again, magičnim, setnim dodirom koji osvaja svaku iole senzibilnu dušu. Zaraznim ritmom koji se ponavljajući kotrlja ka središtu jakih emocija, uz jedinstven vokal koji vas trajno veže, Wilson poziva duše istinskih bluzera i svih ljudi meka srca i dobre duše na čudesno blues putovanje… Nakon proboja benda Canned Heat na Monterej pop festivalu 1967. i par sjajnih albuma, usledila je saradnja sa još jednom blues legendom – John Lee Hookerom. Bio je to vrhunac Wilsonove posvećenosti bluesu i kupljena karta za put u besmrtnost. Hookerova gitara i ritam, uz Wilsonove moćne improvizovane solaže na usnoj harmonici učinile su album Hooker and heat iz 1970. večnim. Rođena je još jedna legenda, putokaz za one koji traže. Ubrzo zatim, 3. septembra 1970., nakon srčanog udara Al Wilson odlazi putem koji je sam stvorio ka svetu muzike koja prezire smrt ili bilo kakvu drugu vrstu propadljivosti. Odlazi, živeći i dalje vlastitim delom otrgnutim od duše i posvećenosti neprolaznom svetu bluesa.

Pa, tako sam umoran od plakanja
Well, I’m so tired of crying

Ali opet sam na putu
But I’m out on the road again

Opet sam na putu
I’m on the road again

Pa, tako sam umoran od plakanja
Well, I’m so tired of crying

Ali opet sam na putu
But I’m out on the road again

Opet sam na putu
I’m on the road again

Ja nemam ženu
I ain’t got no woman

Samo da nazovem svog posebnog prijatelja
Just to call my special friend

Znaš kad sam prvi put putovao
You know the first time I traveled

Vani po kiši i snijegu
Out in the rain and snow

Po kiši i snijegu
In the rain and snow

Znaš kad sam prvi put putovao
You know the first time I traveled

Vani po kiši i snijegu
Out in the rain and snow

Po kiši i snijegu
In the rain and snow

Nisam imao platne liste
I didn’t have no payroll

Čak nemam ni kamo otići
Not even no place to go

I ostavila me moja draga majka
And my dear mother left me

Kad sam bio sasvim mlad
When I was quite young

Kad sam bio sasvim mlad
When I was quite young

I ostavila me moja draga majka
And my dear mother left me

Kad sam bio sasvim mlad
When I was quite young

Kad sam bio sasvim mlad
When I was quite young

Rekla je: “Gospode, smiluj se
She said, “Lord, have mercy

Na mog zlog sina.
On my wicked son.

Prihvati savjet od mene, mama
Take a hint from me, mama

Molim te, nemoj više plakati
Please, don’t you cry no more

Nemoj više plakati
Don’t you cry no more

Prihvati savjet od mene, mama
Take a hint from me, mama

Molim te, nemoj više plakati
Please, don’t you cry no more

Nemoj više plakati
Don’t you cry no more

Jer uskoro je jedno jutro
‘Cause it’s soon one morning

Niz cestu idem
Down the road I’m going

Ali ja ne idem dolje
But I ain’t going down

Ta duga, stara, usamljena cesta
That long, old, lonesome road

Sve sam

Ali ja ne idem dolje
But I ain’t going down

Ta duga, stara, usamljena cesta
That long, old, lonesome road

Sve sam
All by myself

Ali ja ne idem dolje
But I ain’t going down

Ta duga stara usamljena cesta
That long old lonesome road

Sve sam
All by myself

Ne mogu te nositi, dušo
I can’t carry you, baby

Nosit ću nekog drugog
Gonna carry somebody else

Alan Wilson odrastao je u Bostonu, Massachusetts, USA, gde je i studirao muziku na čuvenom Univerzitetu, i bio čest svirač u folk-blues krugu kafea Cambridge. Takođe je našao vremena da napiše dva poduža, analitička članka o bluesmenima Robertu Peteu Williamsu i Son Houseu za Broadside of Boston, muzičke novine iz Massachusettsa, koje je Downbeat magazine opisao kao među najznačajnijim doprinosima u modernom proučavanju bluesa, predstavljajući prvu važnu muzikološku analizu blues stila. Zapravo, kada su Phil Spiro, Dick Waterman i Nick Perls ponovno otkrili Son Housea 1964., Wilson je na kraju proveo sate sa starijim bluesmanom pomažući mu da se priseti kako ponovno svirati vlastite pesme, budući da House nije imao gitaru nekoliko godina i bolovao je od onoga što je kasnije dijagnosticirano i kao Alzheimer i Parkinson.

Wilson je bio izuzetan usni harmonikaš, slide gitarista i pevač s jedinstvenim stilom tenora. Njegov prijatelj Mike Bloomfield (takođe jedna od legendi bele blues scene, maestralni gitarista) ga je na sledeći način predstavio vrsnom blues maestru usne harmonike Charlesu Musselewhiteu:

Wilson je najbolji prokleti usni harmonikaš koji postoji! On može raditi stvari koje nikada pre niste čuli.

Wilson je povremeno radio za očevu građevinsku firmu postavljajući cigle, ali je, srećom, radije slagao nezaboravne riffove od teškog fizičkog rada. Wilsonov nadimak, Slepa sova, dao mu je prijatelj, bluesman John Fahey tokom putovanja 1965. od Bostona do Los Angelesa i bio je referenca na posebno debela sočiva koja je Wilson nosio kako bi nadoknadio vlastiti loš vid. Kasnije je Fahey, dok je istraživao knjigu o bluesmanu Charlieju Pattonu za svoj diplomski rad iz folklora na univerzitetu UCLA, pozvao Wilsona u Kaliforniju da mu pomogne na projektu. Preko Faheya, Wilson je upoznao Boba Hitea (kolekcionara ploča) što je dovelo do sastanka dva vrsna blues znalca u Hiteovoj kući, gde je potom nastao bend Canned Heat. Grupa je odlučila uzeti ime od Canned Heat Blues. Bio je to naziv opskurne pesme bluesmana Tommyja Johnsona iz 1928. godine (priče o zloupotrebi narkotika).

Prisutni su bili kolekcionari Hite, Mike Perlowin, John Fahey i Alan Wilson, a do kraja sastanka ovi zaljubljenici u blues odlučili su osnovati vlastiti jug bend, a prva proba je usledila uskoro. Početna konfiguracija se sastojala od Perlowina na glavnoj gitari, Wilsona na bottleneck (slide) gitari, Hitea na vokalu, Stu Brotmana na basu i Keitha Sawyera na bubnjevima. Perlowin i Sawyer su odustali nekoliko dana nakon probe, pa je gitarista Kenny Edwards (blizak prijatelj Alana Wilsona) ušao umesto Perlowina, a Ron Holmes je pristao biti bubnjar prvobitne postave dok ne nađu stalnog bubnjara. Nova grupa brzo je dobila nastup u Ash Groveu na Melrose Avenue u Hollywoodu, a Hite je pozvao svog prijatelja Henryja Vestinea da prisustvuje. Vestineu se svidelo šta je čuo i pitao ga je bi li se mogao pridružiti bendu, pa je Vestine dodan dok se Edwards privremeno zadržao. Svi su ubrzo shvatili da su tri gitare preterane pa su pustili Edwardsa (nastavio je formiravši Stone Poneys s Lindom Ronstadt). Otprilike u isto vreme, Frank Cook je došao zameniti Holmesa kao njihov stalni bubnjar. Johnny Otis producirao je prvi celovečernji album grupe 1966. Na njemu su sudelovali Hite, Wilson, Cook, Vestine i Brotman u svom studiju u ulici Vine u Los Angelesu. Ploča je zapravo objavljena tek 1970.; Vintage Heat kako je nazvana, od tada je postala najviše prepakovana i krivotvorena ploča u diskografiji Canned Heata. Otis je vodio odbor za dve verzije pesme Rollin’ and Tumblin’ (sa i bez harmonike), Spoonful Willieja Dixona i Loise Johna Leeja Hookera. Prva godina postojanja Canned Heata obeležena je retkim nastupima i ravnodušnošću javnosti. Alan Wilson je kasnije rekao za časopis Melody Maker:

Prve godine kad smo bili zajedno, radili smo tri nedelje. Dobili bismo nastup, svirali tri dana i dobili otkaz… jer smo odbili biti ljudski džuboks.

Nakon posebno katastrofalnog angažmana (iznenađujuće, to je bilo u onome što je vremenom postalo klub Whiskey A Go Go) grupa se raspala u avgustu 1966. na sledeća tri meseca. Tokom tog razdoblja, Alan Wilson i Henry Vestine pridružili su se Electric Beaversu. Naposletku, Canned Heat ponovno se osnivaju u novembru 1966. za jednokratnu svirku na koncertu Mothersa na UCLA. Dva agenta iz svetski poznate talent agencije William Morris, bila su u publici te večeri i nakon nastupa ponudili su im susret s bendom sledeći dan. Iako su izgledi sada izgledali dobri, prethodna nestabilnost grupe podstakla je Stuarta Brotmana da potpiše sindikalni ugovor s trupom trbušnog plesa u januaru 1967. tokom letnje pauze ’66., i bio je dužan održati svoju obavezu. Njegovi sve veći interesi za arapsku i razne druge vrste etničke muzike podstakli su ga da godinu dana kasnije osnuje hvaljeni world-music bend Kaleidoscope s Davidom Lindleyem i Chrisom Darrowom. Tako je Canned Head Botmana zamenio basistom Markom Andesom, koji je izdržao samo nekoliko meseci jer je više volio svirati u čistom rock and roll bendu.

Pre svog prvog albuma Canned Heat, koji je Liberty objavio, bend se pojavio na Monterey Pop Festivalu 17. juna 1967. Downbeat Magazine pohvalio je njihov nastup u članku koji se pojavio u izdanju od 10. avgusta (koji je sadržao sliku benda na Montereyu na naslovnici časopisa):

Tehnički, Vestine i Wilson su vrlo verovatno najbolji tim s dve gitare na svetu i Wilson je sigurno postao naš najbolji beli blues harmonikaš. Zajedno s moćnim pevačem Bobom Hiteom izvodili su country i čikaški blues idiom 1950-ih tako vešto i prirodno da pitanje kojoj rasi ta muzika pripada postaje potpuno irelevantno.

Istoimeni prvenac Canned Heat objavljen je u julu 1967.. Jednostavan tradicionalni blues nastup naglašen je obradama blues standarda, klasika Sonny Boya Williamsona Help Me, s Wilsonovim vokalom. Los Angeles Free Press je izvestio: Ova grupa ima to! Trebali bi se jako dobro snaći, i uživo i sa svojim snimkama. Album Canned Heat je komercijalno prošao prilično dobro, dosegnuvši 76. mesto na Billboardovoj lestvici. Nakon jednonedeljne svirke u Ash Groveu od 22. do 26. avgusta, bend je otišao na svoju prvu nacionalnu turneju. Katastrofa se dogodila kada je grupa uhapšena u Denveru zbog posedovanja marihuane. Samo je Wilson, pionir eko-ratnik koji je u to vreme bio napolju skupljajući lišće, izbegao hapšenje. Nakon povratka u LA, grupa je održala konferenciju za novinare kako bi objavila da je njihovo hapšenje orkestrirano i da je policija Denvera podmetnula dokaze koje će upotrebiti protiv njih kao deo tekuće kampanje uznemiravanja koja se vodi protiv vlasnika i promotera Family Doga (hippy plesna dvorana) i njezinih pokrovitelja. Od samog početka, Canned Heat je bio na čelu popularizacije blues muzike.

Njihov drugi album, Boogie With Canned Heat, uključivao je svetski hit On The Road Again, krunski dragulj seta. Otkrio je Wilsona u šest različitih uloga tri tamburaške deonice, harmoniku, vokal i gitaru, sve snimljeno u različito vreme. Njegov nekonvencionalni falset i istočnjačke teksture pesme učinili su snimku instant klasikom. Dvanaestominutna verzija pesme Fried Hockey Boogie (pripisana Larryju Tayloru, ali očito izvedena iz rifa Boogie Chillen Johna Leeja Hookera) omogućila je svakom članu da se rastegne na svom instrumentu, dok ih je među hipijevskom publikom diljem Amerike predstavljala kao kraljeve boogija! Hiteova Amphetamine Annie (pesma inspirisana zloupotrebom droge), postala jedna od njihovih najdugotrajnijih pesama i prva anti-droga pesma te burne decenije. Još jedna dobro poznata pesma, My Crime, imala je stihove inspirisane hapšenjem benda Canned Heat zbog posedovanja droge u Denveru. U proleće 1968., Al Wilson, Bob Hite i Fito de la Parra uzeli su taksi u Chicagu nakon jednog od svojih nastupa. Taksista je bio niko drugi nego Albert Luandrew, kojeg su muzikolozi prepoznali kao Sunnyland Slima, Muddy Watersovog pijanistu tokom dana Chess Recordsa kasnih 40-ih i ranih 50-ih. Slim je uzeo šestogodišnju pauzu od snimanja kako bi zarađivao za život vozeći taksi, a nadobudni trio ga je uverio da se vrati u studio. Nakon sesije u junu sa Shakeyjem Hortonom, Johnnyjem Shinesom i Williejem Dixonom za Blue Horizon Records, Bob i Alan su uverili Slima da snimi album za seriju Bluesmakers za World Pacific Records (pododeljak Libertyja). Album Slim’s Got His Thing Goin’ On sadržao je pesme Going Back To Memphis, Unlucky One i Dust My Broom sa Slimom i Canned Heatom i Hiteom kao koproducentom. Slim im je takođe ukazao čast svirati klavir na Turpentine Moan za album Boogie With Canned Heat. Štampa je počela, univerzalno, hvaliti Canned Heat kao inovatore bluesa. Uticajni jazz časopis Downbeat, objavio je sjajan članak o grupi u svom izdanju od 13. juna 1968., nazivajući ih verovatno najboljim bendom te vrste u svetu danas, svirajući sa snagom i uverenjem, i stvarajući uzbuđenje koje je pariralo najboljim crnačkim bendovima u ovom idiomu, ranoj posleratnoj blues muzici…

Čovek bi se, zapravo, mogao vratiti velikim inovatorima žanra… Muddyju Watersu, Howlin’u Woolfu, Johnu Leeju Hookeru, Elmoreu Jamesu, Little Walteru i sličnim… kako bismo pronašli grupe usporedive s Canned Heatom u majstorstvu, lakoći i inventivnosti.

Njihov treći album – Living the Blues, uključivao je devetnaestominutni tour de force, numeru Parthenogenesis koja je prikazivala kvintet u njegovom najeksperimentalnijem izdanju. Ova je pesma bila devetodelni zvučni kolaž i fuzija bluesa, rage, sitar muzike, honky-tonka, gitarske distorzije i drugih elektroničkih efekata, a sve skupa pod eksperimentalnim vodstvom menadžera/producenta Skipa Taylora. Ovaj je album uključivao njihovu inkarnaciju Henryja Thomasa Bulldozer Blues gde je pevač Wilson zadržao melodiju izvorne pesme, prepisao tekst i osmislio Goin’ Up The Country, čija je jednostavna poruka uhvatila povratak prirodi stav kasnih 60-ih, koji je Canned Heatu dao još jedan hit singl s obe strane Atlantika. Dostigao je samo mesto broj 11 na muzičkim lestvicama. Početkom 1969. turneja Canned Heata odvela ih je u Houston gde je Bobov prijatelj kolekcionar ploča usputno spomenuo da gitaristička legenda Albert Collins (The Master of the Telecaster) svira u malom klubu pod nazivom Ponderosa Club u gradskoj četvrti Black. Nakon što su seli i divili se njegovom čudnom D-mol ugađanju i neortodoksnom stilu, bend se predstavio nakon svirke i otkrio da je i Albert čuo za njih. Nakon što su ga savetovali da se preseli u LA kako bi poboljšao svoju karijeru, Canned Heat mu je pronašao agenta i upoznao ga s rukovodiocima United Artista. Kako bi pokazao svoju zahvalnost, Collinsov prvi naslov albuma za United Artist – Love Can Be Found Anywhere, preuzet je iz stihova Boba Hitea u Fried Hockey Boogie.

Pojavljivanje Canned Heata u Fillmore Westu u San Franciscu krajem jula 1969. bilo je ometeno ozbiljnom napetosti između Larryja Taylora i Henryja Vestinea. Taylor je konačno odbio nastupiti na istoj pozornici s Vestineom, a ubrzo nakon ove svađe, Henry je dao otkaz i osnovao vlastiti bend, kratkotrajni Sun. U prvom nastupu u Fillmoreu, Mike Bloomfield je zamenio Vestinea i zamoljen je da se pridruži bendu, ali je odbio jer nije volio turneje. Harvey Mandel je učestvovao u sledećem setu, svirao dobro i spremno prihvatio ponudu da postane član Canned Heata. Mandel je bio čikaški muzički veteran, svirao je s Barryjem Goldbergom i Charliejem Musselwhiteom te South Side Sound Systemom. Njegov prvi album, Cristo Redentor, objavljen je početkom godine. S Mandelom kao gitaristom, grupa je svirala dva dana u Fillmore Eastu u New Yorku pre nego što su se pojavili na legendarnom muzičkom festivalu Woodstock sredinom avgusta. Going Up The Country, koja je postala himna festivala, bila je uključena u trostruki album Woodstocka, a Woodstock Boogie je bila deo albuma Woodstock II, dok je Woodstock: The Twenty-Fifth Anniversary Collection dodao Leaving This Town prethodnom albumu benda. Nažalost, dan pre izlaska filma o Woodstocku, Warner Brothers skratio je film za dvanaest minuta, eliminišući nastupe Canned Heata i Jefferson Airplanea, oba izvođača koji nisu iz Warnersa. Svakako bi Canned Heat stekli mnogo veću slavu da je njihova dinamična izvedba ostala u izvornom filmu.

Vrijeme je bilo, kad smo se slagali
Time was, when we got along

Vrijeme je bilo, kad smo se slagali
Time was, when we got along

Šteta je što je osjećaj nestao
It’s too bad, that the feeling’s gone

Bilo je vrijeme, kad smo se mogli dogovoriti
Time was, when we could agree

Bilo je vrijeme, kad smo se mogli dogovoriti
Time was, when we could agree

To vrijeme je prošlo, sad mi zamjeraš
That time’s gone, now you find fault with me

Imam vremena, stvari će dobro funkcionirati
I’ve got time, things will work out fine

Nevolja mi neće uništiti život
Trouble, will not wreck my life

Nevolja mi neće uništiti život
Trouble, will not wreck my life

Jednog dana će ti se svidjeti ono što zapisujem
Someday you’ll like, what I’m putting down

U maju 1970. i Harvey Mandel i Larry Taylor prebegli su iz Canned Heata da bi se pridružili John Mayallovim Bluesbreakersima. Nakon što je Taylor otišao, Henry Vestine se vratio na gitari, u pratnji basiste Antonija de la Barrede. De la Barreda je pet godina svirao s Fitom de la Parrom u Mexico Cityju, a prethodno je bio član grupe Jerome. Nova postava odmah je otišla u studio kako bi snimila s Johnom Lee Hookerom na sesijama koje su dale dvostruki album Hooker ’N’ Heat. Format sesija zahtevao je da Hooker sam izvede nekoliko pesama, nakon čega su usledili dueti s Alanom Wilsonom koji svira klavir ili gitaru i na kraju, Hooker uz simpatičnu podršku grupe sa Bob Hiteom. Ispostavilo se da je to bila glavna prekretnica u Hookerovoj diskografskoj karijeri.

Canned heat & John Lee Hooker – Hooker & heat

Godine 1970. Canned heat ulaze u studio sa blues veteranom John Lee Hookerom i snimaju antologijski blues album, jedan iz nestvarne epohe spoja blues tradicije Delte i rock and rolla. Bilo je to pravo malo remek – delo i kako je neko pronicljivo primetio snimljeno je samo uz pomoć Hookerove gitare, noge koja je davala klasični boogie ritam i improvizovanih solaža na usnoj harmonici veličanstvenog Wilsona. Hooker je nakon snimanja albuma Hooker & heat (1970.) fasciniran izjavio kako nikada do tada nije imao posla sa boljim harmonikašem.

Ostatak priče je nezaobilazni deo istorije moderne muzike, vrhunski album neverovatno pun duha, pozitivne energije i uzavrelog ritma, vreline Delte i praiskonskog duha izniklog iz krvi i znoja robova plantaža Juga. U njega je utkan suštinski Hookerov boogie man style, neprestano cupkanje i lupkanje nogom o pod u boom-boom ritmu i arhaični duh predaka, duh njihovih field holler napeva. Kada čujete neke od Hookerovih standarda: Boogie Chillen, Dimples, Boom Boom, Crawling King Snake, Whiskey and Wimmen, Big Legs Tight Skirt, One Bourbon, One Scotch, One Beer, naprosto osetite neverovatnu dozu prejakih emocija koje u vama raspale rhythm & blues feeling i teraju vas da zaplešete na njihovoj rasplamsanoj vatri. Takav je slučaj i sa albumom Hooker & Heat.

Već sa uvodnom Messin’ With the Hook uplovljavate u čarobni svet prastare Delte i Hookerovih gitarskih zaraznih ritmova, neprestanog pokreta, stalne promene ritma i glasa koji vas poziva da se priključite hipnotičkoj magiji, a odmah potom zagrmi ogoljenim akordima The Feelin’ Is Gone koja se prikrada, rafalno i moćno odzvanja iz dubina srca, solažom secira dušu i neprimetno ulazi pod kožu žrtve, čineći je nemoćnom da odoli izazovu i katarzičnom iskustvu. Iskustvu između šapata i zvučnog udara Hookerove impresivne gitarske tehnike, ogoljene, ritmične, neodoljive, strasne, nelogične, svojeglave. Ritam ubrzava i pojačava ubitačna Send me your pillow, brutalno pojednostavljena, boogie woogie napaljena, emotivna tužbalica, razarajuća kombinacija modernog hollera, arhaičnog ritma močvarne Delte i glasa koji nadire u talasima iz neistraženih dubina ranog bluesa. Sittin’ Here Thinkin’ glas je iz srca indijanske, razorene Amerike, iz duha afričkih predaka, sugestivan, hipnotički i moćan, ispresecan iznenadnim oštrim i zvečećim akordima, jecajima gitare unutar potmule, voodoo atmosfere predaka i njihovih kostiju razasutih diljem američke prerije. Meet Me In the Bottomposkakuje u klasičnom Hookerovom boogie man stilu, rafalno ispaljuje moćne akorde i neodoljivim blues vokalom starih majstora sa izvorišta obuzima dušu iskrenom emocijom. Teško je odoleti moćnom duhu jednostavnosti forme i neposrednosti duha koji razoružava emocijom srce na prvi dodir, otkucaj ustreptale gitare i noge neprestano daje naglasak na pokretu i ritmu. Alimonia Bluesizvire iz zvuka tišine, nestvarna, daleka, na momente ekstatična, prenaglašena nizovima oštrih i snažnih akorda, zvučnog udara gitarskog čekića. Pritajeno razarajuća, narativna, smeštena između krajnosti smiraja dana i uzavrele atmosfere letnje noći. Šapat i grmljavina, noć i dan. Ceo album odiše atmosferom smeštenom između krajnosti čudesne tišine i mirnoće i naglih survavanja, ustreptale vatrenosti, bola, straha i neodređene sreće. Poput plovidbe pučinom noću i borbe sa izazovima skrivenih hridi i iznenadnih oluja.Drifter odzvanja iz tame blues sete, jeca u ritmu stravično emotivne usne harmonike Alana Wilsona, uzdiže se, ponire, ustaje i ponovo pada, isprepletena snažnom mrežom ogoljenih Hookerovih akorda, a potom se poigrava glasom na vrelini uzburkane harmonike. You Talk Too Much nastavlja priču u razigranom boogie ritmu, obojena neverovatnom improvizatorskom energijom i melodijom Wilsonove iskričave harmonike. Oni plešu u transu, prepliću se, zavode, reže, cvile, ubrzavaju ritam. Napetost pesama ublažava neobavezna priča Hookera i benda u kratkom predahu između dve oluje.

Burning Hell u pravom smislu reči gori i sagoreva snagom Hookerovih ritmova, ukrašena impresivnim partijama bravuroznog i hipersenzibilnog harmonikaša Ala Wilsona. On Hookerovu snažnu baražnu vatru ritmike dodatno raspiruje i ubrzava, stvarajući požar u srcu i duši blues čistunaca, svih onih koji dobrovoljno pristaju da sagore dušu i telo na vatri paklenog bluesa Delte. Elektrificiranom, pojačanom i ubrzanom do samog usijanja. Bottle Up And Go u ležernom stilu nastavlja da praši rhythm & blues stazama prašnjavih letnjih drumova, od krčme do krčme, sa podignutom flašom i srcem punim radosti, jednostavnog, bezrazložnog osmeha.

Mini skirts and tight dresses,
you know they’re so tight they can hardly wiggle
Ha, and big legs too you know)
Everywhere I go, there’s a mini skirt there
Everywhere I go, there’s a mini skirt there
Tight skirts, tight skirts, everywhere
Oh yeah
I go walkin’ in the park, there’s a mini skirt there
I go walkin’ in the park, there’s a mini skirt there
Mini skirt, tight skirts, everywhere
Yeah yeah, mini skirt, mini skirt, way up above the knee
Way up, above the knee, yeah yeah, yeah yeah, above
I go to strollin’ in the park, I see mini skirts out there
I go out in the park, I see mini skirts out there
Mini skirts, mini skirts, everywhere
Yeah, look-a here now
I go walking down the avenue, I see out there, mini skirts
Way up ‘bove the knee
Mini skirts, mini skirts, everywhere
Yeah, I’m talkin’ ’bout, mini skirt
And tight, skirt,
and big legs
Strollin’ down the avenue
I can’t stand it

Drugi deo priče počinje sa The World Today, tihom blues besedom, na koju se nadovezuje klasični hookerovski blues šablon, vatreni boogie dodir koji pleni snagom ritma i energičnošću – I Got My Eyes On You tutnji poput besmrtne Boogie Chillen, jecajući između mnoštva naglašenih i razornih tonova, između ponora tišine i tame i razigranih vrhova nade i iznenadne svetlosti, prelivajući se u Hookerov suštinski standard Whiskey and Wimmen, mikrokosmos čitave jedne jednostavne i srčane životne filozofije, smešten između topline, nežnosti i inspirativne neizvesnosti odnosa muškarca i žene, večne igre natopljene zadahom alkoholnih isparenja, večne igre iz koje proizilazi život zvani blues.Just You and Me deo je istovetne igre, obojen melanholijom i krajnostima surove snage koja je prilagođava nežnosti i toplini žene, istovremeno se gušeći u titrajima vlastite oholosti i taštine. Gitara prigušeno jeca, bori se, isijava energiju nepresušnih životnih sokova i pomirljivo, mirno plovi putevima novih izazova, do granica bola i ljubavne tuge. U stilu Boom Boom klasika kreće se i poletna Let’s Make It,poigravajući se dinamikom ritmova, glasa i gitare. Ona nemilosrdno prži preostale emocije nakon burnih ljubavnih igara. Wilsonova harmonika leluja i poskakuje u duhu boogie man stylea nestajući u beskraju ogromne blues duše. Pea vine specialjoš energičnije se kotrlja nizom moćnih akorda, eksponirajući bit rhythm & blues magije, retko viđene srčanosti i borbenog duha bluesmana sa obala večnog Mississippija i Hookerovog rodnog Clarksdalea.

Neprestanom promenom ritma Hooker gradi nepresušni izvor inspiracije i jedinstven mikrokosmos blues magije, završavajući ovaj antologijski album besmrtnom blues himnom Boogie Chillen. Duh Delte izvire iz svake njegove pore i uz pomoć Wilsonove fantastične usne harmonike odvodi muziku stazama besmrtnika i beskraja, tamo gde stižu samo oni odabrani – sa jakom verom i još čistijim srcem.

One bourbon, one scotch, and one beer

One bourbon, one scotch, and one beer

Hey mister bartender, come here

I want another drink and I want it now

My baby, she gone, she been gone two night

I ain’t seen my baby since night before last

One bourbon, one scotch, and one beer

And then I sit there

Gettin’ high

Mellow

Knocked out

Feeling good

And by the time

I look on the wall

At the old clock on the wall

By that time

It was ten thirty daddy

I looked down the bar

At the bartender

He said

“So what do you want, Johnny?”

One bourbon, one scotch, and one beer

Well, my baby she gone, she been gone two night

I ain’t seen my baby since night before last

I want to get drunk till I’m off of my mind

One bourbon, one scotch, and one beer

And I sit there

Gettin’ high

Stoned

Knocked out

And by the time

I looked on the wall

At the old clock again

And by that time

‘T was a quarter to two

Last call

For alcohol

I said “hey, mister bartender!”

“Well what do you want?”

One bourbon, one scotch, and one beer

One bourbon, one scotch, and one beer

One bourbon, one scotch…

U julu 1970. bend je snimio vrhunski boogie Alana Wilsona, Human Condition, koji je nažalost ostao u svom izvornom obliku sve dok se nije pojavio na kompilaciji Uncanned! Human Condition je sadržao neke posebno dobre gitarističke radove Vestinea i bio je Wilsonov poslednji rad u studiju. Niz izdanja iz 1970. nastavio se s Future Bluesom u avgustu. Što se tiče tekstova, bend se odmaknuo od tradicionalnih blues tema u korist aktuelnih problema, poput krhke ekologije Zemlje. Kontroverzno, naslovnica albuma prikazuje pet astronauta na Mesecu, u poznatoj pozi Iwo Jima, postavljajući naopako okrenutu američku zastavu kako bi signalizirali nevolju dok je Zemlja u pozadini očito uronjena u zagađenje. Neki segmenti javnosti gledali su naopako okrenutu zastavu kao ozbiljnu uvredu, zbog čega su veliki trgovci K-Mart, Sears i Woolworth’s odbili staviti album na zalihe. Svađa oko naslovnice (ironično, ne socio-ekološke poruke naslovnice) pretila je zaseniti muziku, koju je New York Times pozdravio kao veličanstven blues-rock album kakav je ikada napravljen!. Canned Heat bili su na turneji po Evropi u leto 1970., a 30. juna za njih je bila slobodna noć u Britaniji.

Alan Wilson otišao je posetiti svog starog prijatelja Son Housea, koji je nastupao u obližnjem londonskom klubu 100. Veče se snimala, a Alan je svirao na Between Midnight And Day i I Want To Go Home On The Morning Train. Izvorno objavljen kao Liberty LP John The Revelator 1970., The session je bio konceptualni album s Houseom koji je pripovedao kroz svoj poslednji evropski nastup u biblijskom formatu. Ponovno je izdan 1995. s opširnim beleškama Davida Evansa kao Delta Blues And Spirituals za Capitol Records. Album je posthumno posvećen Wilsonu, koji će otići za samo dva meseca.

Dana 3. septembra 1970. bend je bio razbijen kada su saznali za samoubistvo Alana Wilsona na padini iza kuće Boba Hitea u Topanga Canyonu (postoje mnoge kontroverze oko priče o samoubistvu, a jedna od njih je da je smrt nastupila nakon Alanovog učestalog korištenja različitih sedativa, koji su se tog kobnog dana pokazali kao fatalni po njegovo sve krhkije zdravlje). Njegove kolege iz benda poznavali su Wilsona kao osetljivog, predanog ekologa i ekologa koji je sa Skipom Taylorom osnovao Music Mountain Foundation, organizaciju osnovanu s ciljem očuvanja stabala sekvoje u području zvanom Skunk Cabbage Creek u severnoj Kaliforniji. U tom kontekstu, shvatili su kako ga je njegova izbezumljenost zbog smoga u LA-u i uništavanja, ne samo šuma sekvoja, nego i okoliša uopšte, zajedno sa sukobima u njegovim ličnim odnosima, nagnalo da pokuša samoubistvo u nekoliko prethodnih navrata. Prethodno je bio podvrgnut psihijatrijskoj nezi u bolnici i, nakon što je pušten, stavljen je pod Hiteovu brigu.

Idem gore zemljom
I’m going up the country

Dušo, zar ne želiš ići?
Baby, don’t you wanna go?

Idem gore zemljom
I’m going up the country

Dušo, zar ne želiš ići?
Baby, don’t you wanna go?

Idem na neko mjesto
I’m going to some place

Gdje nikad prije nisam bio
Where I’ve never been before

Idem, idem
I’m going, I’m going

Gdje voda ima okus vina
Where the water tastes like wine

Idem tamo gdje voda ima okus vina
I’m going where the water tastes like wine

Možemo skočiti u vodu
We can jump in the water

Ostani pijan cijelo vrijeme
Stay drunk all the time

Napustit ću ovaj grad, moram pobjeći
I’m gonna leave this city, got to get away

Napustit ću ovaj grad, moram pobjeći
I’m gonna leave this city, got to get away

Sva ova strka i svađa, čovječe, znaš da sigurno ne mogu ostati
All this fussing and fighting, man, you know I sure can’t stay

Sad, dušo, spakiraj svoj prtljažnik za odlazak, znaš da danas moramo krenuti
Now baby, pack your leaving trunk, you know we’ve got to leave today

Ne mogu točno reći gdje točno idemo
Just exactly where we’re going I cannot say

Ali možda čak napustimo SAD.
But we might even leave the U.S.A.

Jer postoji nova igra koju želim igrati
‘Cause there’s a brand new game that I wanna play

Nema smisla trčati ili vrištati i plakati
No use of you running or screaming and crying

Jer ti imaš dom, čovječe
‘Cause you’ve got a home, man

Sve dok ja imam svoje
Long as I’ve got mine

     Prerana smrt Alana Wilsona u 27. godini, baš kao i Hendrixa, Janis Joplin i Jima Morrisona koji su svi umrli u 27. godini, oduzela je muzici jednog od njezinih neopevanih genija. Iako ga je John Lee Hooker hvalio kao najvećeg harmonikaša ikada, multitalentovani Alan Wilson nikada nije dobio priznanje na svetskoj pozornici koje je nesumnjivo zaslužio. U februaru 1971. konačno je objavljen album snimljen s Hookerom pod nazivom Hooker ’n’ Heat. Zajednički napor bio je naširoko hvaljen u celom svetu i postao je Hookerov najveći album. A onda je došao Memphis Heat. Samo nekoliko dana nakon gubitka njihovog duhovnog i muzičkog vođe, Joel Scott Hill zakoračio je u gigantski zadatak ispunjavanja dužnosti Alana The Blind Owl Wilsona. Završili su polovinu svoje turneje, a 18. septembra 1970. otišli su u studio na zahtev francuskog muzičkog producenta Phillipea Raulta kako bi snimili s blues legendom Memphisom Slimom, klavirskim sviračem. Boogie Duo predstavlja de la Parra u vrhunskom obliku, a Mother Earth je sjajno prerađena kao vrhunac projekta. Tri godine kasnije i nakon presnimavanja sa slavnim Memphis Horns of Stax Records, Memphis Heat je konačno objavljen za francusku izdavačku kuću, Barclay, i ponovno je objavljen 2006. Wilsonova smrt podstakla je stalne rekonstrukcije unutar grupe. U decembru 1971. bend je izveo Historical Figures i Ancient Heads. Album je dobio vrlo pozitivne kritike i sadržao je neke posebne trenutke, uključujući vokalni duel Boba Hitea s legendarnim rockerom Little Richardom na pesmi koju je napisao Skip Taylor, Rockin’ With The King i neka vrckava gitaristička dela Henryja Vestinea i Joela Scotta Hilla.

By Dragan Uzelac, 18. jun 2023.