„Znate li“, govorio je Napoleon Fontanu12, „čemu se najviše divim na svetu? Nemoći sile da sazda nešto. Postoje samo dve sile na svetu: sablja i duh. Na kraju uvek duh pobeđuje sablju.“13
Osvajači su, kao što se vidi, ponekad melanholični.
Treba ipak platiti neku cenu za toliku pustu slavu. Ali ono što je pre sto godina važilo za sablju, danas više ne važi u istoj meri za tenk. Osvajači su imali uspeha i sumorna tišina predela bez duha prostirala se godinama nad iskidanom Evropom. U doba strašnih ratova u Flandriji, holandski slikari su možda mogli da slikaju petlove iz svojih živinarnika. Isto tako je zaboravljen i Stogodišnji rat, ali molitve šleskih mistika još uvek žive u nekim srcima.
Ali stvari su se danas promenile, slikar i kaluđer su mobilisani: mi i ovaj svet smo jedno. Duh je izgubio onu kraljevsku sigurnost koju je osvajač znao da mu prizna, i sada se iscrpljuje proklinjući silu, jer ne ume da je savlada. Dobre duše kažu da je to zlo. Mi ne znamo da li je to zlo, ali znamo da je tako. Zaključak je da se treba prilagoditi. Dovoljno je da znamo šta hoćemo.
A ono što hoćemo jeste da više nikada ne povijemo glave pred sabljom, da više nikada ne damo za pravo sili koja nije u službi duha.
To je zadatak, istina je, kojem nema kraja. Ali na nama je da nastavimo. Ne verujem dovoljno u razum, da bih računao na progres ili na bilo koju filozofiju istorije. Ipak, verujem da ljudi nikada nisu prestali da napreduju u razumevanju svoje sudbine. Nismo prevazišli svoje stanje, a ipak ga bolje poznajemo. Znamo da smo u protivrečju, ali i da moramo da odbacimo protivrečnost i učinimo sve što je potrebno da bismo je smanjili. Naš ljudski zadatak jeste da pronađemo onih nekoliko formula koje će umiriti beskrajnu zebnju slobodnih duša. Treba da okrpimo ono što je pocepano, da učinimo pravdu pojmljivom u jednom svetu tako očevidno nepravednom, da vratimo veru u postojanje sreće narodima zatrovanim nesrećom veka. Prirodno, to je natčovečanski zadatak.
Ali natčovečanskim se nazivaju zadaci za koje je ljudima potrebno mnogo vremena da ih ispune, to je sve.
Znajmo, dakle, šta hoćemo, ostanimo čvrsto pri duhu, čak i ako sila, da bi nas osvojila, preuzme lik neke ideje ili udobnosti. Pre svega ne treba očajavati.
Ne obraćajmo previše pažnje na one koji predskazuju kraj sveta. Civilizacije ne umiru tako lako, a čak i ako se ovaj svet sruši, to će biti posle tolikih drugih. Istina je da živimo u tragičnom dobu. Ali mnogi brkaju tragičnost i očajavanje. „U nesreći“, govorio je Lorens (D. H. Lawrence), „tragedija bi morala da bude kao dobar udarac nogom.“14 Evo jedne zdrave misli, odmah primenljive. Danas ima mnogo stvari koje zaslužuju takav udarac.
Dok sam živeo u Alžiru, strpljivo sam provodio zimu, jer sam znao da će se preko noći, jedne jedine februarske noći, hladne i čiste, bademi u Dolini Konzula15 prekriti belim cvetovima. I bivao sam zadivljen kako taj nežni sneg zatim odoleva svim kišama i vetru s mora. Uporno se držao, svake godine, upravo koliko je bilo potrebno da zametne plod.
To nije simbol. Svoju sreću nećemo osvojiti simbolima.
Za tako nešto potrebno je više ozbiljnosti.
Hoću samo da kažem da se ponekad, kada teret života, u ovoj Evropi još prepunoj svoje nesreće, postane suviše težak, okrenem tim blistavim predelima, gde još ima toliko netaknute snage. Poznajem ih toliko dobro da bih morao znati da su oni obećana zemlja, u kojoj se kontemplacija i hrabrost mogu dovesti u ravnotežu. Razmišljanje nad njihovim primerom podučava me da ako želimo da spasemo duh, moramo preći preko njegovih plačljivih osobina i uzdizati njegovu snagu i preimućstva. Ovaj svet je zatrovan nesrećom i izgleda da uživa u njoj. Sav se predao onom zlu koje je Niče nazivao duhom tromosti. Ne pomažimo mu u tome. Uzaludno je plakati nad duhom, dovoljno je raditi za njega.
Ali gde se nalaze osvajačke vrline duha? Taj isti Niče ih je nabrojao kao smrtne neprijatelje tromosti duha. To su, po njemu, snaga karaktera, ukus, „svet“, klasična sreća, čvrst ponos, hladna umerenost mudraca. Te vrline su nam potrebnije no ikad i svako može da izabere onu koja mu odgovara. Pred ogromnošću te borbe, nikako ne treba zaboraviti snagu karaktera. Ne govorim o onoj snazi koju na izbornim govornicama prate mrštenje čela i pretnje.
Mislim na onu koja svim vetrovima s mora odoleva snagom čistote i životnog soka. Ona će, u zimi sveta, othraniti svoj plod.
Alber Kami
(1940)
12 Louis-Marcelin de Fontanes (markiz de Fontan, 1757–1821), francuski pesnik i političar. (Sve naredne napomene: AG.)
13 Poslednja rečenica je uklesana i na Napoleonovom grobu, na ostrvu Sveta Jelena. Te reči je izgovorio pred Fontanom, u vreme kada je ovaj bio „veliki majstor“ Univerziteta u Parizu (1808–1815).
14 Iz pisma A. W. McLeodu, iz juna 1912: „Mrzim Benetovu (Bennett) rezignaciju. U nesreći, tragedija bi morala da bude kao dobar udarac nogom.“ Letters of D. H. Lawrence, ed. Aldous Huxley, 1932. Kami prvi put beleži ovaj citat u svom dnevniku u novembru 1939.
15 La Vallée des Consuls (ili Avenue du Général Laquière), put koji vijuga alžirskim predgrađem Buzarea (Bouzaréah), u kojem se nalazilo imanje generala Emanuela Lakijera, zvano „Konzulat“.
