Piše: David Albahari
U noći između 13. i 14. avgusta 1978, godine sanjao sam Danila Kiša prvi i poslednji put. Ne sećam se da li sam ga tada već poznavao; ne sećam se uopšte kada sam ga i gde upoznao. U mom snu, sudeći po zabelešci iz dnevnika, izmenili smo samo dve rečenice. Rekao sam: „ Želeo bih s Vama o nečemu da razgovaram“. Danilo Kiš: „Izvolite“.
Naravno, sasvim je moguće da je moj san bio znatno duži, da ga nisam upamtio ili da sam namerno, po buđenju, zbivanja iz sna sveo na dve bezazlene rečenice. Ništa u zapisima koji prethode tom avgustovskom zapisu ne objašnjava pojavu samog sna; ništa u mom sećanju ne pruža nikakav dodatni ključ. Da li smo sedeli ili stajali? Da li se on naginjao nad mene ili, s rukama prekrštenim na grudima, bio posve nehajan? I najvažnije od svega: o čemu sam hteo s njim da razgovaram? I, zašto s njim?
Dnevnik mi u tome ne pomaže. Pod punim imenom ili inicijalima Danilo Kiš se u njemu pojavljuje još samo dva-tri puta. Jednom sasvim kratko, beležim svoj užas pred njegovim elokventnim, raspevanim pijanstvom kojem sam prisustvovao. Drugi put, nešto detaljnije, opisujem kako sa jednim zajedničkim prijateljem pripremamo odbranu protiv još jednog upada antisemitizma u našu stvarnost ( u pitanju je bila zabrana emitovanja serije „Holokaust“ na našoj televiziji). Na jednom mestu opisujem kako mi je spustio ruku na rame i to je sve.
U stvari, mi nikada nismo razgovarali. Svi naši susreti su se odigrali u prisustvu drugih ljudi: u privatnim sobama, javnim prostorijama, kafanama i kancelarijama, na prijemima i ulicama. Možda smo samo jednom sedeli sami za stolom hotelskog restorana u Njujorku, ali to nije moglo dugo da traje, nije bilo dovoljno vemena za razgovor, tek što smo seli i naručili kafu, kelner se nije ni okrenuo, a neko nam se već pridružio, i pamtim samo kocke šećera koje se jedna za drugom, rastapaju u mrkoj tečnosti.
Handke je, ako se ne varam, negde zapisao da je uvek, otkad je počeo da misli osećao potrebu za učiteljem. Ne znam da li ga je nšao, ali ako postoji pitanje sa kojim čovek treba da se suoči i pokuša da odgovori, onda se ono odnosi na učitelja. Onaj ko ne zna ko mu je učitelj verovatno neće umeti da odgovori na pitanje ko je on sam. „ Strahuj od svog učitelja“ piše u Talmudu, kao što strahuješ od neba. Pamti njegovo ime, mogao bih da dodam, ako želiš da upamtiš svoje.
Drugim rečima, kada se iz perspektive Danilovog utrnuća posvetim svom snu, fragmentu svog sna, postavlja se predamnom sasvim jasno pitanje. Da li o Danilu Kišu treba da mislim kao o svom učitelju, kao o jednom od mojih učitelja.
Na nekoj tribini, uporedio sam ga sa baštovanom. Nisam siguran da bi se njemu dopalo takvo poređenje, ali više nisam mogao da ga pitam. Ako je književnost vrt, rekao sam, onda nas je ( ili bi trebalo govoriti samo u svoje ime, onda je mene) Kiš učio umeću kalemljenja. Domaća vrsta možda jeste dobra, ali ako će je cepljenje stranom vrstom načiniti bogatijom, boljom, zašto ga izbegavati? Zašto podizati zidove tamo gde nema ograda, zašto se zatvarati u geto?
Niko nije ništa rekao. Pomislio sam: Sad govorim kao pravi učitelj. Pogrešio sam: Pravi učitelj ne ističe svoje znanje nego svoje neznanje, ili još bolje: svoje znanje o svom neznanju.
Šta sam, dakle, naučio od Kiša? Lepotu forme, sklonost promeni, tananu porodičnu tugu? Roman, Bašta, pepeo opčinio me je gustinom tkanja, lelujanjem uspomena, promenljivom šarom kakvu na zemlji ili zidu kuće ostavlja senka krošnje drveta. Najlakše je to povezati sa Šulcom, ali šta ćemo sa onim nitima koje mimo Prusta, vode do Vulfa ili Foknera ili, najvažnije od svega, do Nabokova.
Ali, pravi nauk došao je sa Peščanikom. Kakva moć mimikrije, kakva snaga preobražaja! Čista forma! Tkanje postaje rastresitije, okca se šire, prozori su samo robovi reči. Niti vode u neku drugu tradiciju, prema drugim imenima, ali i sve stare niti su tu u zaleđu, kao deo duge koja se vidi na nebu a nama se ipak upisuje ceo luk. Ne govori samo jedan glas, već mnoštvo glasova, istovremenih, različitih, protivrečnih. A opet sam iza svega dobro čuo tišinu.
Taj osećaj omamljenosti i privučenosti, spremnosti na utapanje ili kako bi mistici rekli, na prijanjanje, zamenjen je osećajem poštovanja onda kada je Kiš napustio svoju veliku porodičnu temu. U potonjim knjigama bez porodice uvažavao sam majstorstvo, ali podrhtavao sam od njihove hladnoće. To je mikrohirurška proza, zasnovana na preciznim, besprekornim rezovima, pravi čas anatomije, daleko stvarniji od onoga koji će Kiš kasnije održati.
Ništa od ovoga, znam, ne daje odgovore na moja pitanja. Prisećam se još jednog navoda iz Talmuda: “Ako učenik zna da učitelj može da mu odgovori, sme da ga pita. Ako zna da ne može, onda ne sme.” I učitelj je samo čovek; onaj ko to ne uviđa, ostaje u carstvu iluzija. Ali, šta onda reći za onoga koji sanja?
Ipak verujem u iskrenost namere svoga sna, bez obzira što zbog toga ostajem izgubljen u lavirintima jednostavnih snova i reči, Kao dobar učenik cvetne generacije šezdesetih, osećao sam da iz Kiša zrače, kako se to govorilo, dobre vibracije. To je, u tadašnjem rečniku lepog ponašanja, značilo da pored takve osobe možete da budete bez ijedne progovorene reči, bez obzira na dužinu vremena. Možda sam se u snu usudio da mu priznam želju da mi bude učitelj, a na javi se zadovoljio blizinom, prikrivenim značenjima, umećima i radostima koje je rasipao oko sebe. Tek u januaru 1986. godine, na kongresu Međunarodnog PEN-a u Njujorku, proveo sam nekoliko dana u njegovoj blizini. U jurnjavi između kongresnih prostorija, restorana, prijema i književnih nastupa uletao sam katkad u njegovu orbitu, približavao se i potom udaljavao. Pokušao sam jednog popodneva da ga nagovorim da pristane na intervju za naš ugledni magazin, što je on sa gnušanjem odbio. Pored jednog stuba, s čašom u ruci, upozoravao me je da ću postati Ginzberg, ukoliko nastavim da živim kako živim, razapet između jevrejstva i izmenjenih stanja svesti. Ginzberg je stajao pored nas i smešio se. U bešumnom hotelskom liftu ponovio je da se manem prevođenja. “ Na kraju će reći da si sve prepisao”.
Možda to nisu bile te reči, i možda mi ih tada nije rekao. U svetlosti onoga što je usledilo, voleo bih da uopšte nisam bio tamo. U radu tog kongresa, naime, učestvovala su još dva pisca prema kojima sam osećao sličnu spisateljsku strast. Donald Bartemli i Rejmond Karver. Danas više nema nijednog od njih trojice. Umrli su; jedan za drugim, u nekoj tragičnoj simetriji od iste, ili slične bolesti. Najlakše je reći: Smrt. Ali ta reč, ništa ne rešava. Ništa se, ustvari, ne kazuje rečima. U tome nalazim utehu za nemoć da odgovorim na jednostavna pitanja koja izviru iz mog sna. Odgovor nalazim u jednoj staroj hasidskoj priči, sasvim prikladnoj za povest o Kišu. U njoj se govori o tome kako su se srela dva hasida, pripadnici različitih škola, i jedan pita: “ Da li su vam vaši preminuli učitelji ostavili neke zapise u nasleđe?” Drugi kaže da jesu. “Jesu li već odštampani?” pita prvi, “ili se i dalje čuvaju u rukopisu?” A drugi odgovara: “Ni jedno ni drugo, već su zapisana u srcima njihovih učenika”.
