1.
Puškin je bio pesnik i stalno je nešto pisao. Jedanput ga je Žukovski zatekao kako piše i glasno uzviknuo:
– Šta je, opet piskaraš!
Otada je Puškin veoma zavoleo Žukovskog i počeo je, od milja da ga naziva, prosto, Žukov.
2.
Kao što je poznato, Puškinu nikada nije izrasla brada. Puškina je to jako mučilo i svagda je zavideo Zaharinu, kojem je, naprotiv, brada sasvim pristojno rasla. “Njemu raste, a meni ne raste” – počesto je govorio Puškin, pokazujući na Zaharina. I uvek je bio u pravu.
3.
Jedanput je Petruševski pokvario sat i poslao po Puškina. Puškin dođe, pregleda sat i stavi ga natrag na sto. “Šta kažeš, brate Puškinu?” – upita ga Petruševski. “Mašina je stala” – reče Puškin.
4.
Kada je Puškin slomio obe noge, počeo je da se vozi na kolicima. Drugovi su voleli da zadirkuju Puškina i hvatali su ga za točkove. Puškin se ljutio i pisao je o drugovima pogrdne pesme. Te pesme je nazivao “epigramima”.
5.
Leto 1829. godine, Puškin je proveo na selu. Ustajao je rano izjutra, pio vrč tek pomuženog mleka i jurio k reci da se kupa. Okupavši se u reci, Puškin bi legao na travu i spavao do ručka. Posle ručka, Puškin bi spavao u visećoj mreži. Pri susretu sa smrdljivim seljacima, Puškin bi im klimao glavom i zapušavao pri tom prstima nos. A smrdljivi seljaci bi se klanjali i govorili: “To se može podneti”.
6.
Puškin je voleo da baca kamenje. Kako ugleda kamenje, tako počne da ga baca. Ponekad se tako zanese, da stoji sav crven, odmahuje, baca kamenje, zaista užas!
7.
Puškin je imao četiri sina, i sva četvorica su bili idioti. Jedan čak nije znao da sedi na stolici i sve vreme je padao. Upravo i sam Puškin je prilično loše sedeo na stolici. Dešavalo se – da pukneš od smeha: sede oni za stolom; na jednom kraju Puškin sve vreme pada sa stolice, a na drugom kraju – njegov sin. Zaista, da te bog sačuva!
Danil Harms
