Embahade (6)
1
U karijeri, diplomatskoj, – bar se tako pričalo po Beogradu, – najsvetlija tačka Balugova, bio je njegov sukob sa Musolinijem. Ja se u ovom uvodu u Embahade bavim Balugdžićem kao jednim primerom naše, predratne, kraljevske, diplomatije. To je sve. Opisujem Baluga samo u Berlinu. Tamo sam ga posmatrao pri radu. Kažem ono što znam, lično, što sam video, što je, meni, rečeno, što sam, ja, čuo. Mišljenja drugih nisu umešana u to. Šta drugi o Balugu pišu, ne mora biti slično. (Zna se kako se piše istorija, – a kod nas, naročito.)
Iako ga opisujem samo u Berlinu, smatram, da treba da ga pokažem, kako je, i zašto, došao u Berlin, i, zašto je tako kratko bio na svom prethodnom mestu. To, često, tumači, mnogo štošta. On mi je i sam rekao da je, iz Rima, u Berlin, premešten, brzo, zbog sukoba koji je sa Musolinijem imao. A premeštaj je, kaže, i sam tražio.
2
O tom “sukobu”, o toj ulozi u svom, šarenom repertoaru, Balug je pričao, očigledno, sa zadovoljstvom, rado. O toj epizodi se, kod nas uopšte, mnogo pričalo, a prijatelji njegovi, pravili su od te epizode, – da ne kažem komedije, – apoteozu. Balug je, prema toj fami, koju su njegovi prijatelji širili, osvetlao obraz u Rimu. A dokazao, da je socijalist, – i kad je kraljevski kapućehaja, i diplomat kraljevski, koji prima i takvu platu. Što je čudno, za “socijalistu”. Po mom mišljenju, treba reći, da je taj čovek bio, dugi niz godina, pre svega pion kralja Aleksandra. Bivši ministar dvora.
Treba, dakle, tu famu, o socijalizmu Balugovom, svesti, na pravu meru.
O tom sukobu, ja, ovde, dajem BALUGOVU verziju, a ne ono, što se pričalo. Balug je, meni, u Berlinu, prosto, – a čini mi se i sad, da je bilo iskreno, – ispričao ovo: Godine 1926, poslat je, kaže, kao poslanik, u Rim, zato, što je kralj Aleksandar želeo sporazum sa Musolinijem, pa je želeo da Balug, lično, za njega, pretrese, sa Musolinijem, sporna pitanja u našim odnosima, sa Italijom, – koja su bila preostala posle (prvog, svetskog) rata. Zašto je baš Baluga izabrao kralj, za tu misiju, ne znam, ali znam, da se, u spoljnoj politici, crvena krpa ne šalje, na poboljšanje, odnosa, biku. Balug je tvrdio da je njega kralj izabrao svakako zato, jer je hteo da lavira između Nemačke i Italije, – a u njega, Baluga, imao je poverenja. Sem toga, kaže, na tu liniju pregovora gurala nas je i Francuska.
Ma šta se o njemu, inače, mislilo, spoljna politika ltalije bila je, te godine, već sasvim sigurno, lovište, ne kraljevo, u Italiji, nego JEDNOG čoveka: Musolinija. A taj čovek je, u to vreme, mogao da računa na slabost velikih sila, prema njemu. Engleski kralj ga je bio, blagonaklono, primio. Čerčil je, o Musoliniju, tada, govorio, vrlo lepo. Musolini je, već godine 1923, nekažnjeno, bombardovao, Krf.
Balugdžić je, međutim, imao SVOJU ideju, kako bi trebalo razgovarati sa diktatorom Italije, a ta ideja je tipična za Balugdžića, – ali čudna, ako je poslat za POPRAVKU odnosa u Rim. (Naša je diplomatija pravila, i drugde, na primer, u Poljskoj, – da SSSR i ne pominjem, – slične greške. Kao da nije išla, ni u osnovnu, diplomatsku školu.) Mi smo “lavirali”, i umiljavali se, i Nemačkoj, i Italiji, – ali providno, glupavo, i onda još, kad su nemački tenkovi već prilazili Bačkoj, kroz Mađarsku, u aprilu 1941.
Balug je bio tipičan proizvod te, tobože “vizantinske”, politike, a čitalac će imati prilike da ga, kao takvog, vidi, i u Berlinu.
5
Balugdžić je znao Italiju, i Italijane, iz prvog, svetskog, rata, i pre nego što je poslat u Rim. On ih je posmatrao, izbliza, u tom ratu, pa mi se čini, da je smatrao, da Italija mora da popušta, u spoljnoj politici velikih sila, kao najslabija u Evropi. Nije zapazio jedno: da je to, možda tačno, kad je reč o njenim problemima sa Francuskom, Engleskom, pa i Nemačkom, ali da će, baš zato, prema Kraljevstvu SHS, kao i prema Grčkoj, voditi politiku, larme, optužbi, pretnji, provokacija. Balug je, osim toga, tvrdio, da je u Rim otišao samo zato, što je bio, od kralja, nateran, – da ne kažem, umoljen, da ide. Ni Rim, nije voleo. Njegov sekretar mi je pričao, da je, glasno, uzvikivao, u poslanstvu, da je to “najsmrdljivija varoš” na svetu.
To nije dobro.
Antipatija ne oštri vid diplomati, a mržnja obično kvari rad mozga. A da bi dao tačnu opservaciju, i prognozu, i savet, poslanikov rad mozga treba da se odvija, mirno i hladno.
Diplomatija je umetnost PREDVIĐANJA, i čim se radi, po ideji (kao što je Slobodan Jovanović imao običaj da kaže, u Londonu), da se SVE, u spoljnoj politici, događa, protivno predviđanju, treba je obesiti, mačku o rep.
Meni je Balug svoju misiju, i sukob sa Musolinijem, pričao, kao lakrdiju.
6
Popularno je mišljenje da se diplomate šalju u špijunažu, u drugu državu, i da je TO glavni zadatak embahada. Da je tako bilo već u doba Bizmarka, i da je to već i Bizmark rekao. (Bizmark to nikad nije rekao. On je čak bio ”persona grata”, en poste, u Parizu, – kao ambasador.)
Umetnost PREDVIĐANJA je komplikovana, ali je TO najviša umetnost, u embahadama, u inostranstvu. Traži i simpatiju. Liči na medicinu. Lekar postavlja tačnu dijagnozu, samo ako oseća simpatiju, za srce koje pregleda. Pa i za ludaka koga pregleda.
Balug, odlazeći u Rim, nije imao, za Rim, nikakvu simpatiju.
Nije voleo Italijane, pa čak ni Italiju, – što nije isto. Nije mu prijalo, kaže, čak ni podneblje italijansko. A mrzeo je italijansku kujnu. O prošlosti Italije nije mnogo znao (sem one u prvom svetskom ratu), a da pronikne tu kurioznu naciju, – veliku, opaku, tragičnu, – nije se, nimalo, trudio.
Pričao je viceve o Italijanima. Rim ga nije ni zanimao. O kralju je govorio, samo kad je o crnogorskim separatistima govorio.
7
Za vreme svoje službe u našoj ”embahadi” u Rimu, od 2. maja 1938, do 6. aprila godine 1941, ja sam, u Rimu, i nehotice, slušao, mnogo štošta, o onima koji su pre mene bili u službi, u Rimu: Rakiću, Dučiću, Andriću, Rastku i drugima. Pitao sam Italijane, ponešto, i o Balugu. Stekao sam utisak da se Balug slušao i cenio, u Rimu, kao “porte parole” kralja Aleksandra, – pre svega. Sve što je govorio, radio, smatralo se, da je bilo, kraljevo. (Bilo je prošlo, od tada, 13 godina, pa su se mnogi Italijani pretvarali, da ga se i ne sećaju.)
Bilo kako bilo, u diplomatiji se svaki poslanik trudi, s početka da bude prijatan, i da dobije dobar prijem, bar na prvom koraku. Ako pokvari na prvom koraku, običaj je da se smatra, da je svršio svoje. Možda šalju drugoga na njegovo mesto, brzo, – ili ne šalju, dugo, – ali staroga, smenjuju, sasvim sigurno. Balug je, kod Musolinija, – prema svom pričanju, – već prilikom prvog razgovora, svršio.
8
Pričajući o svom odlasku u Rim, Balug mi reče da je njega, kad je otišao na svoje mesto, najviše zanimalo, da dozna: kolika je krivica Musolinijeva u ubistvu Mateotija?
Mateoti je bio, pravi socijalist, najoštriji kritičar fašizma u Parlamentu, koga su ubili, pod vrlo misterioznim okolnostima.
Balug mi reče da je, O TOME, hteo da pita i Musolinija, u razgovoru.
Ja sam, kad to čuh, bio, zanemeo. U prvi mah, pomislih, da Balug tera šegu, – a voleo je da tera šegu, – ali sam utvrdio, docnije, da je zaista govorio, i javno, o Mateotijevom ubistvu. Mene to ne bi bilo čudilo, da je Balug poslat u Rim, kao novinar, – a novinar je, i kao diplomat, bio, – ali me je čudilo jer nije za TO bio odabran, nego, naprotiv, za razgovore o rešenju otvorenih pitanja između nas i Italije, – kojih je 1926. još bilo. (Zadatak diplomata nije da prave kajganu.)
Posle sam video još nekoliko, takvih, “diplomata”, po našim embahadama, koji su udarali, ko u klin, ko u ploču. Bez obzira da li je to korisno za zemlju i da li su poslati u inostranstvo, za TO. Što je za našeg čoveka karakteristično, to su obično bili, zetovi, u diplomatiji, i slugeranje dvora, u Beogradu, a junaci, tek u inostranstvu (na primer: u Poljskoj, Berlinu, i Parizu).
Balug je u Rimu, kažu, video, svega JEDNOM, Musolinija, i premešten je u Berlin, uskoro.
9
O tom razgovoru sa Musolinijem pričao mi je, prema mojim beleškama, ovo:
Još pre nego što je stigao u Rim, Musoliniju je dato na znanje, da on dolazi, sa misijom, “popravke odnosa”. Kakva je to “misija” bila, pobliže mi nije rekao. Kad bih se na to pitanje vraćao, dodao bi kratko: bilo je potrebno rešiti nekoliko nerešenih pitanja. Musolini ga je primio odmah.
Njemu se, veli, od početka, Musolini, nije sviđao. Primio ga je, veli, u velikoj sali, u palate Venecija (“del Mappamondo”), a nije mu izišao, u susret. Nego je čekao, naslonjen na cheminée.
Musolini je, veli, manjeg rasta, nego na fotografijama, manji i od njega, Balugdžića. Stalno se protezao, veli, na petama, valjda da bi se činio viši. Gledao ga je, kaže, krupnim, crnim, očima, koje se cakle, a ćutao.
On mu je, veli, – posle uobičajenih fraza, – isporučio pozdrave iz Beograda, a Musolini mu je rekao, kad su seli, da izloži glavne tačke razgovora, kako ih, u Beogradu, žele, i zamišljaju. On ga sluša. Zatim se “kao neki imperator”, zavalio.
Primetio je, veli, da ga ne sluša pažljivo.
Pravio je, slušajući, neke grimase.
On, Balug, je onda, brzo, uvideo, da se on i Musolini ne razumeju. Musolini je nastavio da ćuti, i na sve drugo, što je on, Balug, rekao.
Musolini mu je, na kraju, rekao, samo to, da se obrati ministru spoljnih poslova, Grandiju.
On je, onda, veli, prešao na privatan razgovor, i počeo da pita Musolinija, o socijalistima u Italiji, – što je i Musolini, veli, pre bio. Balug je poznavao, pre rata, nekoliko šefova socijalista u Italiji, pa mora da je bilo interesantno, ono, što je pričao, ali, veli, Musolini je, na sve to, odgovarao, samo reč-dve. – Pa je ustao.
Nije ga, veli, ni ispratio, do vrata.
On se onda rešio da ide iz Rima. Dobio je premeštaj uskoro.
Da odmah dodam: ja sam se interesovao za rad, književnika, u našoj embahadi u Rimu, kao za paralele o Balugu. Prvi je u Rimu, posle prvog, svetskog rata, – u službi, pri našem poslanstvu kod Vatikana, – bio Ivo Andrić. Imao je, na svom skromnom položaju, mnogo uspeha. Naročito za vreme pokušaja povratka austrijskog cara, Karla, na presto. Rakić je bio u Rimu, u teško vreme. O tom sam pisao na drugom mestu. Držao se vrlo lepo, i ponosito. Pao je, jer je odbio, dvoru, da izveštava o kretanju Ninčićevom po Rimu, kad je Ninčić, kao opozicionar, došao u Rim, u “privatnu” posetu. Dučić je u Rimu, brbljao, – Musoliniju je predao kopiju Miroslavljevog evangelija, i pitao ga je, zašto neće da bude prijatelj srpskog naroda? Kad bi hteo, mogao bi da bude veliki prijatelj srpskog naroda!
Musolinijev zet, ministar spoljnih poslova, grof Ćano, znao je, međutim, kako Duka govori, o Italijanima, i Musoliniju, – kad govori privatno, – pa je uživao, kad je premestio, iz Rima, Duku.
Dučić je iz Rima premešten za ambasadora u Bukureštu. Dučić je, tako, – kako je ponavljao, – postao PRVI Srbin koji je bio ambasador, u našoj diplomatiji. (Kako je završila kopija Miroslavljevog evangelija nije mi poznato.)
Dučić je o Rimu, divno, pričao, na vanrednom, srpskom, jeziku. Tvrdio je da je našao i kupio jednu skulpturu, koja je od Mikelanđela (?).
Rastko, koga je Rakić voleo, i mazio, nije se mešao u politiku. Pokrenuo je, međutim, jedno pitanje, koje je, dotle, ozbiljno, proučavano samo u Zagrebu: koliko je naših, u umetnosti Italije, slikarstvu i skulpturi, – i koji su! (Ja mislim da su veći i značajniji, nego što se, u prošlosti, znalo.)
10
Zlo je bilo u tome, da je Balug bio i posle, u Berlinu, paralela novinara i poslanika. On svoje članke u novinama, nikad nije smatrao, kao napad na Musolinija jednog kraljevskog poslanika.
Potpisivao se ne imenom, nego formulom XYZ i smatrao je, da je to dosta. Svoj mali rat sa Musolinijem, – što je ujedno bio rat i sa Italijom, – Balug je, nastavio, iz Berlina. Svake nedelje, Balug bi štampao po jedan uvodni članak, i, u tom članku, izlagao spoljnu politiku, koju je ON smatrao da je dobra.
Neki od tih članaka bili su gorke pilule za Italiju i Musolinija.
Ceo diplomatski kor u Berlinu, dabogme, znao je ko se krije u XYZ.
Zanimljivo je da Balug nikad nije hteo da raspravlja sa mnom o tome, da li to pisanje koristi nama, zemlji, ili ne? Da li je uopšte neka visoka škola diplomatskog jahanja? Međutim, kad mu je jednom rečeno, od strane italijanskog ambasadora, da oni znaju, da je on samo fonograf kralja Aleksandra, Balug se zamislio, i rekao mi je, da će morati da pripazi. Neće, kaže, da uvlači u to, kralja. Bio je bivši ministar dvora.
(A kao da se sve to, uopšte, i ne tiče ministra spoljnih poslova.)
11
Balug mi je govorio, da mu klima Berlina, kišovita i hladovita, posle Rima, jako prija. A prijalo mu je i to, što je smatrao, da je sad Nemačka, republika, demokratska, socijalistička.
Patio je, ne samo od visokog pritiska, – nego i iluzija.
Čini mi se, da se kod nas ne zna, za jednu scenu Balugovu, sa Italijanima, u Berlinu, toga doba.
Oni mu, razume se, nisu zaboravili, ni njegovu prošlost iz Rima, ni pisanje XYZ.
Italijanski ambasador u Berlinu toga doba, obilazio je, u društvu, Baluga, kao što mačak obilazi goluba. Balug je bio omiljen u društvu svojih kolega i ponašao se ljubazno, i kad bi sreo italijanskog ambasadora. Međutim, jednog dana, bio se jako snuždio, posle jednog susreta sa italijanskim ambasadorom. Rekao mi je samo toliko, da je napravio neku nevinu aluziju, na Musolinija, a da je ambasador skočio, kao oparen, podviknuo mu, i, da se napravila neprijatna scena. Balug je takve scene smatrao kao komične, pa je, kaže, seo na fotelju ambasadora, i zagrlio ga. Ponudio ga je, – da ga podmiti, kaže, – dvorskim cigaretama, koje je pri sebi nosio, ali to je još više razjarilo Italijana.
Naročito nevina reč: podmititi.
Umalo nije došlo, to veče, do velikog teatra. (O Leonora.)
Balug je bio setan i neveseo posle toga, nekoliko dana, a procedio mi je, kroz zube, i nešto o mogućnosti, da mu Italijan pošalje svedoke i da bi moglo doći do dvoboja. Kao poliven, Balug mi je dokazivao, koliko je stvar nevina i glupa. Neozbiljna.
Ja sam mu pričao, kako Slobodan (Jovanović), njegov drug iz školskih klupa, ceni, visoko, francuskog premijera, koji se zvao Klemanso, a koji je imao nekoliko dvoboja. Osim toga, rekao sam i to, da se svakako, neće dozvoliti da dođe do dvoboja, zbog šala.
Stvar je, Balugdžićeva i Italijana, legla.
12
Balugdžić nije bio, nimalo, kukavica, – nego stidljiv.
Ne znam kako bi se bio držao, u komediji sa pištoljima, da je zbilja bilo došlo do izazivanja. Ne znam ni kako se ta stvar zataškala. Meni je Balug rekao samo toliko, da je zataškana. Ne verujem da bi Balug bio pristao, uopšte, da iziđe na dvoboj, u pozi Onjegina, ali verujem da bi bio izišao, ako treba, sa crvenim barjačetom iz Kragujevca, na krov naših kućica. Na nekoj barikadi, – da ga je život doveo u neku revoluciju, – moj stari golub, ne bi bio ustuknuo, i primio bi kuršum u srce, u pozi nekog našeg Ruđina.
Za dvoboj Balug je bio i suviše meka srca.
13
Balugdžić je, na moje iznenađenje, – i iznenađenje mnogih svojih prijatelja, – pristao da ostane u Berlinu, i služi, i diktatora, generala Petra Živkovića.
Ostao je naš kapućehaja, i za vreme Hitlera, i nije tražio penziju.
Bio je naš tipični ministar dvora.
Vratio se u Beograd tek posle šest godina. 1935.
Mene je još više začudilo to, da je Balug OSTAVLJEN u Berlinu, i za vreme Živkovića, i za vreme Hitlera. (Bilo je kod nas takvih “demokrata”.)
Kad sam ja odlazio iz Berlina, god. 1929. od Balugdžića, Balug mi je govorio, da u životu ima, još samo jednu želju: da ode u Moskvu za poslanika kod Staljina. Međutim, kad je došlo do toga, da se pošalje i naš poslanik u Moskvu, nisu izabrali Baluga, nego Gavrilovića, “zemljoradnika”.
Balug se bio, po povratku u Beograd, oženio.
Meni, o njegovoj ženidbi, nije ništa rečeno, a on mi to nije javio. Međutim, u to doba, u diplomatiji, u Evropi vladala je prava epidemija paktova. O prijateljstvu. I nenapadanju. Slobodan Jovanović, u jednom svom pismu, pisao mi je, da je Balug sklopio, pred odlazak iz Berlina, pakt o nenapadanju.
Ja nisam znao da se to odnosi na njegovu ženidbu.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
