Nisu imali lica, rasplinuti, progutani mrakom. Ništa izuzev dve neodređene ljudske siluete, dva tela uronjena u svoje senke. Jednaki i vrlo različiti. Jedan opušten, vukao se po zemlji bezazleno ili potpuno ravnodušno pasivan. Drugi, povijen, zadihan od napora da ga vuče kroz šipražje i korov. Na trenutak je zastajao da uzme vazduh. Onda je nastavljao, povijajuči još više kičmu pod svojim teretom. Miris ustajale vode iz rečice kao da je bio svuda unaokolo, sada još pojačan sladunjavim zadahom močvare koja je zaudarala na trulež i životinjski izmet, onaj miris, lepljiv pred kišu, koji je čovek s vremena na vreme odmahujući rukom, odstranjivao s lica. Parčići stakla ili metala su krckali u travuljini, mada sigurno nijedan od njih dvojice nije čuo tu ujednačenu sablasnu pesmicu, kao ni potmuli šum grada koji kao da je bubnjao pod zemljom. Onaj što je vukao je možda samo čuo prigušen i gluv zvuk tela koje zapinje o tle, šuštanje ostatka papira ili tupi udar cipela o limenke i krhotine. Povremeno bi se rame onog drugog zakačilo za gusto šiblje ili za neku stenu. Oslobađao ga je naglim trzajima, mrmljajući neku besnu psovku ili ispuštajući pri svakom pokretu grleno »ha«… kao nosači kad tovare neki vrlo težak teret na leđa. Bilo je očigledno da mu je svaki put sve teže. Ne samo zbog tog pasivnog otpora koji se s vremena na vreme pretvarao u pravu smetnju. Verovatno i zbog samog straha odvratnosti ili žurbe koji su mu proždirali snagu, nagoneći ga da što pre završi. Prvo ga je vukao za ruke. Da noć nije bila tako mračna mogla su da se vide dva рага zapletenih ruku, kao izvrnuta slika međusobnog spašavanja. Kada je telo ponovo počelo da se opire zgrabio ga je za noge i počeo da tegli okrenut leđima, potpuno pognut napred, upadajući u rupe.Glava onog drugog se veselo klimala kao da je oduševljena promenom. Farovi automobila na krivini prosuše iznenada svetlost koja je u talasima dopirala do gomile otpadaka, travuljin uzvišenja na tlu. Onaj što je vukao opružio se kraj drugog. Za trenutak im se pod tim bledim snopom nazrelo lice, jedno sivo i uplašeno, drugo puno zemlje, bezizražajnog pogleda. Odmah zatim ih je ponovo progurala tama.
Ustao je i nastavio još malo da ga vuče, ali već su bili stigli do mesta gde je šipražje mnogo više. Smestio ga je kako је najbolje mogao, zašuškao ga žbunjem, suvim granjem i otpacima. Bilo je uzaludno da pokušava da ga zaštiti od tog mirisa koji je ispunjavao močvaru, ili od kiše koja tek što nije pala.
Zastao je, obrisao rukama znojem obliveno čelo i besno otpljunuo. Onda je začuo jecanje, koje ga je iznenada sustiglo. Dopiralo je slabo i prigušeno iz šipražja, kao da je onaj drugi počeo da vapi, plačući kao novorođenče pod svojim travnatim grobom.
Hteo je da pobegne, ali se zaustavio zaslepljen fotografskim bljeskom munje koji je izvukao iz mraka metalnu konstrukciju mosta, pokazujući mu kako je malo odmakao. Pognuo je glavu, poražen. Kleknuo je i prišao gotovo njuškajući tom slabom jecanju koje je gušilo i pritiskalo. Pored uzvišenja je bio beličasti smotuljak. Čovek je dugo stajao ne znajući šta da radi. Ustao je da krene, načinio nekoliko nesigurnih когака, ali nije mogao da pođe napred. Sada je jecaj izbijao iz njega. Vratio se puzeći, zadihan. Ponovo je kleknuo, još uvek oklevajući. Onda je pružio ruku. Papirni omot je zašuštao. Među stranicama dnevnika grčila se mala ljudska prilika. Čovek ju je uzeo u ruke.
To je bio nespretan, nesvestan pokret, pokret nekoga koji ne zna šta radi ali neizbežno mora to da uradi. Polako se uspravio, kao da se gadi te iznenadne nežnosti, slične krajnjem očajanju i skinuvši sako umotao je u njega to mokro i uplakano biće.
Ubrzavajući korak, napustio je, skoro trčeći, to šipražje ispunjeno jecanjem i nestao u tami.
Augusto Roa Bastos
O piscu:
Augusto Roa Bastos (1917-2005) je paragvajski pisac. Rođen je 1917. kao sin Brazilca i Guaraní-Indijanke, a karijeru je počeo kao novinar. Zbog paragvajskoga građanskog rata 1947. otišao je u egzil u Argentinu, gdje je do 1976. radio kao novinar, profesor književnosti i pisac. Prvi put probio se zbirkom priča El trueno entre las hojas i poslije romanom Hijo de hombre. Svjetsku je slavu postigao 1974, najpoznatijim romanom Yo el supremo o diktatoru Joséu Gasparu Rodríguezu, koji je vladao Paragvajem u 19. stoljeću, i koji se ubraja u red najvažnijih latinoameričkih djela o diktaturi. Nakon vojnog udara u Argentini Roa Bastos 1978. otišao je u francuski Toulouse, gdje je živio deset godina. U Europi je vodio pokret paragvajskih intelektualaca protivnika diktature Alfreda Stroessnera. Nedugo prije diktatorova odlaska s vlasti Roa Bastos pokušao se vratiti u Paragvaj 1982, ali Stroessner ga je izbacio iz zemlje i oduzeo mu državljanstvo. Ubrzo nakon toga Roa Bastos u Španjolskoj je nagrađen književnom nagradom Cervantes.
