Matisov značaj u umetnosti je nesporan, ali nije u celosti shvaćen. U ideološkoj klimi teskobe i nostalgije, o slikaru koji otvoreno i bez imalo zazora veliča Uživanje, i čija nas dela uveravaju da su najlepše stvari u životu svima dostupne i besplatne, verovatno će se misliti kao o nedovoljno ozbiljnom. I zaista, u Matisovim nekrolozima reč „dražesno“ javlja se s prevelikom učestalošću. „Želeo bih da ljudi koji se osećaju uznemireno, potišteno i premoreno osete spokoj dok gledaju moje slike.“ Takva je bila Matisova namera. A danas, osvrćući se na njegovo dugo životno delo, možemo se uveriti da ono svedoči o kontinuiranom razvojnom putu ka tom najavljenom cilju, pri čemu se njegova dela iz poslednjih petnaest ili dvadeset godina ponajviše približavaju žuđenom idealu.
Matisov uspeh počiva na njegovom korišćenju – u kontekstu savremene zapadne umetnosti moglo bi se reći i njegovom otkriću – čiste boje. Taj pojam bi, međutim, valjalo bolje objasniti. Čista boja, kakvom ju je Matis shvatao, nije imala ničeg zajedničkog s apstraktnom bojom. U više navrata je izjavljivao da boja „mora služiti izrazu“. Ono što je pak želeo da izrazi bilo je „gotovo religiozno osećanje“ kakvo je gajio prema čulnom životu – prema blagodatima sunčeve svetlosti, cveća, žena, voća i sna. Kada je boja uključena u neku pravilnu šaru – kao na persijskom ćilimu – ona je tu samo dopunski element: logika šare mora imati prednost.
Kada se boja primenjuje na slici, ona obično služi ili dekorativnom ulepšavanju formi – kao kod Botičelija – ili kao sila koja u te forme unosi dodatni emotivni naboj – kao kod Van Goga. Na Matisovim poznijim delima boja postaje preovlađujući faktor. Čini se da njegove boje ne ulepšavaju niti unose naboj u forme, već ih uzdižu i iznose na samu površinu platna. Njegove crvene, crne, zlatne i nebeskoplave teku platnom svom silinom ali i s krajnjim spokojem vode koja se izliva iz neke ustave, noseći sve forme svojim tokom.
Takav postupak očito podrazumeva izvesno preinačavanje. Ali preinačavanje se ne odnosi toliko na prirodu koliko na naše ustaljene predstave o umetnosti. Brojni crteži, koje je Matis uvek pravio pre no što bi došao do konačnog kolorističkog rešenja, svedoče o naporu koji je ulagao da bi sačuvao bitna obeležja svoje teme, čineći je istovremeno dovoljno „plovnom“ da bi se otisnula vodama njegovog dijagrama boja. Jasno je da je imao na umu učinak koji će slike ostvariti. Njihove teme nas zovu, ukrcavamo se, a zatim nas strujanje njihovih obojenih površina održava u tako stabilnoj ravnoteži da uživamo u osećaju večnog kretanja – osećaju kretanja lišenog svakog uticaja trenja.
Niko ko i sâm nije slikao ne može steći punu predstavu o onome što počiva iza Matisovog majstorskog vladanja bojom. Relativno je lako postići izvesnu ujednačenost slike dopustivši jednoj boji da preovladava ili priguši sve boje. Matis nije učinio ništa slično. Sudario je sve svoje boje kao činele, a učinak toga podsećao je na neku uspavanku.
Možda bismo njegovu genijalnost najbolje objasnili ako bismo ga uporedili s nekim od njegovih savremenika, koji su takođe bili zaokupljeni bojama. Bonarove boje se razlivaju, čineći njegove predmete nedosežnim i nostalgičnim. Matisove boje bi teško mogle biti prisutnije i drečavije, pa opet uspevaju da dočaraju spokoj u kojem nema ni trunke nostalgije. Brak je kultivisao čulnost sve dok ona nije postala izveštačena. Matis je uvećavao čulnost sve dok nije postala široka kao raspon njegovih boja, rekavši kako želi da mu umetnost liči „na neku udobnu fotelju“. Difi je s Matisom delio isti osećaj uživanja, pa su mu boje bile radosne poput svetkovina koje je slikao, ali Matisove boje, ništa manje svetle, nadilaze običnu radost da bi afirmisale spokojnu sreću. Jedini umetnik koji bi se kao kolorista mogao meriti s Matisom bio je Leže. Međutim, njihovi ciljevi toliko su se razlikovali da bismo ih teško mogli porediti. Leže je bio epski, građanski umetnik; Matis je, u suštini, bio lirski, nadasve individualni stvaralac.
Rekao sam da su Matisove slike i crteži iz poslednjih petnaest godina spadali u nešto najbolje što nam je ostavio. Ne sporim da je pre svoje sedamdesete godine napravio neka izvanredna dela. Pa ipak, mislim da je tek tada ovladao svojom umetnošću na način koji je želeo. Bilo je to, kao što je i sam rekao, pitanje „podešavanja mozga“. Poput većine kolorista, bio je intuitivan slikar, ali je shvatio da se od mnogih svojih „instinkata“ morao osloniti na one prave i opredmetiti ih kako bi na njima promišljeno gradio. U likovnom pogledu, takva vrsta kontrole ukazivala je na ogromnu razliku između registrovanja nekog čulnog utiska i oživljavanja nekog osećanja. Fovisti, čiji je Matis bio predvodnik, registrovali su čulne utiske. Njihove slike su bile (i jesu) sveže i podsticajne, ali su zavisile od osećaja lažne opijenosti kakav su i budile u posmatraču.
Kada je Matis slikao crvene bleskove naspram pruga ultramarina i magente kako bi prikazao kretanje zlatne ribice u boci, činilo se da nam najavljuje neko prijatno iznenađenje; zastajemo u iščekivanju klimaksa, ali ne sledi nikakvo razrešenje. Mislim da se Matis iz tog razloga, na kraju, okanuo fovizma i vratio nešto disciplinovanijim formama likovnog izraza. U periodu između 1914. i 1918. uradio je slike – većinom enterijere – koje su snažne po koloritu, ali na kojima boje pre deluju nagomilano nego dinamično – poput nameštaja u nekoj sobi. A zatim je narednih deset godina slikao čuvene Odaliske. Na njima je boja slobodnija i manje upada u oči, ali, budući da je zasnovana na naglašavanju stvarne boje svakog predmeta, ostavlja unekoliko egzotičan utisak. Taj period ga je, međutim, usmerio ka poslednjoj važnoj stvaralačkoj fazi: onoj u kojoj je energiju iz ranih fovističkih dana uspeo da objedini sa sasvim objektivnom vizuelnom mudrošću.
Tačno je, naravno, da su Matisova merila kreativnosti i ukusa pripadala svetu francuske haute bourgeoisie (visoke buržoazije). Nijedna druga klasa modernog sveta nije uživala u takvoj privatnosti, delikatnosti i raskoši kakvu dočarava Matisovo delo. Matisa je upravo skučenost duha (ne znam ni za jednog modernog umetnika koji se manje zanimao za istoriju ili psihologiju) spasila od negativnih i destruktivnih ubeđenja klase kojoj je njegova umetnost pripadala. Ta skučenost duha mu je dozvolila da uživa u tom okruženju a da pritom njime ne bude iskvaren, niti da prema njemu postane kritičan. Tokom čitave slikarske karijere uspeo je da u sebi sačuva nešto od onog Veronezeovog bezazlenog čuđenja pred činjenicom da život može biti tako bogat i raskošan.
Razmišljao je i opažao samo kada je bila reč o svilenim tkaninama, predivnom nameštaju, svetlosti Azurne obale koja se probija kroz šalone, ženama koje nemaju šta da rade osim da se izležavaju na travi ili tepisima pred zadivljenim pogledima muškaraca, lejama sa cvećem, kućnim akvarijumima, nakitu, modnim kreacijama i savršenom voću, kao da su takve radosti i dostignuća, neoskvrnuta ikakvim pomenom cene, još oličavala žudnje i stremljenja čitavog sveta. Ali iz takve vizije izvukao je iskustva čulnog uživanja koja, nezavisno od okolnosti njihovog nastanka, imaju u sebi nečeg univerzalnog.
Nova knjiga Džona Berdžera “Portreti” u izdanju Službenog glasnika sadrži ukupno 74 eseja o različitim umetnicima (koje je sakupio i uredio Tom Overton), ali i pesme, izvode iz romana i pisama, kao i razgovore. Berdžer počinje analizom crteža iz pećine Šove (30.000 godina pre n. e.), a završava esejom o savremenoj palestinskoj umetnici Randi Mdah, rođenoj 1983. godine. U prodornoj i jedinstvenoj prozi, Berdžer predstavlja potpuno nove načine razmišljanja o umetnicima koji su kanonizovani, od Rembranta do Henrija Mura, od Džeksona Poloka do Pikasa i naglašava suštinsku vezu između politike, umetnosti i šireg konteksta istraživanja kulture. Rezultat je čudesna šetnja kroz mnoge vekove vizuelne kulture, jednog od najistaknutijih kritičkih glasova savremenog sveta. „Često mislim“, rekao je Berdžer 1984. u jednom intervjuu, „da čak i kada sam pisao o umetnosti, to je zaista bio način za pričanje priča.“ Iz Berdžerove knjige, koju je preveo Miodrag Marković, prenosimo nekoliko eseja o velikim slikarima raznih epoha
https://www.xxzmagazin.com/skucenost-duha-kao-spas-od-destrukcije
