Piše: Božo Koprivica
U Beogradu je, u svojoj 76. godini, umro Milan Galić, igrač Partizana, legenda jugoslovenskog i srpskog fudbala
Subota, 13. septembar. Zvoni telefon. Rade Kundačina. “Bota… Jedna… vest…” I, u toj pauzi, jer ništa nikad nije slučajno, Rade Kundačina, slikar, izvrstan ulični igrač, hitar, s majstorskim osećanjem prostora, golgeter, igrao je u junošama Partizana, Partizanovac: “Umro je Milan Galić. Pre pola sata, na ulici.”
Pre po ure, Gale…
Milan Galić je umro u podne. Kao ruski pesnik Vološin. U vreme kad ljudi nemaju senku, kaže Marina Cvetajeva. Tačno u podne. Od srca. Kako je drugačije i mogao umreti Milan Galić? Podne je bajka, i srce je bajka.
I zato, Marina Cvetajeva Aleksandru Bloku i Milanu Galiću:
I stojeć pod sporim snegom setno,
spustiću se kolenima u sneg,
i u ime tvoje sveto
poljubiću večernji sneg.
To je prevod Danila Kiša. Jedan će Kiš biti Galićev trener u Proleteru.
Rade Kundačina živeo je jedno vreme u Japanu. A japanski pesnik Buson u jednom haikuu kaže:
Prolećna kiša:
na krovu, raskvašena,
dečja krpenjača.
Koji je dečak kroz mrežu gola hitnuo tamo loptu?
Krpenjača ili srce Milana Galića, u domu, u domovima za ratnu siročad: Kanjiža, iz Kanjiže u Mol, iz Mola u Adu, iz Ade u Titel, iz Titela u Zrenjanin.
Voleo bih da je Galić u poslednjem blesku na Južnom bulevaru 28 video igralište doma u Kanjiži. Dečaci su igrali na male goliće, na reci, u vreme cvetanja Tise. U toj igri na vodi, po vodenim cvetovima, najbolji strelac bio je Milan. Ili Oto Tolnai o cvetanju Tise, u Kanjiži, u genijalnom romanu Morska školjka. U Kanjiži je odrastao i Jožef Nađ, pozorišni pesnik tela: Radosti snova i samoubistva.
Milan Galić bio je pesnik tela, haiku igrač, fovist, sveden, precizan, a treperav u mačevima.
Te subote, kroz suze, video sam kako Galić (to je moj prvi derbi, 30. oktobar 1960), na centarfor Čebinca (ili Bore Milutinovića, ili…), ulazi iz drugog plana, kao treći čovek, u sprintu prima loptu desnom nogom, prima i daje for, a onda, ne menjajući ritam, levom, po dijagonali, pogađa mrežu iza orijaškog Vukićevića, koji još tamo kleči na kolenima, na stadionu JNA.
Štagod da je u poslednjoj slici video Galić, koji je odrastao u zbegovima uz proleterske brigade, ujedali su ga žeđ, glad i smrt, strašna smrt majke, znam da je Nazim Hikmet, veliki turski pesnik, komunista, Galiću posvetio pesmu Moje srce:
U mojim grudima je petnaest rana!
U grudi mi se zarilo petnaest noževa
s crnim drškama!
…
Mislili su da mi srce od jada
više neće zakucati!!!
Iz petnaest strana rasplamsalo se
petnaest plamenova,
Slomilo se u mojim grudima
petnaest noževa s crnim drškama
…
Moje srce
kao krvav barjak kuca,
KU-CA-ĆE!
Galić, dečak iz cvetanja Tise, znao je da je njegov dar veliki. Znao je da će nadmašiti snove: da će jednom (za)igrati sa Bobekom i Zebecom. I znao je nadmašiti i snove i idole. Galić je bio igrač plime. Živeti u plimi, u radosti s loptom. Nikad u oseci.
Galić je mogao da kaže Suncu: Igraj sa mnom!
Na derbiju 1962. dao je tri gola. Kako je on primao loptu u pokretu: na njegovim grudima i zemaljska kugla mogla je zaspati. Kako je na tom derbiju, na centaršut Vukelića, primio loptu u trku, na šesnaest, i sastavio je s volejom! To ne bi odbranila ni tri Mirka Stojanovića.
Nije slučajno pre Galića, dva-tri dana ranije, umro Joakim Vislavski, igrač koji je preko trista puta igrao za čuvenu generaciju Partizana. Na tom derbiju on je dao dva gola, jedan fantastičan, iz slobodnog udarca. A oni koji se bolje sećaju znaju da je Fahrudin Jusufi dao i šesti gol, pod prečku, poništen, valjda zato što ga je dao levom nogom.
Galić je imao hitrinu, mogao je u jednom skoku more prejahati. Ali je znao da kontroliše tu groznicu, tu nesanicu tela. Oko njegovog stasa vila se neka savršena tišina, tišina koja prelazi u Sunčevu tišinu. Ćutim, hitam, a srce mi bdi. Galićeva krv je mrznula kao Mesec. Mrznula, rez.
U četvrtak, 10. septembra, iz Ivana Milutinovića broj 2, gotovo instinktivno, odšetao sam na Neimar. Instinktivno, ne slučajno: u partizansku kafanu. Tamo nema konobara, tamo stoluje Nenad Bjeković i njegovi prijatelji, suvi partizanovci.
“Je li bio Gale skoro?”
“Bio je, svrati ponekad… Vidiš da smo renovirali kafanu. Jesi video onu fotografiju, tamo, levo na zidu? To je pred utakmicu sa Realom.”
A na fotografiji Bečejac, Galić i Bjeković. Kakva tri asa je Zranjanin dao Partizanu! Tri asa kao tri nara, kao eksplozija nara. Da je bilo sreće i pameti, mogli su sezonu-dve igrati zajedno. Nenad Bjeković, čuvar tradicije Partizana gotovo pola stoleća: najbolji strelac Jugoslavije, prvak s Partizanom kao igrač, prvak kao trener, prvak kao direktor (ha-ha, direktor!). Najbolji igrač u istoriji Nice. I dalje ista strast, ljubav, bes i radost, asve za život, za Partizan. Pa ko može vratiti Partizanu onaj sjaj? Ko može biti predsednik FK Partizana, nego Nenad Bjeković? Čovek ima drskost, plemenitost, duh i harizmu.
Rez.
Pre dva meseca, otprilike, zamolio sam Jasnu Novakov, urednicu iz Geopoetike, da me odveze do Južnog bulevara 28. Dao sam Galiću knjigu Samo bogovi mogu obećati. Izvinio sam se što se dugo nismo čuli. “Ništa, ništa”, kaže Gale. “Opet ćemo mi u kafanu ‘Šumadija’.” Kafana na kraju Nebojšine. Vratio sam se u kola, i, ne znam zašto, otvorio svesku. Loši đaci uvek nose svesku sa sobom. I ne znam zašto, suza je kanula na prazan list. Ponestalo je mastila…
U toj mojoj knjizi (ha-ha, mojoj!) najbolje poglavlje napisao je, srcem, Milan Galić. I nisam to rekao samo ja. Nego i Predrag Lucić, Pavle Goranović, Sinan Gudžević, Zdravko Zima…
Zar nije Galić, koji je odrastao u zbegovima uz proleterske brigade, mogao imati borački staž iz rata, pa da ne služi vojsku baš one godine kada je Partizan harao u Ligi šampiona. Igrao je u samo tri utakmice i dao dva gola. Sa spremnim Galićem u finalu Reala bi prošao kao Sparta, kao Mančester, kao Verder, kao Nant.
Dečaci iz rata kao mladići osvojili su olimpijsko zlato u Rimu. Likovno, to je bila najlepša olimpijada. Ne zbog Sikstine i Mikelanđela, ne ni zbog Marka Aurelija na Kampidolju (kako Brodski u svom izvrsnom eseju nije primetio da je car na konju bos?), ni zbog mladog Rafaela – ne, nego zbog toga što je u Rimu boksovao mladi Kasijus Klej i trčala na 100 metara Vilma Rudolf, i zato što su igrali jugoslovenski apoloni: Šoškić, Durković, Jusufi, Žanetić, Kozlina, Kostić, Miladinović, Galić, Knez… Najbolji igrač i najbolji strelac bio je Milan Galić.
U tim rimskim noćima Galić je iz mladog prelazio u pun mesec, iz nevinosti, iz čistote u fantastiku. Kakav je gol dao Dancima, u finalu, iz prvog dodira s loptom, sa 25 metara! Galić je u nadirima bio nezadrživ, kao mesec koji pretiče oblake.
U fašističkom Čileu 1962, na Svetskom prvenstvu, Jugoslavija je prvi put pobedila Nemačku. Pet minuta pre kraja utakmice, još su se u daljini pod snegom beleli Kordiljeri, Galić je u sprintu golom kao čelik, s krilima vetra u vetru, prošao po desnoj strani i euklidovski centrirao Radakoviću (ma slučajno baš: Radaković!), koji je zakucao loptu iznad Farjana i iznad nemačkog izbornika Sepa Herbergera, velikog trenera, izbornik Nemačke još u Hitlerovo doba. Možda bi ovaj plačiguz, premijer Srbije, Angeli Merkel trebalo da pokloni film sa te utakmice. Ili dokumentarne filmove streljanja iz Kraljeva i Kragujevca, sa Sajmišta, iz Topovskih šupa, Jajinaca, ili da joj pokloni film Trijumf volje Leni fon Rifenštal, ali sa srpskim titlom. A da su se pitali Galić, ili Koča Popović, ili Goran Kovačić, ili Jelena Ćetković, ili Otokar Keršovani, ili Joka Baletić, ili doktor Mladen, ili Vicko Krstulović, ili Anđa Baćović, ili Petar Komnenić, nijedan nemački vojnik ne bi mogao sledećih dvesta godina da stupi na tle Jugoslavije, na tle Srbije.
Drugačije sam se dogovorio s urednikom. Moram da završim.
Galić je odrastao u blizini najžešćih bitaka u Bosni, odrastao u domovima za ratnu siročad, bio je proleter na terenu, pravi partizanski borac, kida srce u parčad rima. I jedan veliki Irac u malom rekvijemu za Milana Galića:
Sate i sate mogao bih da utrošim na dribling.
Al ako ne izgleda da tren ga je dao lud
tad sve je uzaludno, i besmislen je trud.
Bez tog zanosa, bez te vatre, bez tog ludila, ni partizani ni Partizan ne bi pobedili. Pobedićemo mi opet. PO-BE-DI-ĆE-MO!
Smrt fašizmu, živeo Milan Galić! Iz Đurđeva, iz Temerina, iz Bosanskog Grahova, iz Kanjiže, Mola, Ade, Titela, Briža, Remsa, Zrenjanina, Beograda. Živeo Milan Galić, legenda Partizana i Jugoslavije!
Odlomak iz knjige
Strelac iz doma za ratnu siročad
I dugim, dugim igrama se dati
u bašti kojom gasne zlatni prah,
i na odrasle katkad natrčati
hvatajuć loptu, omamljen i plah.
Rilke i(li) Milan Galić, najbolji jugoslovenski napadač od kraja pedesetih do danas. Krajem januara, tačno 31. januara (rođendan moje kćeri Jovane), sedeo sam sa Galićem u kafani “Šumadija”, na Neimaru, i slušao. Milan Galić prema klupskoj administraciji nije legenda Partizana. Legende su Bobek, Šoškić, Kovačević, Vukotić. Nemam ništa protiv, naprotiv. Ali, ako Galić nije legenda, onda niko nije legenda ni u Partizanu, ni u jugoslovenskom fudbalu. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 51 utakmicu i dao 37 golova! Najbolji strelac na Olimpijadi u Rimu, Jugoslavija osvojila zlatnu medalju; dao je gol u finalu Evropskog prvenstva u Parizu, na centaršut Šekularca dao je gol Lavu Jašinu 1960. Igrao je i u finalu Svetskog prvenstva u Čileu 1962, s Partizanom je tri puta bio prvak države… Legende Partizana su i Čajkovski, Zebec, Milutinović, Jusufi, Vasović, Miladinović, Hasanagić. Tako sam ja odredio i tu nema razgovora. Galićeva priča može se meriti sa pričom Enrika fon Klajsta “Zemljotres u Čileu”.
Slušam:
“Rođen sam u Temerinu, starom Đurđevu. Moj otac, Ilija, otišao je u Ameriku sa rođenim bratom i kad je počeo Prvi svetski rat, on se ukrca na brod i vrati kao dobrovoljac. Rez. Prošao je celu golgotu, bio je u armiji, koja je od Kajmakčalana, u galopu, stigla do Beograda. Ali njega su vile nosile, i on nastavi dalje, sa bratom dalje za Rusiju. Kad su se vraćali iz Rusije, prolazili su kroz Vojvodinu, Srbi ih zaustave, daju mu kuću u starom Đurđevu, da bi što više Srba ostalo naseljeno u Vojvodini. Otac je bio jako vredan, pa kad se već dobro snašao ode u Bosansko Grahovo, i čuje da u Mirčićima ima jedna lepa devojka, Sofija, ali, rekoše mu, da je ona bila obećana Gavrilu Principu. Otac se nije dugo razmišljao nego se s njom dogovorio, oteo je i doveo je sa sobom u Vojvodinu. Dovede je u Đurđevo, i ona tu ostane. Otac je bio jak, moćan, zgodan čovek. Ostavio je i slično potomstvo.
Tu smo se svi rodili: Đorđe, pa su bila još dva brata Bogdan, Milan i Marija, pa sam ja poslednji. Otac je umro 1938. godine, šest meseci pre nego što sam se ja rodio. Po ceo dan je radio u polju, ne znam koliko je imao zemlje. Uhvati ga sunčanica, prebace ga u Novi Sad, izgleda da je neko tamo pogrešio i on umre od sunčanice. Da li je to bila samo sunčanica, ne znam, niko od mojih nije znao da mi kaže. Majka je ostala sama, a Đorđe, rođen 1923, malo je pomagao majci, posle toga malo i sestra. Kad je počeo Drugi svetski rat i kad su Mađari počeli, mađarski fašisti, da ubijaju u Vojvodini Jevreje i Srbe, ona nas spakuje i odvede u Bosansko Grahovo, odakle joj je otac, u Mirčiće.
Nešto je bilo tamo. Neko imanje. Ne mogu tačno da se setim. Znam da na Šator-planini imaju Gornji i Donji Galići. Ne znam šta ima, šta nema, šta je bilo, tamo od imanja, od zemlje. Sigurno je bilo nešto. Kad nas je odvela u Mirčiće, nisu nas baš primili kako treba. Majka se naljutila i nije htela da bude kod njih. Pričam priču koju su meni pričali. Nečega se malo i sećam. Tako da smo otišli, pošto je rat krenuo. Bila je bistra i pametna moja majka, pismena je bila. Našla je posao da uči decu u školi, a da mi stanujemo u školi. To je priča mog najstarijeg brata i sestre. Marija i najstariji brat odmah odu u partizane. Sestra je bila baš mlada, ‘28. godište. Majka je ostala sa Boškom i sa mnom.
Tu smo bili do ‘44. Onda su ustaše krenule da ubijaju po tom kraju, pa smo morali da se stalno seljakamo. Koliko se sećam, ‘44. mislim da je bio desant na Drvar, stalno smo bili u nekom zbegu. Kad se završio desant, tu smo negde prošli, majka mi je imala neke rođake kod Bosanskog Petrovca, našla je neku porodicu i tamo smo se smestili. Pošto smo imali jednog vola, mene su iz Bosanskog Grahova stavili na vola. Boško je kao malo stariji išao pored majke i tako smo bežali. Zaustavimo se u jednom selu kod Drvara, i ona nas smesti tu i vrati se po ‘dunje’ (posteljina od perja u Vojvodini), koje je ostavila usput kod neke žene. Vrati se i naiđe na ustaše i oni je… Odmah smo saznali. Rekla nam je žena kod koje je ostavila ‘dunje’. Tu smo je i sahranili. Više se ne sećam mesta, pretražili smo ceo put od Grahova do Drvara… Odmah posle sahrane Boška i mene isteraju iz kuće u kojoj nas je majka ostavila. Boško je zatim čuvao ovce kod jednog seljaka da bismo mogli da preživimo. Tu smo dočekali oslobođenje, a onda nas je jednog dana 1946. godine sestra pronašla preko organizacije koja se bavila traganjem za nestalim i ubijenim i dovela u Temerin, u našu kuću. Kuća je bila prazna. Boško je odmah krenuo u školu, a sestra se zaposlila…
Đorđe je, takođe, radio. Trebalo je da bude proglašen narodnim herojem, ali strašno su mu zamerili što je jednu zarobljenu neprijateljsku jedinicu likvidirao kada je čuo kako je naša majka stradala od ustaša. Ostao je u Armiji, kasnije je radio u Udbi i dogurao do višeg savetnika. Dobro se održao, koliko u tome čovek može da se održi dobro.
Moj otac je bio izuzetno jak čovek, imao je neverovatnu energiju. Pričaju da se u četrdesetpetoj takmičio ko će na seljački sto lakše da skoči. Mladež je, kažu, nadjačao u skoku uvis. Ja sam u osmoletci konjičkim skokom skakao 1,60 m. Odraz jednom nogom. Bio sam najbrži na 100 i 200 metara, udalj sam skakao više od šest metara. U Partizanu sam se takmičio sa atletičarima. Na 20 i 40 metara sve sam ih pobeđivao. Oni u sprintericama, ja u patikama. Imao sam neverovatan start. Još kad se sprintu doda lopta…
U Proleteru me jednu godinu trenirao Mađar Kiš. Bio je vrlo dobar trener. Znam da nas je dosta naučio o organizaciji igre. Najviše sam naučio od Ilješa Špica. Bio je genijalac, rođen da bude fudbalski trener. Ja sam u Zrenjanin došao ‘49. ili ‘50. Moram opet malo da se vratim na dečji dom. Kada se sestra 1949. godine udala i otišla sa mužem, Boća i ja smo ostali sami i ona nas odvede u Novi Sad u prihvatilište za decu palih boraca. Posle nekoliko meseci, Boška ostave u Novom Sadu, a mene pošalju u dečji dom u Kanjiži. Iz Kanjiže odem u Mol, iz Mola u Adu, iz Ade u Titel, iz Titela u Zrenjanin.
U svim domovima bio sam prvi kada se igrao fudbal. Krpenjača je bila moj razum, moje srce, moje sve… Tako sam ja na takmičenjima između dečjih domova sa 12, 13 godina bio u ekipi u kojoj su bili i stariji domci. Bio sam član reprezentacije doma u svim sportskim disciplinama. Svi su me znali, zato što sam tako mali, mlad, a spretan i sposoban u svim sportovima. U dečjem domu u Molu veoma sam se dopao jednoj devojci, zvala se Mitica, prezimena ne mogu da se setim. Otac joj je bio direktor škole, kasnije smo se dopisivali. Hoću da kažem da sam već tada bio popularan, ali kao momčić sirotan, kakav sam bio, nisam to primećivao.
Uvek sam imao lopte krpenjače. Jednom me je sestra posetila u Zrenjaninu, spavali smo u istoj sobi. Imala je najlon čarape, ja sam ih ukrao i napravio krpenjaču. Odskakala je kao prava lopta. Ne znam čime smo ih sve punili ali pravili smo ih tako da mogu da odskoče a ne samo da služe za rolanje.
Kad god smo igrali fudbal, svi su me želeli u ekipi. Rez. Odmah se to videlo, odmah se to osetilo. Zato je profesor Milinković u zrenjaninskoj gimnaziji, gledajući nas s prozora kako igramo u dvorištu, rekao nekim prijateljima: ‘Ne znam šta zamišljaju da budu i šta će biti, da li će u životu i koliko uspeti, ali ovaj mali Galić ako ne uspe u fudbalu onda niko živi neće uspeti.’
Talenat se odmah vidi. U dečjem domu sam sanjao da igram pored Bobeka i Zebeca. Na kraju mi se to ostvarilo 1956. u Partizanu, na treninzima sam igrao pored Bobeka. Imao sam čudne snove u tim dečjim domovima. Sanjam neka stabla, velika stabla, kao da neku svemirsku energiju upijam u sebe. Imao sam ogromnu energiju, čudnovatu. Ne znam da li bih u drugim sportovima za koje sam bio talentovan postigao mnogo. Fudbal me je opčinio. Godine 1955. svojom voljom sam napustio dom. Bilo je leto, na sebi sam imao jednu majičicu, džemperčić koji je, čini mi se, negde bio bušan, i kratke pantalone. Upravnica je zvala brata Đorđa, rekla mu da je zabrinuta za mene jer sam zaljubljen u fudbal, da nisam loš đak i da bih lepo mogao da završim školu, ali hoću da napustim dom i igram fudbal. Razgovarali smo, rekao mi je da sam odlučim – škola ili fudbal.
Naravno, upravnica je razgovarala i sa mnom, mojim slučajem se pozabavio i savet doma. Bila je izuzetna žena, veliki borac za dom, nabavljala je najbolju odeću za svoje štićenike koju je mogla da nabavi. Jer, bilo je u Vojvodini malo potcenjivanja domaca. Ona nije volela sport. Ne, i Bog! ‘Morate da završite školu, da se osposobite za neki životni poziv koji će kasnije da vam koristi’, govorila je. I u tome je bila vrlo uporna. U domu smo po vasceli dan učili, od jutra do sutra. Znalo se: ustajanje u šest, pa pola sata gimnastika, kupanje i doručak. Zatim smo odlazili u školu. Po povratku iz škole imali smo malu pauzu za ručak, posle ručka učenje do dva sata, u dva opet mali odmor, pa ponovno učenje do osam uveče. Napolje nismo smeli da idemo.
Ja sam već 1952. bio počeo da treniram u Proleteru, sa 14 godina. Bilo nas je u domu desetak koji smo dobro igrali fudbal. Koča Kolarov nas je sve otkrio na jednom takmičenju. Smatrao je da bismo nešto mogli da postignemo u fudbalu. Došao je jednog dana i zamolio upravu doma da nas povede na probu. Među odabranima dosta je kasnije uspelo da uđe u prvi tim Proletera. Bili su to Rašić, Đuričić, Medan, Prole… Imali smo tek trinaest, četrnaest godina. Posle nekoliko meseci Kolarov je sastavio podmladak Proletera i, bogami, napravio odličan tim. Počelo je takmičenje podmladaka u Vojvodini i mi smo postizali vrlo dobre rezultate. Sećam se da je za mene stalno govorio: ‘Ljudi, to je neverovatno, pa to je drugi Zebec’. Ja mu se jednom prilikom požalim da hoću da izađem iz doma, jer upravnica ne dozvoljava da treniram. Kaže, dobro, ako si rešio, ja ću doći da porazgovaram sa upravom. Došao je i obećao da će mi klub naći porodicu kod koje ću stanoviti i kupovati garderobu, i uprava prihvati da napustim dom. Godine 1954. već sam bio u prvom timu Proletera, igrao sam levo krilo. Pošto je tek trebalo da napunim šesnaest morao sam da imam ličnu kartu, a nisam znao gde sam rođen. Ne mogu da dobijem sestru, ni mog Bocu, ni brata Đorđa, i u klubu napišu da sam rođen u Maleševcu kod Bosanskog Grahova. I do dan-danas to ostane kao mesto rođenja, nisam promenio. Sa ličnom kartom i lekarskim pregledom stekao sam pravo da igram zvanične utakmice. Vrlo brzo sam bio prihvaćen od svih. Videlo se to na terenu. Otkada sam ušao, više nisam izlazio iz prvog tima. Prvo sam igrao levo krilo, pa prešao na levu polutku. Trener mi je bio čika Koča, fenomenalan čovek. Bio je mi je drugi otac. Koča Kolarov je igrao za zrenjaninski Obilić, čak je bio kandidat za reprezentaciju. Sa decom je sve umeo, da ih urazumi, da im pomogne kao roditelj, malo pomazi ako treba. Sem toga, bio je veliki stručnjak. Što se samog fudbala tiče, ni od koga ništa nisam naučio, rodio sam se takav. Samo sam gledao šta ko radi, upijao i pokušavao da nađem bolje rešenje od onog što su drugi radili. To mi je Špic i rekao. Na utakmici kvalifikacija za Prvu ligu igrali smo sa Sarajevom. Ferhatović pređe celu našu odbranu i dâ gol. I ja sam nešto slično uradio. I tako izjednačimo. Bila je velika greška kod sastavljanja tima, Sandić, bivši igrač, bio je trener, i sebe je gurao da igra, kao da nam pomogne a mene stavi na desno krilo, morao sam da trčim i otimam lopte od mojih igrača. Drugi gol je pao sa penala… Poveli smo sa 2:1, pa sa 3:1, ušli bismo u Prvu ligu… Sva sreća da nismo… Ma, Bog je sve odredio… Da smo ušli u ligu, ostao bih u Proleteru. Ma ne znam šta bi se desilo. Bio sam odlučio da idem. Ali pošto sam navijao za Partizan i želeo da igram pored Bobeka i Zebeca, naravno da je Partizan bio najinteresantniji. Uzeo sam ispisnicu iz Proletera i došao u Partizan. Došli su iz Partizana, sa mojim bratom, i registrovali me. Pošto uprava Proletera nije htela da pusti najboljeg igrača, želela je da poništi tu registraciju pa su se žalili Fudbalskom savezu. Kad sam došao na prvi trening Partizana svlačionica je bila puna igrača. ‘Šta ćeš ti mali ovde?’, pitao je Zebec. ‘Potpisao sam ugovor, pa sam, eto, došao…’ ‘Vrati se nazad i lepo pokucaj na vrata.’ I vratio sam se. ‘E, sad, evo ovaj ekser pored mene, tu se ‘okači’ i spremi se za trening.’
Derbi koji danas igraju Partizan – Zvezda je sramota, vandalizam, to više nije derbi. Ne idem više na utakmice, ja sam osetljiv čovek, nemam živaca, ne mogu da gledam grubosti. Nikad nikog nisam udario na terenu. Naš derbi na punom stadionu Partizana imao je 55.000 gledalaca. Pustili ih do samih linija. Ma niko nije nikog očešao, nijedan navijač reč nije rekao. Bilo je 1:1. To je moj drugi-treći derbi.
Pred prvi derbi celu noć nisam mogao da spavam. Ujutro kažem doktoru Ristiću, velikom hirurgu, da celu noć nisam spavao, a on veli: ‘Pa šta?’ Imao je takav pristup igračima da ih je lako mogao ubediti. ‘Jesi li ležao?’, kaže. ‘Jesam.’ ‘Pa šta hoćeš, odmarao si se celu noć, izađi na teren i igraj.’ Kad sam se zagrevao, od silne treme nešto me u preponama stezalo, prosto ne možeš da trčiš. Izašao sam na teren i, bogami, prvo poluvreme sam slabo odigrao. Nije bilo najslabije, ali to nije bio taj Milan. Drugo poluvreme trener me izvede iz igre i ja sam ga poljubio, spasio me. Koliko strah može da oduzme samopouzdanja! Posle toga sam se oslobodio.
E, već kasnije, u derbiju dao sam tri gola. Tad sam već bio opasan, stabilan. Vukelić prođe po desnoj strani, centrira, ja na 16 metara u punom naletu primam loptu na grudi, ona odskoči ispred mene, sastavljam je volejom i završava u golu, Stojanoviću iznad glave. Možeš misliti kakvo je oduševljenje Partizanovih navijača. I drugi gol sam dao veoma lepo. Pred ovu utakmicu rekao sam golmanu Stojanoviću, da ga malo unervozim: ‘Daću ti, darovaću ti tri gola.’ Posle drugog, to je bilo precizno, u milimetar – lopta u stativu pa u gol. A ja kažem Mirku: ‘Sledi još jedan’, a onda sam ispunio obećanje. Morao sam da održim reč…
Idealan tim Partizana – Šoškić, Jusufi, Belin, ako bih stavio Čika, onda bih morao staviti i Bečejca u half liniju, Minda Jovanović je bio fenomenalan centarhalf, on je toliko mozgom igrao fudbal, otvarao se, neverovatno, za svakog igrača je imao alternative.
Centarhalf – Zebec, ali ne bih ga stavio na centarhalfa nego na levo krilo… Bekenbauer je držao celu reprezentaciju, ceo klub i na terenu i van njega, tako bi Zebec bio taj stožer, da ga svi slušaju.
Levi half – Zoran Miladinović. Navala: Miloš, Bobek, ja, sad dvojicu naći koji bi najviše odgovarali, meni je strašno odgovarao kao igraču Mihajlović, ali se povredio…”
Znaš koji igrač me podseća na tebe, Ronaldo, Brazilac. Dao je osam golova na SP u Japanu, dva Nemcima. Izuzetno je bio brz. Ulazio je u 15 šansi na utakmici.
Jeste, jeste, jeste…
Božo Koprivica
(iz knjige derbi koja uskoro izlazi u izdanju “službenog glasnika”)
http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1228829
