Prepoznato i u mimikričnim pojavama u prirodi, maskiranje je konkretizacija principa vezanog za opstanak živih bića koji prethodi čoveku i njegovom nastojanju da svesno sakrije sebe i svoje lice da bi se privremeno zaštitio i prikazao kao drugi. Motivisano osećanjem ugroženosti i potrebom da se ostvari željena korist, maskiranje ima dugu prirodnu i kulturnu prošlost. Prilagođavanje svog izgleda sredini da bi se smanjila opasnost od napadača, mimikrija je sredstvo kojom se koriste i agresori da bi lakše došli do plena. Razvijeno još u biljnom i životinjskom svetu, skrivanje je bilo način individualnog preživljavanja i opstanka vrste, a fascinantni primeri njihovog prerušavanja spadaju u prirodno iskustvo utkano i u čovekovu nagonsku težnju da privremeno skrije sebe i bude drugi. Takvo ponašanje u prvobitnim socijalnim odnosima prethodi praksi stvaranja maski i maskiranja, a trag tog evolutivnog procesa izražen je i u potrebi današnjeg deteta za skrivanjem i prikazivanjem sebe drugačijim, pre otkirvanja i dobijanja maske kao rekvizita igre. Sagledano, dakle, kao nesvesna kolektivna forma koja kao nasledna duhovna matrica omogućuje njegovo spontano reprodukovanje, maskiranje proističe iz arhetipske nesvesne predispozicije za ovakvim ponašanjem.1 U težnji prirode da se prikriva i čovekovom nastojanju da je otkriva, sadržana je i duboka ljudska potreba da smešta svoju prirodu iza maske njenog kulturnog preoblikovanja.
Potencijal iracionalnog
Iako se iskazuje i neposrednim pragmatičkim efektima, osnovni i dubinski motiv maskiranja ostaje tajanstven. Čovek sebi ostaje nepoznat, a odgovor na tu upitnost je preispitivanje mogućnosti samoodređenja. Skrivajući svoje, on ističe drugo lice, kao izraz potrebe za potvrđivanjem drugog, nepoznatog dela sebe. Svaka maska aktualizuje tu mogućnost njegove drugosti, kao drugopolnosti, ili drugoduhovnosti, koja ne postoji kao datost koju treba pronaći u naivnom shvatanju da bi je trebalo samo otkriti i spojiti se sa tim nedostajućim delom sebe. Stavljajući ritualno masku, on privremeno postaje drugi, ali taj povremeni odgovor na upitnost identiteta proističe iz obrasca ponavljanja čina maskiranja. Maskom, zapravo, on ne preispituje samo svoju drugost, već prvenstveno mogućnost da to bude kao odgovor na stalne promene u njemu i svetu oko njega. Maskiranjem se istražuje potencijal drugosti, mogućnost njegovog ostvarenja u kontekstu potrebe za pretvaranjem i prerušavanjem. Maska je zato svojevrstan magijski rekvizit kojim se nastoji uticati na stvarnost zadobijanjem saglasnosti i naklonosti onog drugog i nepoznatog za ostvarenje sopstvenih ciljeva.2 Njena konkretizacija objavljuje ukidanje svih drugih identitetskih mogućnosti za koje ona postaje simbol u komunikaciji sa tajanstvenim silama prirode.
Promene kojima je izložen i koje inicira, ocrtavaju uvek drugačiji svet ali tek svestan svoje mogućnosti da ga i sam menja i stvara, čovek pomera realnost izvan granice poznatog. Put ovladavanja tim nepredvidivim aspektom realnosti počinje iskorakom u nepoznato koji nije uvek svestan i promišljen čin, već nesvesno i nagonski započeta avantura sa neizvesnim ishodom. U drevnom mitu je iskazana ta dimenzija čovekove iracionalnosti koja je u pojedinim okolnostima moćnija od njegove snage da joj se odupre. Tako, na primer, uprkos dogovoru sa Hadom, da se neće okretati za Euridikom dok je ne izvede iz sveta mrtvih, Orfej pred samim izlazom krši dogovor, osvrće se za njom i u tom trenu ona zauvek ostaje u donjem svetu. Iracionalno u ovom mitskom pesniku nadvladalo je racionalne razloge da poštuje dogovor i pravilo sveta u kojem se našao, a njegovo okretanje da bi pre vremena video svoju ženu imalo je za posledicu da je trajno izgubi. Identično ponašanje izraženo je i u starozavetnom mitu o Adami i Evi, koji uprkos Božjoj zabrani posežu za plodom sa drveta znanja, zbog čega su proterani iz Raja. Ova kazna je cena kojom je plaćeno znanje, odnosno svest o značenju kako golotinje i potrebe da se ona sakrije smokvinim lišćem, tako i čitavog ovog čina zbog kojeg su potom pokušali da se sakriju i od Boga.3
Jedna od poruka ovih mitova je da je nesvesno jače od svesnog, i da se vođen snagom iracionalnog čovek ne miri sa granicama postojećeg sveta u kojem je našao izvesnost. Snažno i duboko motivisan da prekorači te granice i prekrši važeća sakralizovana pravila i zakone, čiji su čuvari najviši entiteti, on to i čini bez obzira na posledice koje bitno menjaju njegov dotadašnji život. Suočen sa tom silom u sebi i izvan sebe, on komunicira sa njom prikrivajući svoje pravo lice, da bi pod maskom kao neko drugi lakše učinio ono što ne bi uradio u okviru svog poznatog identiteta. U tom smislu maska, nije samo idealizovana predstava kojom se pojedinac predstavlja pred drugima, da bi se pokazao boljim nego što stvarno jeste, već i zaštita svog lica, svog identiteta, kako bi kao drugi u grupi maskiranih članova nekog tajnog društva, poput članova Kju Kju klana, mogao da ispolji svoju latentnu agresivnost prema drugim.
Maskirani bogovi
Projektujući dinamiku doživljenog procesa u realnost za koju je osećao i verovao da postoji izvan granica vidljivog, materijalnog i čulno neposredno opipljivog sveta, čovek je i natprirodnim bićima pridavao sklonosti za pretvaranjem, prerušavanjem i maskiranjem. Te osobine svojstvene su ne samo prvobitnim animističkim duhovima, već i potonjim natprirodnim entitetima, paganskim božanstvima i monoteističkim Bogovima. U svom četvorotomnom kapitalnom delu pod nazivom Maske Boga, utvrđujući da mit ima karakterističnu metafizičku, kosmološku, socilošku i psihološku funkciju, a da se izražava rečju, obredom i slikom, Kembel smatra da mnoge slike Božije postoje kao njegove maske jer u raznim kulturama i tradicijama one samo skrivaju i otkrivaju najvišu stvarnost.4 Te različite maske, govore, u stvari, slične priče o stvaranju sveta, njegovoj propasti, smrti, vaskrsenju, dolasku Boga, a svi mitovi potiču, u stvari, od jednog monomita koji varira u mnoštvu verzija. U tom kontekstu se i arhetipski heroj, poznat i raširen u tradicionalnim mitologijama, ispoljava u hiljadama likova koje kao maske izražavaju njegova brojna lica.
Jedinstveno osećanje o nadnaravnom biću izraženo u mnogim predstavama koje se menjaju, tematizovano je u mitovima o moći preobražaja i samih bogova. Poznato je, na primer, Zevsovo prerušavanje u njegovim ljubavnim avanturama, ali je vrhovni bog starogrčkog panteona bio i sam žrtva obmane svoje žene Here koja se pretvorila u neodoljivu lepoticu. U staroj srpskoj religiji postojalo je i verovanje da se i najviše božanstvo prerušava u obične ljude, putnike koji traže prenoćište. Jedna od teorija gostoprimstva,5 zasniva se na tumačenju epifanije i strahu od negativnih posledica ukoliko se maskiranom bogu ne pruži konačište. Skriven iza običnog putnika ili neuglednog prosjaka, bog pod maskom drugog iskušava pojedince i ustanovljuje običaj gostoprimstva bitan za ljudsku komunikaciju sa nepoznatim. Premda se u paganskim religijama božanstva stalno preobražavaju, odražavajući time načelo prirodne promene kao način postojanja sveta, potonja monoteistička shvatanja uticala su na formiranje predstave o stvorenom svetu kao statičnom i nepromenjenom, a princip promene je vezan za božjeg suparnika, đavola, kome je svojstveno prerušavanje i maskiranje.6 Đavo se prikriva i prikazuje u nekom drugom obliku kojim teži da iskuša i obmane naivnog. Tim svojim lukavstvima samo potvrđuje sebe, jer je njegovo ime lukavi, a molitvom traži se od Boga pomoć za spas od njegovog suparnika, lukavog demona.
Ukoliko je stvaranjem sveta potvrdio sebe, Bog je prirodom iskazao jedan aspekt svog identiteta, pa se ona može smatrati njegovom maskom koja skriva njegovu suštinu, njegovo pravo lice, oličeno u zakonima. I upravo su ti zakoni ono božansko u univerzumu koji se nastoji otkriti. Traganje za sveopštim zakonom je traženje Boga, čija je suština nedostupna čovekovom umu koji je poima, prema shvatanju Vasilija Velikog a potom i isihastičkog učenja izraženog u delima Grigorija Palame, samo posredstvom božanskih energija. Međutim, kada je Bog postao čovek, onda prisutnost suštine nije je učinila i lakše spoznatljivom. Poruka iz Delfijskog proročišta: „Upoznaj samog sebe” dobila je novo značenje velikog i teško ostvarljivog cilja skrivenog iza maske sa kojom se čovek poistovećuje u stvaranju sopstvenog identiteta.
Praznično i teatarsko
U arhaičnom svetu poistovećivanje sa drugim entitetom iz mitske realnosti odvija se u prazničnom ambijentu, pod dejstvom halucinogenih sredstava ili opijata, uz ritam igre i zvuk pesme koji učesnike dovode do transa. Praznična suspenzija važećih socio-kulturnih pravila, omogućuje maskiranim članovima zajednice da čine ono što do tada nije bilo dopušteno. Tokom trajanja praznika, oni se oslobađaju potisnutog, a sama zajednica na taj način neutrališe subverzivni naboj koji bi je mogao dovesti u pitanje. Privremenim rušenjem svog i preuzimanjem drugog obličja manifestuje se kolektivni praznični princip socijalnog i kulturnog obnavljanja kolektiva. U vreme praznika, kada se svi pojedinci maskiraju, čitava zajednica, u stvari, stavlja svoju prazničnu masku i postaje nešto drugo, različito od onog kolektiva u uobičajenom životu. Ta praksa postoji i u razvijenim zemljama, poput Švajcarske, u kojoj je tokom trajanja praznika dozvoljeno i neobično ponašanje međusobnog simboličkog udaranja gumenim čekićem praćeno uzvicima: mi–mi.
Uobičajeno je, dakle, da se tokom praznika članovi kolektiva maskiraju, makar to bilo samo simbolično, stavljanjem nekog znaka na licu. U okviru praznične prakse oneobičavanja stvarnog, maskiranje je bilo posebno značajno. U obredu posvećenom Dionisu, učesnici svečanosti su bojili lice crvenim biljnim sokovima i prekrivali ga lišćem. Karakteristično za dionizijske obrede, nošenje maske je vezano za antičke pozorišne početke. Pozorišne maske, persone, napravljene od kore drveta, bile su bitan činilac teatra, jer su ih glumci u Grčkoj i Rimu, nosili tokom izvođenja drame. Članovi hora u grčkoj drami takođe su nosili maske, jer je i hor bio jedan od likova povezan sa radnjom i oličavao važeća tradicionalna društvena shvatanja.
Maske, kako članova hora, tako i bogova i heroja, oličavale su karaktere likova i imale svoje definisane tipske odlike, lako prepoznatljive i dobro poznate gledaocima.
Maskiranje i nošenje maske nije samo fizički čin, već kao način ponašanja izraz psihološkog stanja, karakteristično stanje svesti u liminalnoj fazi neodređenosti, odnosno prelaza iz jednog u drugo stanje ili status.7 Sagledano u psihološkoj ravni kao deo životnog procesa stalnog preispitivanja i potvrđivanja sebe u promenama, maskiranje i demaskiranje prati formiranje ličnosti. Maskiranjem se pojedinac udaljava od sebe da bi, iskustveno bogatiji, potvrdio svoj identitet, svestan da samo ukoliko se menja i pamti sebe ostaje isti. Budući da ličnost nastaje u relaciji sa drugim, onim „Ti”, tek u toj interakciji postajući
„Ti”, ona potvrđuje svoje „Ja”8 i utvrđuje limite svog samopotvrđivanja. U iskustvu sa drugim, sticanjem iskustva drugog, pojedinac integriše one potencijalno drugačije mogućnosti svog identiteta, i postaje celovita ličnost. Ukoliko se sredstva prilagođavaju cilju, a ne da cilj opravdava sredstva, onda je u kontekstu prevazilaženja iskušenja nižeg da bi se ostvario neki viši cilj i maskiranje izraz težnje da se postane celovita, koherentna i za stvarne životne podvige spremna ličnost.
Iskušenja dvoličja
U okviru realnog odnosa prema sebi, maskiranjem se u drugom kao konkretnom dvojniku otkriva mogućnost da se bude drugačiji. U tom svom drugom „ja”, spoznaje se potencijal da se ono i bude u kontekstu jedne od brojnih identitetskih alternativa već formiranoj predstavi o sebi. Preuzimajući privremeno poželjni identitet pojedinac skriva i štiti onaj pravi, a postajući ono što nije, prestaje da bude ono što jeste. Najpre u obredu, a potom i u igri, maskiranje ga oslobađa od dotadašnjeg identiteta, ali se time i privremeno zarobljava u drugog. Zavisno od čvrstine granica „ja” koje smatra svojim identitetom, on može da bude siguran u njegovu postojanost pred izazovima i iskušenjima koje ga dovode u pitanje i osporavaju.
Iz potrebe da se sakrije, prikaže drugačijim nego što stvarno jeste i prilagodi se nepovoljnoj situaciji, čovek pod maskom postaje dvoličan, licemeran. Moralnim relativizmom, preuzimanjem drugog gledišta, maskira se i umesto lica predstavlja obrazinom. Ukoliko je obraz simbol morala, čestitosti, postojanosti, onda njegovim gubljenjem lice dobija drugi izgled, postaje neprepoznatljivo, a veze ostvarene pod maskom dolaze u pitanje kada se želi da upostavi pravi životni odnos. Tada se skida maska ili ona neminovno pada otkrivajući pravo lice i nameru onog koji ga je do tada skrivao. Licemerje, dvoličnost, farisejstvo pretpostavlja masku, krinku, pa se njenim skidanjem demaskira, raskrinkava ponašanje i stvarne namere pojedinca.
Isus s pravom žigoše fariseje zbog njihovog licemerja, jer se nastoje ljudima prikazati kao pravedni, dok su iznutra puni bezakonja.9 Slikovito se izražavajući, on veli da čisteći samo spolja svoje čaše i zdele, oni ih ostavljaju neopranim iznutra od grabeži i nepravde,10 pa im zato i poručuje da ih najpre iznutra treba očistiti da bi bile i spolja čiste.11 U snažnoj slici da takvim ponašanjem nalikuju na okrečene grobove, koji su samo spolja ulepšani, dok su unutra puni mrtvačkih kostiju i svake nečistoće,12 Isus žigoše licemerje fariseja koji su upravo takvim ponašanjem postali sinonim za dvoličnost. Njihove maske koje oličavaju moralni relativizam padaju pred potrebom univerzalizacije etičkih načela. Da li je pojedinac na tom putu ili nije saznaje odgovorom na jednostavno pitanje: Da li će pomoći uroženom koji ne pripada njegovoj interesnoj grupi, sa kojom je njegova zajednica u sukobu i neprijateljstvu, i da li će osuditi pripadnika sopstvenog kolektiva zbog zločina koji je učinio pripadniku drugog kolektiva? Iako se pod maskom lažnog humanizma pojedinac deklarativno nastoji predstaviti u najpovoljnijem svetlu, ispit konkretnih okolnosti pokazuje i one njegove prikrivene sklonosti koje se tada ispoljavaju.
Licemerje je lažno predstavljanje sebe, drugačijim nego što pojedinac stvarno jeste. Iako svestan da igra ulogu drugog, da bi obmanuo i slagao, on to može činiti i nesvesno pre nego i dođe na ideju da tako nešto može da učini. On nije uvek lažljivac koji, iako je zna, prikriva istinu o sebi i lažno se predstavlja, već i onaj koji ne poznaje dovoljno sebe i predstavlja se u drugačijem, u povoljnijem svetlu. Maskiranjem svog, pojedinac se skriva iza nekog drugog lica, oličenog maskom kojom se nastoji predstaviti i druge uveriti u taj svoj prikazani identitet: da je ono što faktički nije. Maskom umesto svog lica, on se lažno predstavlja, a ta neiskrenost u socijalnoj komunikaciji je i vid zaštite od drugih koji se predstavljaju na isti način. Međutim, bilo da je nosi svesno ili nesvesno, maska ga samo privremeno štiti jer kada ona padne dolazi do izražaja realnost u kojoj se pokazuje pravo lice osobe. Kriza i neizvesnost su iskušenja koja dovode do situacija kada maske neizostavno padaju i kada se pokazuje ko je ko.
Uslovljeno životnom nesigurnošću, pretećom opasnošću i strahom od drugog, maskiranje je način opstanka slabih pred agresivnošću moćnih koji se takođe koriste prerušavanjem u okolnostima kada treba lakše da ostvare svoje ciljeve ili legalizuju upotrebu svoje moći. Vuk iz narodne bajke ume da se prepodobi pred jarićima, da odglumi i njihovu majku, kako bi došao do plena. Međutim, bez obzira na njenu veličinu, moć se iskazuje prema drugom koji može biti fasciniran njome i bez njene neposredne upotrebe. Diktirana sa vrha vlasti, i njena golotinja može se doživeti kao novo odelo. Praznina kao punoća, nije vladareva maska, već predstava podčinjenih bez odvažnosti da vide realnost kakva jeste, pa sugeriranom laži prekrivaju obnaženog moćnika, poludelog u svojoj oholosti i zato bez potrebe da se više skriva iza maske. Vlast svojom moći fascinira njene nosioce, ali deluje hipnotišuće i na potčinjene koji učestvuju u ritualu kolektivnog samoobmanjivanja.
Politička arena je nezamisliva bez hipokrizije, dvostrukih standarda, neprincipijelnog ponašanja. Vrhunac dvoličnosti u međunarodnim odnosima predstavljaju dvostruki standardi i postupci koji se propagiraju pod jednim ciljem, a suštinski imaju suprotno značenje. Pod maskom odgovora na navodnu agresiju, ili zbog pretnje agresijom započinju i današnji ratovi13 u kojima se sukobljene vojske služe istovetnim maskirnim uniformama.
Maskiranjem se privremeno postaje drugi da bi se zavarao agresor i odustao od napada. U tom procesu, slabiji se kao potencijalna žrtva nesvesno i svesno poistovećuje s agresorom, prima njegovu veru, kulturu, pogled na svet, samo da bi se spasao od njega. Iako ta identifikacija može biti samo privremena, ketmenska, sa očuvanim pamćenjem svog identiteta koji se u povoljnim okolnostima ponovo obnavlja, zarobljavanje sebe u drugog najčešće je nepovratan proces, a privremeni samozaborav postaje trajna amnezija praćena samoporicanjem.
U virtuelnom svetu
Kada se pojedincu pruži prilika da pod pritiskom onog drugog, potencijalno još nerealizovanog, pa zato više kao kreativna mogućnost nego jasna predstava o tom svom dvojniku, bude taj drugi, on je pred iskušenjem da odbaci svoje dotadašnje lice. Ukoliko su te iskušavajuće snage veće od njegove moći da im se odupre, on će im podleći i prihvatiti da se pod maskom ponaša u skladu sa njenim zahtevima i pravilima. U vreme krize svesti, uticaja opijata ili halucinogena, kao i tokom snevanja, kada granice ega oslabe, pojedinac gubi sebe i postaje taj drugi, ali tada retko čineći ono što bi moglo zadiviti Boga, najčešće radi ono što može postideti đavola, zbog čega se kasnije i sam stidi i kaje.
U vreme kada je virtuelna realnost postala i socijalno realan prostor, i kada posledice postupaka učinjenih u toj realnosti dobijaju svoju materijalnu konkretizaciju, pojedinci su u prilici i da u stvarnom svetu ostvare svoje davnašnje snove. Mogućnosti samopreoblikovanja, potiskivanjem svog prirodnog i zadobijanjem poželjnog izgleda danas je realnost i standard za ličnosti sa estrade i mnoge koji se bave glumom, politikom, sportom. Korišćenje botoksa, plastične hirurgije i silikona, ispravljaju se bore, koriguju i naglašavaju pojedini delovi lica i tela. U težnji da potpuno promeni izgled, podmladi se i prolepša, čovek novom maskom privremeno pobeđuje prirodu i proces starenja. Međutim, da borba tada nije i okončana pokazuje priroda koja uzvraća udarac i iza razorene maske pokazuje čovekov neprepoznatljiv, zastrašujući izgled. To više nije slika Dorijana Greja koja se menja, dok njegovo lice ostaje mlado, već jedinstvena životna stvarnost u kojoj je i masci poistovećenoj sa licem istekao rok trajanja.
Međutim, ono što nije ostvarivo u realnom, moguće je u virtuelnom svetu u kojem pojedinac maskira ono što stvarno jeste i predstavlja se onakvim kakav u stvarnosti nije. Dajući priliku svom dvojniku da ga predstavlja, on se digitalno udvaja, i vodi paralelne živote u odvojenim svetovima. Prihvatajući da bude drugi, umesto svog imena, u kojem je sadržan njegov identitet, prihvata masku u vidu broja, šifre ili lozinke, koju ističe kao sebe. U svetu u kojem pojedinac postaje broj, svako dobija, u stvari, masku za svoju socijalnu, kulturnu i moralnu mimikriju. Čitava komunikacija u digitalnom svetu je svojevrstan maskenbal ljudske neautentičnosti, ali osnažene porukama i saznanjima da čovek stvara sebe i svoj identitet. U traganju za sobom, on ne nalazi neki do tada prikriveni, nepoznati identitet, već otkriva ono što u procesu traganja za njim stvori. Preispitujući sebe, nesiguran je u ono što je smatrao da jeste, lako pristaje da bude i drugi u neizvesnom svetu koji je u globalnom preispitivanju, identitetskoj krizi i nemogućnosti utvrđivanja i dosledne primene principa prava i humanosti. U takvoj nestalnoj i prevrtljivoj stvarnosti, princip opstanka se zasniva ne samo na životnoj pragmatičnosti, već i na moralnom konformizmu kao načinu stalnog prilagođavanja relativizovanim etičkim i humanim principima. Čitav čovekov život protiče u pretvaranju i sticanju veštine da se što ubedljivije pretvori i bude onaj drugi, različit od onog koji on jeste. Ishod ovog procesa je licemerni svet, kakvog ga znamo, u kojem se čovek kao pojedinac i potencijalna ličnost prinosi na žrtvenik opšte hipokrizije, pojedinac prinuđen da već sa prvim koracima započne svoje pretvaranje. I tek kada stavlja ili odlaže masku, pred pitanjem ko je on, otkriva nakon potrošenog prava na pretvaranje i maskiranje i svoje pravo na identitet. Ono podrazumeva ne samo da bude ono što jeste već i da potvrđuje sebe uprkos okolnostima koje nastoje da mu nametnu poželjnu masku umesto njegovog lica i pretvore ga u nekog drugog.
Bojan Jovanović
Časopis Kultura
1 Jung, K. G. (2003) Arhetipovi i kolektivno nesvesno, Beograd: Atos.
2 Jovanović, B. (2005) Magija maske, Bliskost dalekog, Novi Sad: Stylos, str. 91
3 (1992) Prva knj. Mojsijeva, Postanje, 2, 7–10, Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta, Beograd: Britansko i inostrano biblijsko društvo.
4 Campbell, J. (1960, 1962, 1964, 1968) The Masks of God, I – IV; I Primi tive mithology; II Oriental mithology; III Occidental mithology; IV Creativ mithology, London: Secker & Warburg.
5 Čajkanović, V. (1994) Gostoprimstvo i teofanija, Studije iz srpske religije i folklora 1910–1924, Sabrana dela iz srpske religije i mi tologije, knjiga prva, Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski izdavačkografički zavod, Prosveta, Partenon
6 Jovanović, B. (2016) Antropologija zla, Beograd: HERAedu, str. 5970.
7 Marjanović, V. (2008) Maske, maskiranje i rituali u Srbiji, Beograd: Čigoja štampa, Etnografski muzej, str. 15.
8 Buber, M. (1977) Ja i ti, Beograd: Vuk Karadžić.
9 (1984) Jevanđelje po Mateju (Mt) 23, 28. Novi zavjet, Beograd: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve.
10 Mt 23, 25.
11 Mt 23, 26.
12 Mt 23, 27
13 Nelegalnu i brutalnu agresiju na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju i Cr nu Goru, započetu 24. marta 1999. godine NATO pakt je izvršio pod ma skom humanitarne intervencije nazvane „Milosrdni anđeo” – a izvor no „Plemeniti nakovanj”, da bi navodno zaštitio ugrožene Albance na Kosovu i Metohiji od srpske vojske i policije koje su se legalno su protstavljale albanskim teroristima. Pod maskom uništavanja navod nog oružja za masovno uništenje i zaštite svojih ugroženih interesa, SAD su sa svojim zapadnim saveznicima napale Irak 2004. godine, svr gle i pogubile predsednika Sadama Huseina i zbog ostvarenja svojih ekonomskih ciljeva vezanih za obezbeđivanje jeftine nafte dugoročno destabilizovale ovu zemlju.
LITERATURA:
Buber, M. (1977) Ja i ti, Beograd: Vuk Karadžić.
Jovanović, B. (2005) Magija maske, Bliskost dalekog, Novi Sad: Stylos.
Jovanović, B. (2016) Antropologija zla, Beograd: HERAedu. Jung, K. G. (2003) Arhetipovi i kolektivno nesvesno, Beograd: Atos. Campbell, J. (1960, 1962, 1964, 1968) The Masks of God, I – IV; I Primitive mithology; II Oriental mithology; III Occidental mithology; IV Creativ mithology, London: Secker & Warburg.
Marjanović, V. (2008) Maske, maskiranje i rituali u Srbiji, Beograd: Čigoja štampa, Etnografski muzej.
Miloš, Č. (1985) Zarobljeni um, Beograd: BIGZ.
(1984) Novi zavjet, Beograd: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve.
(1992) Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta, Beograd: Britansko i inostrano biblijsko društvo.
Čajkanović, V. (1994) Gostoprimstvo i teofanija, Studije iz srp ske religije i folklora, Sabrana dela iz srpske religije i mito logije knjiga prva, Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski izdavačkografički zavod, Prosveta, Partenon.
