Ovo je prvo zasebno izdanje čuvene Antologije kineske lirike koju je 1920. priredio i preveo Miloš Crnjanski. Ovde je sakupljena sva velika kineska poezija od Knjige promena, Lao Cea i Konfucija do Li Tai Poa, Tu Fua, Vang Veija. U vezi sa ovom knjigom može se podjednako govoriti o lepoti kineske poezije i o lepoti Crnjanskovog prevoda. „I, u Parizu, ja sam, utvrdivši tekst, provodio u muzejima, duge i svetle noći, koje se iz vidika nisu spustile na zemlju, nego samo na vrh srebrne neke trske, na starim svilama, dovodile su me do mirnog osmeha, kojim se jedino može razumeti tekst Lao-Cea. Posle podna u polumračnom muzeju Gime, pre nego što je proleće došlo, sa kamenim glavama, oko čijih usana lebdi blag, mutan osmeh, pomagala su me bolje, nego svi rečnici i leksikoni londonskih sinologa.“ (Miloš Crnjanski)

Crnjanski:

Ova moja antologija je, svakako, prvi rad ove vrste kod nas.
…

Nematerijalni izraz Lao – Cea, eterična raspoloženja Tu – Fua, bez ičeg sličnog kod nas, bilo je prvo što je trebalo pre odsudnog prevrata, pokazati.
I to je glavni zadatak ove antologije.
Mogu dodati i banalnije, a to je: da je kineska lirika, po celom svetu prevođena, tumačena i slavljena. Trebalo je da i kod nas bude bar jedan prikaz, a ova antologija, za većinu, više i ne želi biti.
…

Pošto sam prvo, posle dugog kolebanja, utvrđivanja, skupio tekst, učinio sam i poslednje što sam mogao. Molio sam više mladih Kineza, koji su u isto vreme dolazili na Sorbonu ili stanovali u istom hotelu da mi kažu najvernije prevode. Oni su sa ljubaznošću koja je kod njih večna, naginjali se nad knjigama i savetovali me.

Tako sam sakupio i odabrao tekst. Izbor je potpuno svestan i ličan. Lao – Cea ne unose inače u lirske antologije, ja mu dajem glavno mesto. Pej – Lo – Tjena na Zapadu jedva donose, ja ga naročito ističem. Četiri pesme, sve sve četiri od slikara: More, Planine, Zvezde, Odmor na bregu, nisu do sad ni u jednoj antologiji, mada su to zaslužile, više nego one koje sam izostavio. Našao sam ih ispisane na dnu svile, divnih pejsaža, u muzeju Guimet. Prevedene su od uprave muzeja besprekorno…

Miloš Crnjanski
Pariz, 1920.

Iz Knjige o smislu i vrlini

Najdublji smisao nije smisao, koji se daje
zamisliti.
Ime, koje se može izreći, nije večno ime.
Bez imena, on je poreklo neba i zemlje.
Sa imenom, on postaje roditelj svih živih bića.
Zato se smisao može nazreti samo bez stvari.
Sa stvarima doznaje se samo vidljivo.

Gleda se za njim i ne vidi se: on je
prozračno.
Osluškujemo ga i ne čujemo: on je nečujno.
Maša se za njim i ne dohvata se: on je
bestelesno.
To troje se ne da odeliti, tako su tako su zamršeno
i jedno.
Površina mu nije bistra.
Dubina mu nije mračna.
Večno utiče, pa ipak mu imena nema.
Vraća se u ništa i znači maglovito.
Ide mu se u susret i ne vidi lice.
Prati se i ne vide mu se leđa.

Trideset paoka stiče se u glavčini:
bitnost je točka praznina.
Od gline se vitla grnčarija:
bitnost je suda praznina.
Vrata i prozore buše u zidu:
bitnost je odaja praznina.
Vidljivo je od koristi,
nedeljivo daje tajanstvenu moć.

Ko se uspne na vrh praznine,
biće sasvim tih.
Sva bića procvetaju i precvetaju,
Vrate se svome poreklu.
Vratiti se svome poreklu znači počivati.
Počivati znači svoj udes ispuniti.
Svoj udes ispuniti znači biti večan.

Vlada li jedan zaista Veliki,
dole se jedva zna da je tu.
Onaj koji dolazi za njim voljen je i hvaljen.
Naslednika ovoga se boje.
A njegov naslednik biva ismejan.

Što se više čuva pobožnost,
tim više siromaši narod.
Što više prilike za dobit,
tim veća zbrka u državi.
Što više ljudi zna zanate,
tim čudnovatije stvari iskrsnu.
Što više zakona i odredaba,
tim više lopova i razbojnika.
Ne uzdižu li se sposobni,
narod se neće svađati.
Ne cene li se blaga neobična,
narod neće krasti.
Ne pokazuje li se nešto dostojno žudi,
narod se neće uznemiriti.

Da su reke i mora kraljevi svih dolina,
to je otuda, što umeju da budu dole.
Što ljudi mrze, to je: biti siroče,
biti usamljen, ili nedostojan.
pa ipak se, tim imenima,
Kite kneževi i kraljevi.

Polovina, biće celo.
Krivo, biće pravo.
Prazno, biće puno.
Staro, biće novo.
Malo će se umnožiti.
Što je mnogo, to će se gubiti.

Svetitelj ostaje tih, pri svemu što čini
i poučava bez reči.
Stvara, ali ništa ne poseduje.
Dejstvuje, ali nije dejac.
Dovrši delo, ali ne bdi nad njime.
Jer ne bdi nad njime, ono ga ne napušta.

Dobar sam prema dobrima,
dobar sam i prema onima
koji nisu dobri:
jer je život dobro.
Veran sam vernima,
veran sam i onima
koji nisu verni,
jer je život vernost.

Odrecite se saznanja,
sačuvaćete se od bola.
Svi su ljudi ponosni,
kao da idu na svetkovinu,
kao u proleće,
kao da se penju na kule i svetkuju.

ja, jedini, ležim u mraku,
kao detence,
koje još ne zna da se nasmeši.

Nemiran, kao da nemam zavičaja.
Svi ljudi imaju u izobilju.
Ja, jedini, čini se ništa nemam.

Srce je moje budala,
a duh mi je smućen.
Gomila vidi jasno,
ona vidi jasno,
ja, jedini, lutam po mraku.
Obični ljudi su radosni,
oni su radosni.
Samo sam ja tužan.
U meni sve grozno huči i buči,
sumorno, kao more.

Najviši smisao znači:
činiti dobro
i ne nanositi bola.

LAO – CE: TAO – TE – KING

VI v.pre n.e.

LI – TAI – PO
698. – 763.

Svetkovina

Idem među cveće da se opijem. Nas je tri druga: ja, moja senka i nad nama srebrn Mesec.
Mesec ne zna da pije, a moja senka nikad ne ožedni. Kad pevam, Mesec me sluša; kad poigram, moja senka igra sa mnom.
Posle veselja gosti se razilaze.
Mi ne znamo tugu rastajanja. Kad se vraćam, mesec ide sa mnom, a senka moja me prati.

ČANG – VU – KIEN
1879.

Slike iz kojih se smeši moj sin

Njegova pesma

Pevuši da bi se uspavao. Nagnuta nad njime, majka ga ljuljuška.
Ali uzalud, uostalom, jer on želi prvo da uspava svoju pesmicu.

~

Godinama sam nosio, a da ih nisam zaboravljao u duhu, te tičice u snegu i rascvetane grane, naslikane neposredno u vidik. Iz nebrojenih, smešnih, netačnih prevoda počeo sam polako, tačno, da slutim grebene tih nepomičnih planina, nad kojima je tišina.

I u Parizu, ja sam, utvrdivši tekst, provodio u muzejima, duge i svetle noći, koje se iz vidika nisu spustile na zemlju, nego samo na vrh srebrne neke trske, na starim svilama, dovodile su me do mirnog osmeha, kojim se jedino može razumeti tekst Lao-Cea.
Poslepodna u polumračnom muzeju Gime, pre nego što je proleće došlo, sa kamenim glavama, oko čijih usana lebdi blag, mutan osmeh, pomagala su me bolje, nego svi rečnici i leksikoni londonskih sinologa.

Hučni, gorski vodopadi, zamagljene doline, u beskrajnoj kiši, koje su pokrile zidove, učile su me tačnom smislu svake slike i mucanja Pej-Lo-Tjena.
A kad je proleće došlo, kroz barok i rokoko Versalja i Trijanona, ja sam, u vozovima koji su bili puni zaljubljenih ljudi i vitkih artiljeraca, izlazio u Fontenblo, gde je tek tada opadalo, još jesenas uvelo, lišće kraj ribnjaka, pod prozorima malog, ali divnog, kineskog muzeja, polako prevodio red po red.

Miloš Crnjanski

~

VANG-VEI
VIII vek

Sreća

Star sam. Ništa me više ne zanima. Uostalom, nisam baš ni bio vrlo uman i moje misli nisu, nikada, išle dalje do mojih koraka.
Ne poznajem ništa, do šumu moju, u koju se vraćam.
Mesečevi plavi prsti miluju moju lautu. Vetar, koji rasteruje oblake, pokušava da razdreši moj pojas.
Pitate me šta je sreća na zemlji?

To je: slušati pesmu jedne devojčice, koja je zapitala da joj pokažete put, pa se udaljava.

Povratak

Mong-Kao-Jen na povratku iz grada gde se uzalud trudio da se istakne

Sjahah sa konja i ponudih ga vinom, za rastanak.
Zapitah ga za smer njegova putovanja.
On mi odgovori: „Nisam uspeo da se istaknem u metežu prestonice. Vraćam se u goru Nang-Han, da se tamo smirim.
Odsad, nećete više moći da me pitate o putu.
Jer priroda je nepromenjiva, a beli oblaci su večni“.

TIN-TUN-LING
772.- 845.

Senka jednog nerandžinog lista

Sama, u svojoj sobi, mlada devojka veze cvetove na svili. Iznenada, ona začu frulu u daljini… Ona zadrhta. Pomisli, da joj neki mladić, govori možda, o ljubavi. Kroz papir prozora, senka jednog nerandžinog lista pada na njena kolena… Ona sklapa oči. Čini joj se da joj neka ruka tiho razdire odeću.

HO-JEN-MONG
1362. – 1430.

Saveti

Neka je slava imenu Kao-Čong. On je pisao pesme, koje je slao zaljubljenima, suviše zanesenim, u kojima ih je savetovao da svoje vreme posvete malo više negovanju svojih božura.
Oslove li ga – on nije odgovarao. Upirao je prstom na jedan cvet ili na Mesec, i smešio se.

LI – ČUANG – KIA
1703-1758.

Gola devojka

Obukla je svoje dve, najlepše, odeće i otišla dragom na sastanak, pod vrbu, na obalu reke.
Kad Sunce poče zalaziti, još su šaputali nežno.
Iznenada, ona se trže i stidljivo se diže, jer na njoj ne beše više njene treće odeće, senke vrbe.

LI-SONG-FLU
1870.

Proletna noć

U mraku je tužno kreštao krik fazana.
Ja sam ti pevao nešto, neveselo dirajući strune.
Oko nas je bio mrak i mi besmo ražalošćeni.
Tada, umorna od razmišljanja, pustivši ruke,
rekla si:

– Ćuti, u tišini, proći će.

Prevod: Miloš Crnjanski

SU-ŠE

1036 – 1101.

Pred slikom

Vodeni cvetovi leta precvetali su. Nema ih više.
Ostalo je samo njino lišće, što liči na suncobrane.
Hrizanteme jesenje uvele su, sačuvale su još samo svoje, ohole strukove, na koje je palo inje.
Divna slika raznog doba; onaj, koji je mudar, treba da ih zadrži u sećanju.
Jer, sad smo u dobu, kad nerandža zlati i limunovi zelene.

SU-ŠE

1036 – 1101.

Vino

I najslabijim vinom kad se podnapije, odelo najtanje
čini se postavljeno.
Rugoba i lepota, mada su suprotne, čine se, u
blagosti pijanstva, jedno isto.
Uostalom, i najodvratnija žena i zla naložnica, kad
ostare, postaju kao i ostale.
Pre svega, ne vodimo brige o Dvorcu cvetova
istoka, o prašini stoleća, ni o vetru, koji huji kroz
prozore sa severa.
I, živeti siromah, izvesno nije gore, nego umreti
bogat.
A što se tiče književnosti, ona je dovoljna samoj
sebi i ne brine za tupe mozgove.
Pa ipak, svaki koji stigne u dvor i postane bogat i
otmen oseti svoje lice obliveno vrelim rumenilom.
Ljudi, koji imaju najjasnije poglede obmanjuju se
sami.
Jedino vino zaslužuje pohvalu. Jer, u svetu, dobro i
zlo, radost i žalost, u stvari su taština.

~

JEU-MU-HUA

XI-XII vek

More

More je neizmerno.
Mornari i ribari proizvode život na moru. Jedni se
gube, utopljeni, njihovi leševi se sahranjuju u špiljama
ogromnih kornjača i riba. A drugi love morske
životinje i odlaze, možda u zemlje, gde su ljudi goli, ili u
krajeve, gde ljudi imaju crne zube.

Dešava se, da se poneki vrati, ali mnoge vraćaju
jedino vetri u zavičaj.

Njih zadržavaju stvari, ili ljudi dotad neviđeni, a
znaju kako bi strašno dug bio put natrag.

Udiše se miris mora, hrani se ribom, živi sred
morskih bića, u magli.

U moru se nailazi na dragocene i nepoznate
predmete.

Ima ogromnih ostrva, morskih čudovišta, koja su
do pasa ljudi, bisera i svakovrsnih riba. Ostrva ta se
visoko izdižu iz valovite pučine. Tu se vide stene, u
kojima stanuju dusi; na koje sleću tice da izležu jaja,
odneguju svoje tiće i odlete među nebesa i vode.

Kada se Sunce, ili zvezde rađaju, nebesa su jasna, a
Mesec vedar. Dusi lutaju večno i njino je biće čisto.
U svetu ima toliko čudnovatog i neobičnog.

I-KING

XXV – VI v.pre n.e.

Iz Knjige preobražaja

Smisao se javlja u znaku Začetnika.
Ispunjava u znaku Blagog.
Dopušta da se sagleda u znaku Prividnog.
Nateruje na služenje u znaku Vedrog.
Bori se u znaku Dejstva.
Zadaje truda u znaku Bezdana.
Završava u znaku Mirnoće.

Sva se bića pojavljuju u znaku Začetnika.
Znak Začetnika je na Istoku.
Ispunjavaju se u znaku Blagog.
Znak Blagog je na Jugoistoku.
Potpunoća znači da se sva bića pojavljuju
čista i potpuna.
Znak Prividnog znači svetlost.
Zato mogu bića da se sagledaju.
To je znak Juga.
Znak Začetog znači zemlju.

Ona se brine da sva bića ishrani.
Zato piše: nateruje na služenje u
znaku Majke.
Znak Vedrog znači sredinu jeseni, kojoj se
sva bića raduju.
Zato piše: obraduje u znaku Vedrog.
Bori se u znaku Dejstva, jer znak Dejstva
je na Severozapadu, gde se mračno i svetlo
luče.
Znak Bezdana znači vodu.
Taj znak je potpuno u Severu, u znaku
Napora, kome sva bića idu.
Zato piše: zadaje truda u znaku Bezdanog.
Mirnoća je znak Severoistoka, gde se
završava svih bića početak i završetak.
Zato piše: završava u znaku Mirnoće.

Antologija kineske lirike