Često se nastanak velikih dela zamišlja po slici rađanja. Ta slika je dijalektička; ona obuhvata proces s dve strane. Prva je u vezi sa stvaralačkim začećem i odnosi se na ženski element u geniju. Taj ženski element se iscrpljuje sa završetkom. Donosi delo u život i zatim odumire. Ono što umire u majstoru sa završavanjem stvaranja jeste onaj deo u njemu gde je ono bilo začeto. Ali, sad taj završetak dela – a to nas vodi do druge strane procesa – nije nešto smrtno. Do toga ne možemo dospeti spolja; glačanje i poboljšavanje ništa ne postižu. Ono se odigrava u unutrašnjosti samog dela. I ovde je opet reč o nekom rađanju. Stvaranje, naime, sa svojim završavanjem, iznova rađa tvorca. Ne po njegovoj ženskosti, u kojoj je ono bilo začeto, nego u njegovom muškom elementu. Ponesen, on nadmašuje prirodu: jer, ovu egzistenciju, koju je on po prvi put začeo u tamnim dubinama materinskog tela, sad zahvaljuje svetlijem carstvu. Njegov zavičaj nije tamo gde je rođen nego na svet dolazi tamo gde je njegov zavičaj. On je muški prvorođenac dela, koje je nekad začeo.
Valter Benjamin
(Sa nemačkog preveo Jovica Aćin)
