Alfred Žari, francuski književnik, jedan od rodonačelnika evropske avangarde, bio je neprevaziđeni satiričar, iščašenog smisla za humor, sklon mistifikovanju i ultrarealnim lakrdijama, tvorac slavnog Kralja Ibija (1896.), jedinstveni umetnik koji se odvažno rugao Bogu i ljudima, snažno utičući na potonji nadrealizam. Žari je bio neka vrsta prethodnice teatru apsurda, njegov patafizički humor najavio je dolazak Godoa, kojeg još uvek čekamo u svetu vlastitog ludila i besmisla. Kao veliki francuski modernista, Žari je bio umetnik simbolističke orijentacije, majstor teatra apsurda(pola veka pre njegovog zvaničnog pojavljivanja na pozorišnoj sceni sveta), čovek koji je pomerio granice poimanja pozorišne i književne umetnosti. Atmosfera u Žarijevim delima bila je jedinstvena zahvaljujući pre svega humoru, četvrtoj dimenziji ovog sveta, koji je bez humora isprazan i nelagodan za život – suvoparno krut i nepodnošljivo konformistički uštogljen i dosadan, predvidiv u svojoj gluposti i ispraznosti, duhu malograđanštine i palanke. Za Andre Bretona Žarijev humor predstavlja osvetu principa zadovoljstva – svojstvenog super-egu, nad principom stvarnosti – svojstvenog čovekovom ja; on vidi u Kralju Ibiju majstorsko otelotvorenje ničeovsko-frodovskog drugog ja, kojim se izražava celina nepoznatih, nesvesnih i odbačenih sila, čije dozvoljeno otelotvorenje, potpuno podređeno razumu, predstavlja čovekovo ja. Patafizika je nauka o zamišljenim rešenjima, reči su humoriste Žarija, smeštenog negde između najboljih dela vrhunskih majstora teatra Rablea i Joneska, velikog sanjara, umetnika i čoveka zarobljenog u samoću svoje izuzetnosti – u svetu neoslobođenog uma i mašte, beznačajnom i praznom u svojoj svakidašnjoj banalnosti.
Afred Jarry – Kralj Ibi (1896.)
Kralj Ibi, kultna pozorišna predstava (setimo se samo domaće verzije, sa legendarnim Zoranom Radmilovićem u naslovnoj ulozi), predstavlja satiričnu farsu francuskog pisca Alfreda Žarija, ironični napad na građanske konvencije proizašao iz duhovitog i surovog podsmeha jednoj ličnosti, društvu i svetu. Učenik liceja u francuskom gradu Renu, Alfred Žari, napisao je komad za lutkarsko pozorište, pod imenom Poljaci i u njemu ismejao omraženog profesora fizike, izvesnog gospodina Ebera (Žari je grotesknog profesora fizike Ebera prekrstio u skaredno Ibi, što na francuskom znači izmet). Osam godina kasnije, 11. decembra 1896. u Teatru de L’evr u Parizu, prvi put je izveden Žarijev Kralj Ibi, Žarijeva varijacija na vlastiti komad Poljaci. Žari je uspeo da svoj dečački pokušaj vezan za lutkarsko pozorište pretvori u legendarnu dramu punu drskosti, nesputanog podsmeha tradicionalnim moralnim i estetskim normama.
Zoran Radmilović (Kralj Ibi): O narode, gde ste, gde ste seljaci, radenici, poštena inteligencijo. A, tu ste. Vi to nekom prečicom, nekom stranputicom. Moj narod me opet izaziva da im održim jedan govor, da to ovako sunem u masu pa kako padne. Nekako krene od nama ka njima. Neka taj govor klizi k’o po vodi. Ej, narode. Divan narod, divan, obožavaju me prosto. Ej, narode moj. Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov, šta će mi polovan narod, zamenim to pa koliko dobijem, nije važno. O, narode. Moj narod je pretežno poljoprivredno-stočarskog, kafilerijskog tipa. Dobro je, dobro je. On meni sve šapuće, tu mi samo šoroboće u uvo, samo mi ubacuje muhu u uhu. Oho, bože, šta neće glava da nam pati, samo da se ne zarati. Oj, narode. Kakvi glasovi, kakvi intenziteti glasova, kakva snaga intenziteta glasovnih mogućnosti u ovom trenutku razvoja. Neću da menjam narod ipak, neka ostane, tak’i je kak’i je.
Ismevajući malograđanina na vlasti, Žari veštim obrtima radnje, na granici nadrealnog, slika svu grotesknost svog junaka Ibija. Zaplet ovog urnebesnog komada zamišljen je na osnovu Šekspirovih drama Magbet i Ričard 3 i predstavlja parodiju istih. Ne vezujući radnju svoje groteskne drame za bilo koje konkretno mesto, Žari nam priča priču koja predstavlja zajedničko ogledalo za sve ljude, svu njihovu apsurdnost, nesavršenost, gramzivost i glupost, razotkrivajući i dekomponujući mimikriju mita o ljudskoj plemenitosti i mogućim humanističkim stremljenjima, pre svega ljudi na vlasti, vizionarski najavljujući sve ideološke papazjanije dvadesetog veka, sve te groteskne diktatore i demagoge, svu ljudsku pohlepnost i šupljoglavost, licemerje i pozu iza koje se krije sušta suprotnost svega onoga za čega se predstavljamo ili samo želimo da jesmo. Vladari kojima smeta narod ili koji prosto smatraju da treba promeniti narod, a ne sebe – svo to ludilo modernog sveta ovekovečeno je u apsurdnosti Žarijevog kralja Ibija ili pak parodiji gospodina Izmeta.
Žarijeva poruka je više nego jasna: ljudska glupost je večna. Koristeći se elementima šekspirovske izgradnje fabule, Žari nam kroz likove koji su više hiperbola nego neko ili nešto konkretno govori o ludilu, čarima, brutalnosti i oholosti vlasti. Karikirajući čoveka kao biće i predstavljajući ga kao lutku mehaničkih pokreta i postupaka, Alfred Žari, prethodnica teatra apsurda i kritičkog duha filozofije egzistencijalizma kroz univerzalni lik grotesknog vladara, malograđanina koji čuči u većini nas, lik parodičnog kralja Ibija prikazuje večnu ljudsku pohotu, proždrljivost, gramzivost, niskost ljudskih nagona utemeljenih u tiraniju kao i patriotizam i ideal licemernih ljudi iza čije se maske krije sušta suprotnost svemu onome za čega se lažno zalažu i predstavljaju narodu i sebi samima.
NAROD: Živeo kralj, živeo kralj, ura!
OTAC IBI (Baca zlato.) Evo vam. Nije mi baš milo da vam dajem pare, ali, znajte, majka Ibi je tako rekla. Obećajte mi bar da ćete uredno plaćati porez.
NAROD: Hoćemo, hoćemo.
KAPETAN BORDIR: Pogledajte, majko Ibi, kako se tuku oko zlata. Prava bitka.
MAJKA IBI: Istina je, baš je strašno. Fuj! Gle, jednom su raspolutili glavu.
OTAC IBI: Divan prizor! Dajte ovamo još tri sanduka zlata.
Naime, otac Ibi i njegova žena Mama Ibi odlučuju da se domognu poljskog prestola i ubijaju čestitog kralja Venceslava i njegovu porodicu. Ibi je u početku popularan među podanicima jer ih obasima zlatnim poklonima. Nakon ubistva, proterivanja kraljice i njenog sina, Ibi kreće u halapljivo otimanje imanja i svih preostalih bogatstava od plemića i svih redom. Ali, ruski car Aleksandar mu staje na put, a potom ga i proteruje u Francusku.
Obraćanje Alfreda Žarija pred prvo izvođenje Kralja Ibija, u Pozorištu dela (Théâtre de l’Œuvre), 10. decembra 1896.
Dame i gospodo,
Bilo bi izlišno – pored toga što je donekle smešno da autor govori o sopstvenom delu – da izađem ovde i kažem nekoliko reči pre izvođenja Kralja Ibija, pošto je nekoliko uglednih ličnosti već bilo tako ljubazno da kaže nešto o njemu, na čemu se zahvaljujem gospodi Silvestru, Mendesu, Šolu, Lorenu, Baueru i drugima, kada ne bih verovao da su oni, u najboljoj nameri, videli Ibijev trbuh ispunjen s više satričnih simbola nego što smo večeras u njega mogli upumpati.
Svedenborški naučnik, dr Mizes, izvanredno je uporedio najprostija dela sa najsavršenijim i embrione s najrazvijenijim bićima, zato što kod prvih izostaju sve nepravilnosti, izbočine i druga svojstva, što ih čini skoro okruglim, kao što je i telo g. Ibija jajastog oblika, dok je drugima pridodato toliko specifičnih detalja da i ona na kraju postaju okrugla, na osnovu aksioma da su najuglačanija tela ona s najviše ispupčenja. Zato u g. Ibiju možete slobodno da vidite onoliko višestrukih aluzija koliko želite ili, opet, prostu lutku, đačku karikaturu jednog profesora, koji je za autora bio oličenje svega što je na ovom svetu groteskno.
To je ona strana koju će vam danas predstaviti Pozorište dela. Nekolicini glumaca je prijalo da se obezliče i da dve večeri za redom igraju iza maski, da bi što bolje izrazili unutrašnje ličnosti i duše tih džinovskih lutaka koje ćete večeras videti. Pošto je komad pripremljen na brzinu i, pre svega, uz malo dobre volje, Ibi nije imao kad da stekne svoju pravu masku, ionako nezgodnu za nošenje, dok će ostali glumci biti samo donekle kostimirani. Da bismo se svi što više uživeli u lutke, bila nam je veoma važna vašarska muzika, tako da se naša orkestracija najviše oslanjala na limene duvače, gongove i trombe marine, ali nismo stigli da ih sve okupimo. Ne očekujmo previše od Pozorišta dela: pre svega smo hteli da Ibija otelotvorimo pomoću prilagodljivog talenta g. Žemjea (Gémier), a njega su nam g. Žinisti (Ginisty) i ansambl koji izvodi komad Viljea D’Il-Adama (Villiers de l’Isle-Adam), mogli pozjamiti samo za večeras i sutra.
Izvešćemo tri čina, pripremljena u celini, i još dva, dobijena uz neka skraćenja. Skraćivao sam svuda gde je to odgovaralo glumcima (čak i delove od kojih zavisi smisao komada) i zadržao neke scene koje bih radije izbacio. Naime, iako želimo da budemo lutke, nijedan lik nismo okačili o žicu, što ne bi bilo samo apsurdno već i vrlo komplikovano, tako da nismo znali ni kako da prikažemo masovne scene, dok je u ginjolu dovoljno nekoliko letvica i žica da bi se pokrenula cela vojska. Morate biti spremni da vidite neke istaknute likove, kao što su g. Ibi i Car, kako jurišaju jedan na drugog na kartonskim konjima (koje smo bojili cele prethodne noći), da bi se scena nekako ispunila akcijom. Makar će se prva tri čina, kao i završne scene, izvesti u celini, onako kako su i napisani.
Uostalom, naš dekor je savršeno prikladan, jer kao što se neki pozoršni komad može lako smestiti u večnost, na primer, tako što će se u radnju koja se dešava hiljadu i neke ubaciti pucnjava revolvera, tako i ovde možete videti kako se vrata otvaraju ka snežnim ravnicama pod plavim nebom, kamine ukrašene satovima s klatnom, koji se racepljuju i postaju vrata, palme koje se zelene u dnu bine, da bi ih tamo pasli slončići poređani na policama.
Što se tiče našeg orkestra, kojeg nema, nedostajaće nam samo njegovi intenzitet i ton, dok razni klaviri iza kulisa budu izvodili Ibijeve teme.
Što tiče radnje, koja će sada početi, ona se dešava u Poljskoj, to jest, u Nigdini.
Alfred Žari, 10. decembar 1896.
Ono što Žarijevu tragičnu farsu čini posebnom je nelogičnost i apsurdnost prilikom suočavanja našeg znanja sa iskustvom koje stičemo čitajući ovaj komad, kao i naglašena iracionalnost fabule koja na momente kulminira i naš smeh pretvara u jezu koja prožima čitavo naše biće. Kao i u njegovim ostalim komadima (koji su pretežno varijacija na temu legendarnog, univerzalnog Ibija) teško je razdvojiti mistifikaciju od stvarnosti, neozbiljno od ozbiljnog, čime je Žari, pored ostalog svog avangardnog književnog značaja, izvršio uticaj na nadrealiste koji će proslaviti njegovu duhovnu slobodu, njegov jedinstveni humor, kao i njegove jezičke i misaone kalambure.
OTAC IBI: Prvo ću da izvršim reformu pravosuđa, a posle ćemo preći na finansije.
SUDIJE: Protivimo se svakoj promeni.
OTAC IBI: Gomnarija. Prvo, sudije neće više imati platu.
SUDIJE: A od čega ćemo da živimo? Siromašni smo.
OTAC IBI: Od kazni koje budete naplaćivali i od imanja na smrt osuđenih.
SUDIJE: Užas.
DRUGI SUDIJA: Sramno.
TREĆI SUDIJA: Skandalozno.
ČETVRTI SUDIJA: Nečuveno.
SVI: Odbijamo da sudimo pod tim uslovima.
OTAC IBI: Sudije u rupu! (Oni se uzalud otimaju.)
MAJKA IBI: Ma, šta to radiš, oče Ibi? Ko će sat izricati pravdu?
OTAC IBI: He, pa ja! Videćeš kako će sve da ide kao podmazano.
MAJKA IBI: Da, blago nama.
OTAC IBI: De, de, ćuti, izelice. A sad ćemo, gospodo, da pređemo na finansije.
FINANSIJERI: Nema šta da se menja.
OTAC IBI: Kako, ja hoću sve da promenim. Prvo i prvo, hoću za sebe da zadržim polovinu svih poreza.
FINANSIJERI: Samo se ne ustručavajte.
OTAC IBI: Gospodo, ustanovićemo porez od deset odsto na nepokretnosti, drugi na trgovinu i industriju, treći na brak i četvrti na umiranje, svaki od po petnaest franaka.
Alfred Žari, legendrani pisac i ekscentrik, kao i većina boema svog burnog vremena (pre svega pariskih boema) ostaće upamćen po bezbrojnim skandalima, dosetkama i urnebesnoj igri koju je napravio od skoro svih detalja svog svakodnevnog života. To je bilo nešto više od obaveznog ekscentričnog dodatka, svojstvenog evropskoj boemiji. Granica između života i umetnosti bila je izbrisana na najdirektniji način, tako što je sve postalo život, svesna, kreativno-destruktivna avantura, što je imalo ogroman uticaj na neke savremenike, koji će kasnije postati slavni (Apoliner, Pikaso) ili krenuti sličnim stopama (Artur Kravan) i što se kao uticaj, preko dade i nadrealizma (uključujući tu i pozorište Antonena Artoa), prenelo sve do situacionista i naših dana. Za sam kraj ovog kratkog podsećanja na jedno od istinski kultnih dramskih dela i njenog čudesnog autora, ostavio sam testamentarne misli ovog jedinstvenog francuskog dramskog pisca i pesnika, Alfreda Žarija, za kojeg kažu da je voleo alkohol. Pored bicikala – i, naravno, revolvera (uvek dva za pojasom, kada je trebalo izaći u provod) – njegove najveće strasti bile su alkohol i apsint. U čast ovog drugog, vozio je bicikl lica ofarbanog u zeleno. Kada se ni to nije pokazalo dovoljnim, počeo je da udiše eter. Posledica je bila tuberkulozni meningitis. Agonija je trajala više od godinu dana; na kraju, posle nekoliko dana provedenih u komi, u jednom trenutku, neposredno pred smrt, probudio se da bi zatražio – čačkalicu. Kažu da su mu na vreme doneli jednu i da ga je to veoma obradovalo. Preminuo je 1. novembra 1907., u trideset četvrtoj godini.
Čiča Ibi, koji je zaslužio odmor, pokušaće da zaspi. On veruje da mozak, dok se raspada, funkcioniše i s one strane smrti, i da njegovi snovi sačinjavaju ono što nazivamo rajem.
Počivaj u miru čiča Ibi (Alfrede Žari). Univerzalni lik kralja Ibija ostaće večno da živi i razveseljava i upozorava svet na tvoju univerzalnu poruku koja kaže da je ljudska glupost večna i da je svaka vlast najbolje ogledalo ludila i zla koje pritajeno vlada u nama i čeka, iza ugla istorije, povoljan trenutak da se oslobodi iz svakog od nas i zablista svojim punim sjajem kao i tvoj Ibi kojem narod nije bio potreban ili je prosto bio pogrešan – kao i većini modernih vladara koji uništavaju sve(t) oko nas i u nama.
OTAC IBI: Deder, momče, daj nešto da popijemo. (Svi posedaju i piju.)
MAJKA IBI: Kakvo će uživanje biti opet videti lepu Francusku, stare prijatelje i naš dvorac Mondragon.
OTAC IBI: Skoro ćemo otići. Evo nas već kod zamka Elsinor.
PIL: Baš se radujem što ću opet ugledati svoju dragu Španiju.
KOTIS: Da, zapanjićemo svoje zemljake pričama o čudesnim doživljajima.
OTAC IBI: Razume se! A ja ću gledati da me imenuju za upravnika finansija u Parizu.
MAJKA IBI: Dabogme. Uh, kako se ljulja.
KOTIS: Nije to ništa, obišli smo rt Elsinor.
PIL: I sad ova plemenita galija seče punom brzinom mračne valove Severnog mora.
OTAC IBI: Mora divljeg i negostoljubivog, koje zapljuskuje zemlju zvanu Nemčija, tako nazvanu jer je većina njenih stanovnika skoro nema.
MAJKA IBI: Eh, što ti je ovo jedan obrazovan i načitan čovek! Kažu da je ta zemlja vrlo lepa.
OTAC IBI: Ah, gospodo, ma kako lepa bila, ne vredi koliko Poljska. Jer da nije Poljske, ne bi bilo ni Poljaka!
By Dragan Uzelac
