i progutaćemo život koji nam sleduje
ali danas je ovaj užas previše
Mario Benedeti
Zatočenicima Fuerte Alena
Niko nije znao kako. Mora da se desilo noću, kad nismo bili tu. Sticao se utisak da je oduvek tu. Jednostavno, niko nije primetio. Dešava se toliko toga. Ne može se primetiti sve što se zbiva.
Beše tamo. Kao provala nad golim zaleđem krajolika. Odjednom podeljen prostor. To i mi. Ovde i tamo. Gledali smo.
Izgubili smo naviku da pitamo. Sem toga, koga?
Došli su malo po malo. Šačica po šačica. Sve dok nismo izgubili račun koliko ih je. U početku smo gledali kako promiču njihova tužna lica. Ulazili su tamo, unutra, bez ikakvog prtljaga. Neki su dizali ruke da odgovore na naše mahanje. Ili da se zaklone od sunca, ko zna.
Gledali smo. Noću smo slušali njihovo pevanje, pojačano pustinjskim spokojstvom. Kasno bih padao u san.
Često sam ih sanjao. Kako ulaze u stroju do mesta na kojem smo ih čekali s krcatim korpama zrelog voća. Nisu se usuđivali da nam bliže pristupe. Ostajali su da stoje, pognute glave, ne mičući se. Kvasili smo naše noge u izvor-vodi. Pojali smo umilno da ih ne preplašimo.
Najzad bi dolazili, ali oklevajući. Smešili smo se i oni bi posedali nedaleko od nas na vlažno kamenje.
Danju o njima nismo razmišljali. Imali smo previše posla.
Potekoše šuškanja, čudne priče: poskidaše im odeću, zabraniše im da među sobom govore, naudiše im, promeniše im imena.
Nismo znali ništa. Nismo ni mogli da znamo išta. Možda smo izmišljali. Nikada ništa nismo čuli sem njihovog jednoličnog noćnog pevanja. Čak se i ono mešalo sa dalekim pojem mora.
Samo jedno beše izvesno: i dalje pristizahu. Bodljikava žica ih je gutala jednog po jednog a mi smo samo gledali.
Oduvek sam snevao. Snovi obilja, naseljeni životinjama iz drugih predela. Grane mangovog drveta su krckale pod teretom trulog voća. Čudnovati psi su se krvili oko nekog nemogućeg plena.
Prođe neko vreme.
Žuti leptirovi se posadiše po šiljatoj žici.
Prestali smo još odavno da motrimo. Najzad smo se privikli na bodljikavo prisustvo u samom srcu našeg sela, na tu jednu pesmu usred noćne suštine.
Naglo jedne noći, tišina zaiska svoje. Neoćekivana praznije bolela u ušima. Ubrzo postade nepodnošljiva. Izađosmo.
Gojazni mesec je glodao pustinju. Jato noćnih ptica je sletalo kroz ustajali vazduh.
Bdeo sam bez reči. U svitanje me savlada nesmotreni san.
Belo zatišje. Bez snova.
Niko nije znao kako. Мога da se desilo noću kad nismo bili tu. Sunce je visilo nad užarenom pustinjom. Oči su mi parale nebo. Когре zrelog voća opterećivale su teško moje pamćenje.
Dugo smo čekali. Nisu se vratili. Na tlu su rupe zjapile ravnodušno tamo gde su pre bili stubovi.
Trebalo je pokrenuti se. Jeka mašina je prepala tišinu. Dolaskom dana smo na sve zaboravili.
Te noći sam snevao da je dan. Njih nije bilo u tom snu i peklo je njihovo odsustvo. Samo su ptice visoko letele nad mojim očima prepunim vena.
Vrućina me je saterivala u ugao. Otvorih prozor ne bih li se suprotstavio vlažnoj posteljini. Noć je bila uzavrela. Navukoh pantalone i dugo koračah pod nebom bez zvezda. Bledunjavo sunce se lagano vuklo izmedju oblaka.
Tek kad sam se osvrnuo da se vratim kući spazio sam ogradu od bodljikave žice. Podignutu. Gustu. Utrostručenu. Oko našeg sela.
Moj urlik se izgubio u jednostrunoj pesmi koja se dizala iz pustinje.
Ana Lidija Vega
